Pikado za po kući

Moderna verzija goblena. Kupuješ ga kao krunu samačkog života, misleći u sebi "jebo te, kako sam kul, imam pikado tablu u svojoj kući". U tom momentu ti prolaze kroz glavu metroseksualne scene iz reklama za pivo/muških šampona i u tim scenama si ti sa mnogo kul ortacima kako pravite luđačke žurke tipa klabana i svi se kezite ko blentavi na brašno, mnogo ste čilovi dok igrate jebeni pikado. Zabavljate se, bole vas kurci, sve oko vas je stalo i surova stvarnost ne postoji. Zamišljaš kako vredno treniraš i vežbaš pikanje strelice i zveku stoosamdesetke, na vratima ti lupaju skauti i zovu te u pikado reprezentaciju Papue Nove Gvineje za predstojeće Olimpijske igre. Ali euforija kratko traje. Zamajavaš se njim desetak dana, do prve upale mišića. To dalje dovodi do intenzivnog odmaranja desne ruke dva ili tri dana, što je sasvim dovoljno da zaboraviš houm entertejnment sistem. S vremena na vreme provališ "u vidi, odakle ova tabla ovde" i "e stvarno moram nekada odigrati partiju, da se prašina ne skuplja." I tako ponavljaš dok se ne utopi u neprimetnu pozadinu.