Postoje dani, kad Bog svojim sadističkim porivima reši da baš tvoj život otera u kurac kako samo on to ume da odradi, ili jednostavno ukapiraš da ovo što je oko tebe i što čeka ispred tebe baš i nema nekog velikog smisla, ili jednostavno nešto probaš a ono neće pa neće. Tim danima poslovični ljudi izlaze iz svojih jazbina, namirišu dušu koja se raspada i kao lešinari koji i jesu, dolaze da se hrane tvojim ostacima.
Njihova životna misija je da učine da se ti bolje osećaš. To kažu. Stalno nasmejani, vedri i veseli prilaze ljudima i šire sreću. Tako izgleda. Ali inače, oni su tu da posisaju ono poslednje što osećaš, bilo to tuga, ljutnja ili kakva god beda, i da te ostave tako šupljeg da ležiš sa nekim polu-izveštačenim osmehom, dok oni idu srećni i siti.
Poslovilčan čovek kreće polagano, sa iskrenim interesovanjem i sažaljenjem. Ali, naravno, previše je on sreće posisao, i pojma nema o čemu se radi. Samim tim, pokušava nekako da da neki konkretan savet, ali pošto ne razume i ne želi da razume, svaki savet mu obaraš i praviš ga glupim. I taman kad pomisliš da si oterao lešinara, on vadi svoj arsenal:
-Znaš, pametniji ipak popušta.
-Kako bre da popustim čoveče, vidiš da me jebe u mozak??
-Da, ali ipak, znaš kako, velika drva brzo rastu, al začas padnu.
-Jeste, ali ne razumeš, najebao sam, džabe meni što će i on posle…
-Naravno, ali čovek se nada dok je duše u njemu.
-Ali kako da se nadam, gotovo je. Prošlo.
-Nije ništa strašno, gvožđe se ipak kuje dok je vruće.
-Molim?
-Jezik je ipak više glava poseko nego sablja.
-O čemu pričaš čoveče?
-Samo da znaš, ko god je drugome jamu iskopao, sam je u nju upao.
(Ludački osmeh, zbunjeni pogled i nedefinisano osećanje) - Jeste, valjda jeste.
-Eto, vidiš kako razgovor pomaže, odmah si se nasmejao. Ajde, budi mi dobar odo ja do Petrovića, izgleda mi nesrećno
