Penal u 98. minutu

Kvazimodo je sedeo sam skriven u tami iza stuba zvonika gledajući na trg pred Bogorodičinom crkvom u Parizu, bio je tužan, i usamljen kao i obično, mada sad i više nego obično, otkako je Esmeralda otišla, sve se vratilo na staro, bio je samo izrod, groteskno stvorenje iskrivljenog lika sa kojime se i priroda i Bog surovo poigrao, i pored sluha koji je godinama nestajao u sivom zvuku bronzanih gorostasa koji su se lagano klatili na iza njega, pogurnuti studenim vetrom koji je kao i sve u njegovom životu prolazio bez zaustavljanja. Sa, za nas koji nikada nismo iskusili takvu samoću, neizrecivom tugom prisećao se večeri kada je prvi put ugledao, njeno lice osvetljeno plamenom, dok je igrala uz zvuke muzike koje je jedva uspevao da razazna ma koliko se napijnjao. Kako je vreme odmicalo, više nije bio siguran, dal je njegov život imao smisla, bio je usamljeniji nego ikada pre, i sav taj privid prijateljstva, i prihvatanja, dal je sve to bila samo laž. Njegove nade raspršile su se kada ju je Fibus odveo, negde daleko od njegovih očiju. Mrzeo ga je i proklinjao dan kada ga je ona videla, mrzeo je sebe i svoj lik koji je neretko viđao i s besom svom silinom udarao po bari nakupljene kišnice, na krovu crkve.
Sedeo je i sa gotovo suznim očima gledao put praznog trga, kada je odjednom neko spustio ruku na njegovo rame i trgao iz tih žalosnih misli.
Poskočio je kao opaljen i brzo otpuzao preplašen, sakrivši se iza stuba ubrzano dišući.
Izvirio je na kratko, ali je zbog straha opet morao da se sakrije iza stuba, skupio je kolena i obgrlio ih rukama tresući se. Otkada je Frolo umro, često mu se priviđao njegov lik, dal je to bio plod njegove mašte ili savest koja ga je progonila. Odjednom pored njega stvorila se tamna sena, osoba obučena u crno, i užasnuti vrisak koji mu se oteo iz grudi dok je prekrivao lice rukama. Stresao se i saginjao opet i opet svaki put kada bi osetio dodir nečije ruke, mahnito mašući rukama u pokušaju da se odbrani od nečega što nije video ili možda nije želeo da vidi.
Najzad se smirio i glavom savijenom među kolenima, tresao se, osećajući dodire na svojem telu, nisu to bili udarci. Nije mogao da veruje, nije razumeo, krišom je izvirio i video zabrinuto lice sestre Matilde, koja je stajala pored njega, govoreći nešto, video je da se usne pomeraju, ali zvuk je za njega bio sada već sećanje. Najzad se smirio, privo se čvrsto je stežući oko nogu klečeći, ridao je bez zvuka, praćen sažaljivim pogledom sestre Matilde, koja ga je povela u njegovu sobicu držćeći ga nežno za ruku.
Vatra je gorela u kaminu, a na stolu je bilo parča hleba i činija. Kada ih je video, istrgao je ruku i brzo hramljući potrčao i uzevši hranu udaljio se u mračni ćošak pored kamina, gledajući iz tame, i srčući već ohlađenu čorbu. Nije spuštao pogled sa Matilde, koja je sedela za stolom i gledala u njegovom pravcu. Isprva mu nije bilo jasno, šta ona traži tu, donosila mu je hranu, i uvek odlazila pre nego što bi se on pojavio, ova mlada devojka, lepog lica bila je uvek prestravljena i zgađena njegovom pojavom, uvek okrećući glavu od njega. Zanesen svojim mislima, spustio je pogled, na nekoliko trenutaka, a kada ga je podigao video je časnu sestru osvetljenu slabim plamenom iz kamina, kako skida svoj veo, i raskopčava dugačku crnu odoru u koju je bila obučena. Isprva nije mogao da veruje svojim očima, i brzo ih je protrljao ispuštajući činiju koja se razbila i trgla Matildu koja se samo nasmejala ne prestajući da se skida. Prekrio je lice rukama, i okrenuo glavu gurajući je u ćošak, ne izvirujući. Nekoliko trenutaka posle osetio je topao dodir na svom licu, nije se ni pomerio. Vukla ga je sve dok najzad nije spustio ruku, ali i dalje nije otvarao oči, okrećući glavu još više prema zidu. Vukla ga je i najzad je otvorio oči, ugledavši nago žensko telo, iz grudi mu se otrgao samo glasni uzdah, dok je ruka koju je vukla, naizgled nevoljno posezala da je dodirne.