Nekada najbrži, najjači i najveći, a sada, obična hrpa gvožđa parkirana ispred neke zgrade na periferiji velikog grada. Najeden korozijom, iskisao, propao. Ulubljen sa prednje i leve strane, bez desnog fara, sa polupanom šoferkom. Stoji tu, na suncu, na kiši, u snegu, na vetru i u svim drugim vremenskim promenama, samo stoji i ne mrda. Farba mu je oguljena, retrovizore više nema, gume su izbušene, hauba ulubljena. On samo stoji tu i čeka, čeka svoj kraj, iako nastao davnih dana, iz delova, tada sjajnih i novih, na pokretnoj traci u nekoj od velikih fabrika, za proizvodnju, mašina za prevoz ljudi, u fabrici automobila.
