Pefkohori

Најјужнија српска колонија.

Оно што није успело ниједном српском краљу или цару, успело је српским парадајз туристима, који су коначно покорили Халкидики, полако и стрпљиво ширећи културни утицај, проширивши га све до ове забити.

У овој колонији, сви знају српски језик, сви су пресрећни кад виде Србина, куну се у љубав и братство са великим српским народом. Али то није све. Што се каже, ако су у Турчина руке крваве до лаката, у потурице морају бити до рамена. Не само да имају меније на српском језику, него је све на беспрекорној ћирилици, која у Србији већ одавно одумире. Наћи ћеш радњу која се весело зове "Пироћанка", у кафанама ћеш поред лигњи, хоботница и троглавих морских немани моћи да добијеш и вешалицу, мешано месо, и остало ђубре које једеш и овде, замаскирано неким грчким називима. Црнац који продаје маске за роњење зна српски, црнац са Јамајке који ваља неке глупости туристима уз "Хакуна матата" узвике зна за Београд, Нови Сад и Ниш и убеђује те да је Србија најјача земља на свету, а црнац који ваља ташне се стрпљиво на тарзанском српском цењка са дамама које би да на плажи купе оригинал Фенди, јуче украден, за само пет евра.

Што је још чудније, некако сви знају да си Србин, од крофнаџије, преко црнца који ваља фалш маске за роњење, до радница у продавницама. Џаба ти увијање на енглеском уз амерички акценат, одмах непогрешиво препознају српског геџу, проговарају на српском, и кезе му се ко да су видели рођеног брата. Овде енглески неш проговорити, у то буди убеђен, Пефкохоранци ти неће дозволити да се мучиш, макар док си на своме у Пефкохорију.

Да су наши стари знали на време ово што смо ми сазнали, не да би цела Грчка била наша, него би и у оном никад освојеном Токију данас поручивали гибаницу. Ону, четничку. И плаћали у динарима.