2 ujutru. Otvaraš viseći deo od kuhinje, stare šarke arlauču i zavijaju budeći sve u krugu od 150m. Tresu ti se ruke, pada ti mrak na oči... Neko ti je navuk'o mrežu na glavu. I govna bi jeo, samo da znaš da u njima ima šećera. Iza starog čaja za mršavljenje, slavske sveće i torbice sa metkovima nalaziš toto keks od prošlogodišnjih zadušnica. Znaš da je proš'o rok, ali ne mari. Ješćeš ih i buđave. Drhtavim rukama i sa sjajem u očima otvaraš kartonsku kutiiju, a unutra plastično pakovanje sa devet čokoladnih keksića. Ceo tvoj svet se ruši. Pokušavaš na ivicama da nađeš onaj razlepljeni deo na kome se skida folija. Nema ga. Gde je bre, u pičku materinu? Histerišeš, čupaš kosu i grebeš lice. Pokušavaš noktom da otvoriš, ali ti se plastika zavlači ispod nokta u živac. Pokušavaš zubima da progrizeš kroz onu foliju otpornu na metke, ali NEĆE. Lakše bi otvorio sef švajcarske banke. Gledaš u one toto keksiće kroz plastiku... Puca ti osigurač u glavi. Bacaš toto na patos, šutiraš ga u punom trku i on završava iza simpo troseda koji je tvoja keva dobila za svadbu '87. Uzimaš kutlaču, zahvataš šećer iz kese i sve to istovaruješ u usta. Nirvana. Nakon nedelju dana, gomila mrava se vrzma oko troseda iz '87. Pogledaš iza, a tamo toto keks, stoji otvoren i jedva se nazire ispod gomile mrava. 'Ajde što si pokidao živce, nego si i zapatio mrave. PU!!
