Poeta u pokušaju

Dugo je gledao kako njegovi poznanici šetaju svako veče drugu curu pitajući se kako njemu nikako da krene. Pokušavao je, nije da nije ali nekako već na drugoj proširenoj rečenici popija pedalu. Nije jadan mogao da shvati da je ma koliko njegova sintaksa bila proširena i obogaćena rečima do te mere da je po gramatičkoj nomenklaturi prelazila u složenu, ipak bila suviše prosta. Jer, kako drugačije shvatiti prilaz rečima " Vid' ovako mala, ovo što se dole nabudžilo je od čiste sreće što videh jednu tako lepu, mladu i šarmantnu damu.Taj dole otvara čepove fi 35 na hrastovoj suvoj colari a o čamovini da i ne pričam." Moš' misliti kako zabezeknuta dama bez reči hvata maglu i biva sva srećna što je izbegla manijaka.
A nije on takav, iako sirov spolja i po nastupu u duši je samo jedan pinter koji ume čak i zaljubljeno da mašta lupajući ogromnim maljem po obručima koje drže pomenute colare formirajući divno bure u koje će njegovi meštani stvaljati džibru za koju će se posle hvaliti da baš zbog tog bureta može da se nosi sa najboljim konjacima Francuske.
A da je zagoreo vala jeste, i to mnogo više nego što je nagorela hrastovina koju je opaljivao vatrom dobijajući čuveno Barique bure.
Onda je počeo malko da osluškuje, da špijunira, da hvata fore, da prepisuje....I sinulo mu je "jebote, poezija". Svaki od njegovih poznanika nešto je mrmoljio što i nije baš previše razumeo jer beše tu puno stranih reči ali je ukapirao da se nešto tu poklapa i da je nekako pevljivo baš kao njegova omiljena "Nas dva brata naučio tata..."
I prelomio je, pokušaće i on tako.
Ali avaj, inspiracija nije dolazila. A onda nekako, negde, u nekim novinama, ne seća se dal' u Kuriru ili Alo pročitao je kako je romantika vezana za more, talase, vino, gitare...
Eto je inspiracija.