Finalno mistifikovanje života čuvenih umetnika, naučnika i narodnih vođa nakon što pomenuti otegnu papke. Specifična komercijalizacija smrti u cilju održavanja mita o preminulima.
Naime, potreba čovečanstva za herojima vazda je bila aktuelna stvar i kroz vekove postojanja istog neprestano se provlačila kroz mitove i legende o slavnim junacima, ratnicima i vojskovođama a uporedo s tim i u svedočanstvima velikih pisaca, pesnika, doktora, mislilaca i učenjaka uopšte. Danas, doduše, kada bi nekog klinca na ulici pitali «Je li, mali, ko ti je idol?» dobili bismo verovatno ime nekog pevača, glumca ili sportiste – gde je ovo poslednje i najmanje zlo osim u slučaju Denisa Rodmana – što je, složićete se, jasan pokazatelj kuda ide ova planeta. O tome, ipak, nekom trećom prilikom.
Elem, kako su rođenje i smrt jednog čoveka - hteli mi to ili ne - dva najznačajnija događaja u životu istog, logično je da se u slučaju «zaslužnih građana» pomenuti datumi stavljaju na posebno mesto u biografijama pomenutih, poput Božića i Vaskrsa u jevanđeljima apostola Hristovih. U toj paraleli, naime, i nalazimo razlog apgrejdovanja preminuća genijalnih ljudi – asimilacija sa božanskim, transcedencija prema Bogu. I tako, ništa ne sme biti obično; ni kuća u kojoj se umire, ni soba, ni krevet. Svaki detalj oko samrtnog odra postaje neprocenjivo bitan, sa posebnim akcentom na usta budućeg pokojnika i konačnu poruku koju će nesrećnik u agoniji poslednjeg naleta božanske genijalnosti ostaviti ljudskoj rasi. Ishod, međutim, često ume da bude potpuno razočaravajući. Jebiga. Smrt naposletku ipak nije ništa inspirativno...
W.A.Mozart ( 27. januar 1756 – 5. decembar 1791 )
Mit o Mocartovoj smrti jedna je od najlepših, najromantiziranijih i najnetačnijih priča koje su ikada postojale o genijalnim umetnicima! Svakako da je nenadmašna austrijska pijandura bila poslata čovečanstvu od strane Svevišnjeg u nadi da će moći nešto da promeni nabolje u grešnom svetu ovozemaljskom, ali i pored svoje jednostavne ali i neopisivo uzvišene muzike Mocart prosto-naprosto nije bio uzvišen, i tačka! Voleo je da psuje k'o manijak, jede kobasicu sa krompirom, pije šta stigne, šmrče fuš burmut i spava zaražene bečke kurave, zbog kojih, baj d vej, i rik'no. O da – ništa tako spektakularno kao što je dirigovanje jebene «Lakrimoze» iz kreveta! Kombinacija sifilisa, prehlade, hroničnog umora i ko zna još čega, učinila je da najveći kompozitor svih vremena skonča otečen k'o pčelarski pripravnik i sa ogromnim čirevima po celom telu koji su pucali kako je koji stig'o. Soba je, po zapisima svedoka, tako opojno rezila da se sveštenik dobra 3 sata nije usudio da uđe i «okadi» telo...
L. van Beethoven ( 17. decembar 1770 – 26. mart 1827 )
«Svetlost...! Vidim svetlost!» - bila je, navodno poslednja rečenica Betovenova. I niko nije ni sumnjao da jeste. Gluvi kompozitor - revolucionar po religiji i teški drkadžija privatno – izrekao je svetu svoji poslednju viziju. Istina je, pak, neobično svakidašnja. Po izjavi sluškinje koja je bila prisutna Betovenovom poslednjem uzimanju vazduha, cenjeni Ludvig se, da prostite, uneredio u sopstvenom krevetu te je zatražio da se otvore prozori ne bi li se soba malo provetrila. Dakle, opet ništa spektakularno.
Gaj Julije Cezar ( 100 p.n.e – 44 p.n.e )
Brut je, naime, bio Cezarov polubrat a ne usvojeni sin kako su nas učili u školama. U trenutku Cezarove smrti u Senatu, prilikom kada su nesrećnog Gaja Julija na smrt izboli ostali nezadovoljni senatori, nema ko ne zna da je pošto je u grupi svojih ubica na svoje veliko iznenađenje video i Brutusa, dotadašnji doživotni tribun Rima izjavio «Zar i ti, sine Brute?!». Citat se kao floskula koja simboliše «svaku neočekivanu izdaju» čak i dan-danas koristi u svakodnevnom govoru mnogih naroda ali tih Martovskih Ida 44', značila je nešto potpuno drugo. Cezar je, ustvari, svoju poslednju rečenicu namenio Brutu kao upozorenje da će - obzirom da se pomamio za vlašću te izdao i svog polubrataće - i sâm tako završiti, a ne kao izraz sopstvenog razočarenja. I zaista – nedugo posle atentata, galske poglavice verne Marku Antoniju, uhvatile su izdajničko kopile i ubile ga te je tako pomenuto bilo prvo od zaverenika protiv Cezara koje je i sâmo likvidirano. Jebiga. Ko drugome jamu kopa...
Josip Broz Tito ( 7. maj 1892 - 4. maj 1980 )
Obzirom da je drug Tito bio teška facetina a i mi Srbi smo bili a i dalje smo teške budaletine, nisam baš siguran koliko mogu da osporim njegove, navodno, poslednje reči. "Ja sam poslednji Jugosloven" i "Čuvajte mi Jugoslaviju - dobar je to hotel...", zaista zvuče vrlo verovatno. Smrt fašizmu!
