Nasuprot tome što su kod nas pogrebne priče obično tabuirane ostacima paganskih verovanja stoji jedan u najmanju ruku čudan princip pogrebnog materijalizma, da ga tako nazovemo. Ova vrsta shvatanja kod nas nije prihvaćena, nego uvrežena. Ona nije samo primetna, već je konstanta i kriterijum po kome se meri stvarnost. A sve potiče od toga što bi mrtav Srbin da se za njega čuje. Mrtav Srbin hoće da se ZNA da je on lično bio tu. Da se nasmeje masno i pokaže srednjak svim gostima na sahrani. I to nije sve.
Mrtav Srbin bi da piša po živima.
1) Mauzolej gasterbajtera - Predstavlja krajnje konvencionalan vid izražavanja rodoljublja. Pola bečkih putara, komunalaca i građevinaca dobilo je svoju bistu širom zemljišnih poseda JKP "Groblje". Batali tradicionalni obrazac po kom moraš da se dokažeš čovečanstvu da bi dobio spomenik u prirodnoj veličini. Rokaj ti jedan sam sebi, šta će ti ko.
Ko jebe hrišćansku skromnost. Rokni deset iljada evra samo na sanduk. Nek sija, mamicu mu. Nek vide.2) Sanduk od zlata - Predstavlja nešto skromniju konvenciju od gore navedene. Naime, ustaljena praksa je da prodavnice pogrebne opreme nude sanduke raznih dezena i kvaliteta, pa tako možeš da biraš boju, ukrase, materijal i sve ostalo što će doprineti da sahrana tvoje porodice protekne u što većem veselju i berićetu. Možeš i trubače da poteraš as well.
Kao što vidimo, nije samo pokojnik taj koji pristaje na obrasce ponašanja koji pišaju po hrišćanstvu i ljudskosti. U tome je, gospodo, cela pogrebna industrija.3) Svaki pravi Srbin ima lični interes da ode u raj. Generacijsko-kosovsku predodređenost. A, normalno, gde je interes, tu je i ekonomski faktor. Pa se, jelte, kao nastavljači tradicije trgovine indulgencijama danas javljaju popovi sa svojim cenovnicima . Koliko se plaća vera, pope? Kažeš bog je milosrdan? Ne znam za to, al ti sigurno ne deliš tu osobinu. Pogino. Religiju je više žalosno i optuživati, popovi prazne po njoj bešike brže nego što je Holandija ispala sa evropskog. Osam iljada sarana, pa ti beči očima. A ceo tonalitet je promašio.
4) Skaradni epitafi - Naime, kroz posao sa pogrebnom opremom posebno se razvila i grana epitafnog kamenorezačkog pesništva. Kako koji spomenik uradi, posebno ako je neko umro mlad i iznenada, kamenorezac iznenada biva stavljen pred nesvakidašni zadatak - Da na spomeniku skarabudži sramotu ovog vremena i roda oličenu kroz apsolutno odsustvo gramatike i bilo kakvih naznaka stila u delu njegovih dlakavih neškolovanih ruku. Pa to će nekom nad glavom stajati, sunce mu!
5) Opscene slike na spomenicima - Sve što matora govnurda gasterbajterština ciganska nije mogla da bude tokom života ili njegova poslednja želja da šukne čitavoj populaciji. Batali pišanje po religiji, prešao je na nambr tu. Prostom šetnjom možemo videti slike ubijanja naroda, apsolutno neskrivenog orgijanj, hladnog i vatrenog oružja lakog i teškog naoružanja, vulgarne prizore protkane krajnje agresivnim spemom prostački seksualnim temama i mnogo toga drugog. Kad malo bolje razmislim, ove posmrtne delatnosti su toliko zabavne da je čudno otkud svi nismo počeli da jedva čekamo smrt.
