Vid komunikacije svojstven samo Srbima. Kad god ne možemo da se setimo nečega, a ne želimo da zaustavljamo priču zbog nekog nebitnog detalja, pribegavamo ovome. Klinčadiji je smešno, dedama i babama apsolutno normalno, a baš ga dede najviše i koriste kad ti po hiljaditi put prepričavaju neki doživljaj iz rata, sa igranke, ili tako nekog mesta gde je zalazio u mladosti.
(Deda priča doživljaj iz vojske)
-I tako, Miloše, razumeš li me, vidim ti se ja sa drugarom tu i tu, on mi kaže, traži te taj i taj i ja odem. Kad mi on kaže kad sam otišao do njega da sam dobio odsustvo tad i tad. Ali, ja sam ti baksuz ceo život, znaš i ti, da ja ne živim u ovoj zemlji nego u Švajcarskoj, mi bismo dosad bili najrazvijenija zemlja, posle ovih Japanaca, sve li im jebem, a Švajcarci bi dosad zaratili sa pola Evrope. Nego, zapričah ti, dobio sam odsustvo, ali Švabe udarile, decu im jebem, i bilo nam rečeno tu i tu da se nacrtamo za deset minuta u punoj opremi. I sad taj i taj, neki general bio valjda, meni kaže...
