Antonim smijanju koji ponekad može da znači i vrhunac istog. Dokaz da se krajnje tačke, je l' te, uvijek dodiruju.
E, kako se ismijasmo sinoć onom blesavom Đoletu... Napio se i počeo trbušni ples, to je bilo plakanje!
Obavezan deo dobre kućne žurke. Negde posle ponoći se dve (pijane) najbolje drugarce zatvaraju u kupatilo ili neku slabo prometnu sobu i tu iz razloga koji ni njima nisu jasni plaču više nego što bi plakale na zajedničkoj sahrani cele porodice sa sve kućnim ljubimcima. Posle sat-dva se ponovo vraćaju medju goste sa krvavim očima i žalosno-veselim osmehom i ponašaju se kao da nisu ni imale plač partiju.
Ako žurka prodje bez plakanja onda nešto sigurno nije bilo kako treba i to je velika sramota za domaćina. Niko nije siguran zbog čega se ovo dešava, tako je i amin.
Muškarci mnogo redje imaju ovu vrstu izliva emocija i zanimljivo je da se dešava samo rutavim copinama od dva metra i sto kila.
-Gde ćeš?
-Da pišam.
-Gde ćeš na terasu, konju?
-Bolje na terasu nego na sred sobe, neke dve lujke su se zaključale u WC i kukaju k'o na parastosu a ovo pivo negde mora da izadje iz mene.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.