Pohlepa

Odavno je poznato da je Srbija zemlja najvećih krajnosti i najvećih apsurda. Tako je moguće da u zemlji, gde se većina ljudi izjašnjavaju kao vernici, da se istovremeno mnogi diče uspesima građenim na svim biblijskim smrtnim grehovima.

Pohlepa, kao možda najuočljiviji porok među Srbima, se može gledati i kao posledica viševekovnog ropstva pod raznoraznim osvajačima koje je pratila glad i veliko siromaštvo pa su ljudi željni svega i svačega grabili za sebe da bi imali za crne dane jer mir i blagostanje na Balkanu nikad nisu dugo trajali. Međutim, turske spahije i habzburške i ugarske feudalce su vrlo brzo zamenili naši srpski. Sprega srpshih spahija sa vlašću je bila osnova mnogim našim piscima za pisanje pripovedaka, drama i komedija koje su postale vanvremenske, odnosno i danas aktuelne sociološke analaze poročnosti Srba. Uz to stečena lenjost tj. čekanje da nešto padne s neba u usta, kao posledica uživanja u blagodetima američkih kredita koje je Tito uzimao, razvila je kod mnogih ljudi sve veću potrebu za traženjem “hleba bez motike“. To je sve često vodilo do sve masovnijeg samposluživanja tuđim, pre svega državnim resursima, uvek po izgovorom, da od viška glava ne boli i da sve to treba čuvati za već pomenute crne dane koji dolaze.

Strah od nemaštine izazvan pričama naših starih o siromaštvu i gladovanju naših predaka i "kako je nekad mnogo teško bilo", kod našeg čoveka uslovile stalnu potrebu za gomilanjem materijalnih bogatstva, ali i do nebiranja sredstava za sticanje istih. Kriminal, zelenaštvo, mito i korupcija su samo neki od sinonima za pohlepu. I ne samo da se gomilaju novac ili nekretnine, gomila se i grabi čak i ono što je nepotrebno, grabi se i otima svaka sitnici jer štono kažu, valja da se uzme, da se ima.

Uzmi olovku ili neku svesku iz kancelariji, ima u firmi toga koliko hoćeš, treba ti za dete, da ne trošiš pare po knjižarama.
Pregradi među, uzmi komšiji još koji metar, trebaće ti možda kad mu budeš gradio svinjac ispod kupatila.
Uzmi službeni auto, iako kod kuće imaš dva, da kupiš voće i povrće za zimnicu, da ideš u švaleraciju, nema veze, ionako firma plaća gorivo i servis.
Zakini nekome, nema veze što je taj posao odradio za tebe, ko mu jebe mater, ti si mozak operacije, prvo uzmi za sebe koliko ti je potrebno, nisu te pare pale tebi sa neba, ne znaju ljudi da cene tvoje napore da obezbediš posao, neko bi im dao i manje.
Deli se nešto besplatno, idi uzmi obavezno, trebaće ti, valja se, tako kažu stari ljudi. Uzmi, čuvaj to za crne dane pa neka je to i grančica nekog drveta za koje nikad nisi čuo.

Na daj, Bože, da nekome nešto prigovoriš, pljuvaće te kako si ljubomoran i nesposoban. Neki će se braniti rečima: "Nisam ja, majke mi!". Neki će skočiti kao poliveni vrelom vodom i uputiće ti gomile pretnji tipa: "Znaš ti ko sam ja? Je l' ti znaš ko su moji drugovi, prijatelji, braća, kumovi? Znaš ti ko je moja teča, a?" Ili još češće imaće izgovor: "To i drugi rade, nisam ja valjda najgluplji pa da jedini uvek budem pošten." Još jedan apsurd u zemlji gde se svako zaklinje u sopstveno poštenje.

Definicija pisana za takmičenje "Svi putevi vode u pakao"