Opasno odomaćenje jedinke - klase “dupe na babinom raspalom Jugodrvovom dvosedu, noge na tabure”.
To je znak da si i zvanično postao inventar institucije, bilo da je u pitanju lokalni bircuz, “Licna” DOO sa p.o. ili komšinkin dvoiposoban stan. Čestitam, trebalo je proći kvalifikacije i steći pravo na sopstvenu, ličnu kafenu kombinaciju.
Jer nije svaka kafa ista, ne, ne. I standardnih kategorija ima onoliko, a kamoli još i da nešto namišljaš.
Imaš onu osnovnu podelu: grča, slatka. A onda imaš i abortušu, pa srednju žalosnu, pa slatku, a tanku, ko čaj, pa namensku, zagorelu arabiku-sikterušu. Pa sa jačim kajmakom, da utoku možeš staviti da pluta ozgo, srčani zalisci te zažigaju kad popiješ. Ili bez, poluprovidni kal.
E, a kad zaslužiš personalizovanu kafu, izašao si iz šablona serijske proizvodnje, dobio unikat, takoreći ručni rad. Nećeš biti pitan “kakvu piješ” po pedesettreći put. Nema šta da objašnjavaš da u stvari hoćeš srednju sa trećinom kašičice šećera i lečak mleka u veliku šolju plus ratluk s orasima, nema potrebe. Samo kažeš da je za tebe i druga strana te ispoštuje.
Ekskluziva je to, treba je zaslužiti.
- Dobro, šta ćemo prvo… Duco, daj nam ovako: tri gorke, jednu slatku i jednu za mene. Hvala.
- Šta bre “za tebe”? Aaaaaaa, pa, dečko, otkad ti to piješ ličnu kafu? Po meri…
- Uzela mu je izgleda meru…
- Manite me bre, ljaljani, ja sam ovde stalna mušterija.
- I mi smo, pa ništa. Gukni bre, kako je bilo?
- Pravi džentlmen nikada ne priča o tome…
- Ti džentlmen?
- I to što kažeš. Pazi, potpišem ti golfa pre neki dan pred domom kulture, a Duca se tu zadesi i onda ja...
