Svi oni dogadjaji koje vidimo ili čujemo, bez da smo to htjeli. Informacije koje nismo željeli da znamo, ali smo ih slučajno arhivirali u pamćenju. Kada se čovjek oda neproduktivnosti, ta pašteta od informacija se razmaže po moždanoj kori.
Pet dana u sobi, raspust jebiga, uživancija. Vani ledenik, Rusija, kažu na Tv-u, a ja ne znam, kao što rekoh, živim k'o Alen Islamović prije nego što je počeo da se trpa u čmarinu, u trijes' kvadrata - kujna, wc i moj sobičak. Budim se ja tako, negdje u noći, od toplotnog udara iz ključalog radijatora. Ustajem i krećem ka kujni. Usput se spotaknem o produžni kabl i gasim lampicu života teveu. Otvaram vrata frižidera, onako sanjiv, i posegnem za flaširanom vodom, kad tamo vidim Bijonsi. Sanjam, sanjam, ali ko ga jebe, Bijonsi mi u frižedru. A šta radi Bijonsi u frižideru? Pa pjeva američku himnu. Bez plejbeka. Oduševljen, zatvaram vrata, zaboraviviši na vodu. Postaje nepodnošljivo toplo. Otvaram prozor, i gledam napolje. Żivim na sedmom spratu, pa imam pregled kao u GTA dvojki. Prijanto hladno, nakon ovog pakla unutra. Ne dogadja se ništa. Neki psi... Ostavim prozor otvoren i izadjem na balkon. Imam tu onu ogradu sa tankim šipkama pa sjednem na pod, provučem noge kroz nju, i naslonim polu - razbudjenu glavu na šipke. Gledam u zgradu preko puta. Identična mojoj. Na terasi prekao puta moje sjedi nekakav žgoljav, bosonog tip. Sjedi na podu terase sa ogradom od tankih šipki, provukao noge i ostavio ih da vise, i naslonio čelo. Gleda ka meni. Ista zgrada, isti stan, isti ja. Mašem. Ne dobijam otpozdrav. Dižem ruku. Dižem obadve. Jebote! Nije istina. Ne. Da, da. Mršavo lice mog nijemog drugara se krivi u osmjeh, pruža ruku u mom pravcu, diže palac gore. Možda sam lud, možd... Idi u kurac. "DE SI BRE ŠONE!", čuje se od preko puta. Nastavljam da sjedim, skamenjen od hladnoće. On se vraća u stan, navlači roletne, nestaje. Guleći kožu sa dlanova, pridižem se i teturam nazad u sobu. Jok bre, slučajnost. Sanjam svakako. Na krevetu me čeka Xenija, i Petar do nje, sa dvije rupe u glavi i revolverom u ruci, ubija sebe pa nju. "Odakle mu dvije rupe", mislim se. Nebitno. Zamolim ih da odu jer mi treba mir. Uljudno se pokupe i skoče kroz onaj otvoren prozor. Ponovo sam sam. Ne spava mi se. Pomislim kako bih mogao da podjem da se družim malo sa Bijonsi. Ponovo ustajem, zatvorim usput onaj prozor i zaputim se ka frižideru. U njemu više nema Bijonsi, ali ima vode. Ispijem do dna, vratim se u krevet, i, tonući u san kroz glavu mi sine misao:"ja zajebane igre..."
Jedna od kulinarskih nedoumica.
Ako se izuzetno rasprostranjena jetrena pašteta pravi od džigerice tj. upravo jetre i koječega drugog, od čega se pravi đačka pašteta???
Sinonim za "sve se to da pojesti" ili "ništa se ne baca".
- Pera: Mileeeeeeeeee, šta ćemo sa ovim papcima?
- Mile: Pa, melji u paštetu, ništa se ne baca, a i taman malo dobije gustinu.
- Pera: A, već smo samleli njuške, da ne bude malo previše gusto?
- Mile: Pa, ako bude jako gusto, ondak ćemo ga pakujemo u mesni narezak.
Nekada je to bilo jelo koje se ''maže na 'leba'', danas je, kao i većina drugih stvari evoluiralo, pa se koristi i u kozmetičke svrhe. Naime, ovaj preparat se maže i na lice, kako bi ženski deo populacije imao što tamniji ten.
Razlika između pudera i paštete je u tome što puder ne curi niz lice i to što paštetu možeš prepoznati na nečijem licu sa velike udaljenosti.
grupa likova u hodniku:
- Ma da, bre, danas... Eee, provalite ovo! (pokazuje na devojku koja ide ka njima)
- Opa, Ribo, je l' to neka nova pašteta?!
- Sisaj ga debeli!
- Nemoj da se ljutiš, stvarno sam mislio da je nova! Više curi nego juče!
Ono sto me jedino ceka u frizideru kad se vratim kuci iz grada u tri ujutru.
