Dobiješ bitku a izgubiš rat.
- Ooo, čujem Jošo da si ot'o Turkinju kad smo prekjuče napali karavan.
- Bježi jado ne pitaj me ništa.
- A što čoče, daj reči što bi?
- Eto znaš i sam da me stara Stanojla odavno goni da se ženim, i kako ođe kod nas u ovom kamenjaru ne ostade čestita čeljadeta ništa mi ne osta drugo no da otmem Turkinju. I tako dok vi pljačkaste začelje đe je 'rana i džebana ja ti nasrnem na čelo đe je sve sam najljući janjičar zašjeo...
- Au junaka! I što bi onda?
- Zvižde mi kuršumi oko glave, zvekeću sablje, urlaju janjičari i vrište derviši al mene ko da sam šejtan goni naprijed, vaistinu i nije šejtan no mi još u glavi ona Milica Grdojeva što me odvukoše prošlog četvrtka da je zagledam. Ja grdnije đevojke u svom vijeku ne viđeh, na to što je grbava no tri zuba u glavi nema, kad mi se nasmija a mene eto nešto presječe ovđe preko pola...
- Dobro čoče šta bi s Turcima, pogibe li tamo međ' njima?
- A ne budali, kako ću poginut' kad me eto šjedim s tebe, nego ti ja ko što reče zagrabih naprijed i usred onog meteža dočepah jednu krupniju oko pasa, metoh je na rame i utekoh.
- Uuu, šta učinje Jošo, o tom će se pjesme pjevat' na godinu!
- E ja bi vidiš više volio da se ne pjeva, vučem ti ja nju tako gorama, otima se cura ko šejtan no sam je ipak savladao.
- A no što će tak'i junak!
- E, no što će, tako ti ja nju dovuko' kući, razmoto' je, kad ono unutra ne bi Turkinja no Turčin, malo sitniji pa mu i brke obrijali nesoji da se ne ošjeti kroz ona sukna, grdno li me zajebaše oca im očinjeg a ja još glavu lupam đe je potjera.
- I što onda bi crni Jošo?
- A što bi bilo, tako mi je krv navrzla u glavu da je sad stvarno Turkinja, no što!
