Jedino što preostaje da konstatuješ kada se nađeš u periodu života, gde svaki dan podseća na dan mrmota. Nemaš želje, volje ni snage da se trgneš iz učmalosti svakodnevnice. Sa zadovoljstvom se sećaš kako je nekad bilo drugačije i pored sve dobre volje nešto ti ne da. Nije da nećeš, već jednostavno ne možeš! A onda se setiš da to nije prvi put. Ko zna možda se i osmehneš...onako gorko. Ali smeh je smeh.
Naizmenično ponavljanje sreće i tuge je neminovnost.
