Pošla kola nizbrdo

-Сретна ти слава домаћине!
-Фала, куме. Ђе си до сад, јебем му труње?! Чекамо једино тебе. Поцркаће људи од глади.
-Само ћути. Преспавам јутрос и закасним на посао, па ме ту директор у старту изриба. Због тога сам требао остати након радног времена и средити неке додатне документе. Нисам ни доручковао од муке, кад иде куварица Рада у подне и носи каву. Добила унука, па као није у реду да се одбије. Ту мене пресијече стомак и усерем се к’о грлица. Стигао сам само отворити врата ве-це-а. Нормално, кад кола пођу низбрдо... Погледам, папира нема ни за лијека. А ја, шта ћу, него узмем она документа... Брже-боље се извучем, па бјежи кући. Уђем под туш да се оперем...Струја...Бојлер...да ти не причам.
-Добро, пусти сад све то. Битно да је прошло. ‘Ајде улази.
-‘Оћу, ’оћу, само гледам ђе да препаркирам ауто. Слаба ми је ручна, а чини ми се да је обала овдје.
-Ма шта ти је? Остави га ту, неће то никуда.

(недуго затим у кухињи)
-...онда додаш мљевени кекс и правиш чоколадне куглиц... Чекај, што кум раније оде? Тек смо супу поставиле.
-Гдје отишао? Ено човјека сједи за столом.
-Ништа онда... Учини ми се да прође његов ауто.