Nešto jako loše i nekvalitetno odrađeno. Preko kurca takoreći. Ne vredi ni pet para.
Baš kao što je kod nas sprovedena ta čuvena Bolonjska deklaracija.
Razredni: Je l', bre, Stefane, kako ti ovo dolaziš u školu? Sve nešto po Bolonji.
Stefan: Kako to mislite?
R: Pa pogle' ovo od juče. Na prvom času nisi bio, drugi i treći si ispoštovao, sa četvrtog i petog si opet ispario, a na šestom si se pojavio.
S: A pa profesore, da Vam objasnim.
R: Nemoj ništa, sam ću. Na prvom si bio kod doktora, je l' da?
S: Baš tako, profesore.
R: A sa četvrtog i petog si otišao kod zubara?
S: Jeste.
R: Da te ne boli gornja leva petica možda?
S: Otkud znate?
R: Ma 'ajde, molim te, prodaj te priče roditeljima. Samo čekam da dođeš i da mi kažeš kako si zakasnio jer je burek bio mnogo masan, pa nisi mog'o da opereš ruke lepo ili da ti je bilo crveno na svim semaforima za pešake.
---------------------------------------------------------------------------------------------------
D: Je l' dedino, kako si ovo namestio ovaj plug?
U: Što deda, šta mu fali?
D: Ma ništa, sve si ga po Bolonji uradio, moram sve da prepravljam.
---------------------------------------------------------------------------------------------------
S: Profesorka, kako je moguće da za ispit imamo 700 strana?
P: Lepo kolega. Zašto ne bi bilo moguće?
S: Ali profesorka, po Bolonji...
P: Kolega, manite me sa tom Bolonjom. To da vredi nešto ne bi bilo po Bolonji, nego po Minhenu, Berlinu, po nečemu nemačkom, kvalitetnom.
Lazanje koje keva napravi skoro pa k'o Bolonjeze.
