Penzioner sadašnjeg doba

U prošlom veku su se poštovali, imali normalne penzije, nisu morali da čekaju po dva sata za hleb i mleko a ni da se guraju u autobusu. Često ismevan od današnjih mladeži koji ne shvataju da će i oni jednoga dana ostariti i isto tako, silom prilika, zezati buduće generacije. Penzioneri su izmučeni od višedecenijskog rada u jednoj firmi i umorni od svega. Često su žrtve pljačkaša. Jedva su čekali penziju da se odmore i da imaju vremena za druge aktivnosti. Većina teško živi, senilnost ih još više pravi žrtvama današnjice. Svi se otimaju za pare a najviše prodavci koji samo jedva čekaju da uđe neki penzioner pa da onako skoro slepom i gluvom uvali proizvod koji on ne bi ni u ludilu kupio da zna koliko je skup. Noge ga svakim danom izdaju, unuci mu idu na živce svojom prejakom muzikom, pa su neki starci odlučili da igraju igre da bi ih nervirali. Ponekad se nađe neki deda koji je u mladosti bio opasan da i sada kada je star može svima da jebe majku. Takvi i ne zaslužuju poštovanje. Zahavaćeni krizom počinju da grabe sve što se ugrabiti može, izlaze ranije po hleb, prave stampedo na samom ulasku u autobus da bi mogli da sednu na prvo prazno mesto pre nekih drkadžija od pubertetlija koji nemaju pojma šta je krvav posao i koji nisu podigli ništa teže od kašičice i koji sve dobijaju na gotovo.

Penzioner je težak i stresan posao. U tom poslu moraju da se hvataju za svaku slamku da ne bi propali, za svako sedište u autobusu da ih ne bi izdale noge od stajanja, za svaki dobijeni dinar da imaju šta normalno i jeftino da kupe a i da uštede za svoje unuke ili pak ako ih nemaju bar za neko grobno mesto, sanduk i spomenik, da provedu ono malo što im je ostalo od života u miru i tišini dok smrt ne dođe po njih i ne utonu u večni zaborav.