Svidelo ti se. Čuo si priče da je baš ukusno i da vredi svaki dinar. Video si čak i u onom hedonističkom časopisu što si ga listao u frizerskom salonu, da mnogi poznati likovi iz svetskog džet-seta gotive da to čalabrcnu na balkonu svoje vile, a bilo je i u onoj urbanoj emisiji na B92.
Odvojio si pravo malo bogatstvo za to, s obzirom da je sredina meseca i da si već tanak sa parama, a daleko je prvi. Kupio si, otrčao kući, drhtao od uzuđenja dok si otvarao pakovanje i razmišljao u glavi sa čim ćeš da ga kombinuješ. A onda si probao i skapirao da je sranje, jer ne mora, sve što dere po ušima, automatski da bude i ukusno. Jebiga. Znaćeš za sledeći put.
- Šta će to da bude, da ne smaraš sa onim buđavim francuskim sirom koji košta soma evra kilo? Poslednjih mesec dana samo o tome pričaš.
- Ma matori, ne pitaj me ništa, probao sam ga.
- Ne seri?! Dao si soma za sir?!
- Pa hvala Bogu nisam uzeo celo kilo, ali sam uzeo dvesta pedeset grama najgoreg buđavog sranja koje postoji!
- Au, zar je toliko loše? Pa kenjao si kako je to najjača stvar na svetu. Te jede ga Švarceneger, te Felipe Masa, te Lejdi Gaga, te Kraljica Majka. Smorio si nas sve sa tim jebenim sirom.
- Ma idi bre, znaš koji užas! Goru stvar u životu nisam probao.
- Znači bacio si dve ipo glave u kantu? Sonćule!
- Aaa ne! Nisam bacio. Pojeo sam na silu, bilo mi žao para. Sve, do poslednje mrvice. Onda sam parkirao lavor pored kreveta i bacio jedno pet pegli te noći.
