Poltroni (su OK)
Kako rece deka Charles Darvin u surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju.
I tako sve "ulizice", "puzavci", "beskičmenjaci", "podrepaši" prezivese po napred navedenoj formuli uspeha, a oni koji misle da je zivot samo pozornica na kojoj definišu svoja pravila, izvesno vreme mogu da zive kao "carevi' u toj iluziji.
Da li da se divim srpskom narodu koji, spoznavsi surovu stvarnost i svoje poltronsko mesto u njoj, a u svojoj nemoci da zive s tim (We can't handle the truth!) stvorise od Marka Kraljevica, najveceg srpskog junaka, ili da ih zbog toga zalim. History repeating. :(
Komentari
- (
početniče, preformuliši ošišanu latinicu i izbaci tužnić na kraju rečenice poslednje i biće ok... možda...
+ - K
Da je srpski narod poltronski, ne bi ga toliko razni maltretirali kroz istoriju zato što nije hteo da prihvati okupaciju već bi se ponašao poput, recimo, Hrvata koji su etalon poltronstva.
- m
Ja ne želim da prođem kao Don Quijote, nego da živim svoj život, pri tome objektivno sagledavajući opasnosti ili prepreke na putu, s namerom da vecinu izbegnem, a pokoju i savladam, pri tome znajući da se ne može baš sve predvideti. Veruj mi, niko ti neće zameriti ako zid na svom putu zaobiđeš, i nemoj da omalovažavaš one koji su morali da ucine ustupke, plaseci se za sopstveni život. Svi ljudi se plase. Onaj koji se ne plasi nije normalan, i to nema nikakve veze sa hrabrošću. Samo sam želeo da kažem da se kod nas pod poltronstvom podrazumeva svaki cin s ciljem izbegavanja opasnosti, ma kako on razuman i, u konkretnim slucajevima, opravdan bio.
Uzgred, dok sam pisao, setih se vica u kome je deda pričao unuku kako su ih za vreme drugog svetskog rata Nemci postrojili rekavsi:
- "Ili ćemo vas je.... ili streljati."
- "I?" pita unuk
- "Sta i, mene su streljali," reče deda.