Релативан појам. Много пута се сусретнемо са њим, али се ријетко ко поистовјети са истим, тј. испуни тај задатак. Најчешће се напомиње у ситуацијама које су означавају животну прекретницу. Представља напредну верзију "ниси више мали" реченице.
Обично ти приђе ти неко од старијих блиских особа, тапне те по рамену и саопшти ти ту чувено: "Сине, данас постајеш човјек". Буде ти драго, коначно те доживљавају себи равним, зрелим, курац, ниси више онај клињо што рукавом таре слине. Сад си већ пунољетан, одговоран за своје поступке. Неријетко ти и ђед (ако га имаш, мада сви имају тако неког) напомене да је у тим годинама "кућу кућио".
Завршиш школу, отиснеш се у свијет да једног дана донесеш диплому неког факултета, станујеш по буџацима, гулиш крваво кожу на дупету о врелу столицу само да оствариш циљ. И то се деси. На дипломском стоје поносни родитељи на свог сокола што је "постао свој човјек", наравно, опет ти скрећу пажњу на то. Са неком језом прихватиш чињеницу да више нема зајебанције са колегама и испипавања младих бруцошких сисића, чекају те озбиљније ствари.
Запослио си се (или ниси, свуда јебена криза и систем страначког запошљавања), живиш од неке цркавице која ти буде само за храну и трошкове, али све је то људски. Коначно нађеш и ону праву, није (мада може и да буде, али ријетко) баш онаква какву си цијелога живота сањао, али јеби га, лијепо ти је са њом, осјећаш да се баш некако прожимате. Забављаш се тако пар година и маторци те наговоре да станеш на луди камен, "доста си вала, брате и момковао, ваљало би старом татку које унуче направити, ко зна да л' ће бити жив, а и близу је 30-а".
Прогуташ фору, направиш свадбу (родитељи наравно инсистирају да буде она велика, да озваниче што су направили нешто од тебе, а и да се мало курче пред родбином), ставиш потпис на то да си нечији, и да је неко твој, чујеш све обавезе које су пред тобом. Кнедла ти се котрљне низ грло, да ли ћеш моћи... Из размишљања те тргне нека тетка коју си видио три пута у животу (посљедњи пут ти ни чоколаду није донијела, стипса), сва одушевљена и поносна те три пут к'о пракљачом љуби и каже: "Ко би рекао да од онокаквог буцка постаде човјек, благо тетки, а к'о јече си био дијете".
Прође и тај циркус, волиш се са женом, неко вријме, па се мало споречкате, па се онда опет волите и то одлучите да крунишете дјететом. Дође тако изненада тајин куроња, сви ти честитају каквог си делију направио, не урек'о се. И тако, прође неко вријеме, мали расте, потребе све веће, плата никад јаднија. О другом дјетету ни помисли нема, џаба они снови кад си клинац био да ћеш ти Србију спашавати од бијеле куге четом балаваца.
Матораца већ одавно нема, отишли на вјечни починак, онај куроња што си га пројектов'о је пред матуром, свађаш се са њим око аута (замисли, молим те, каже " 'оће мало цурицу да провоза"), али сваки пут попустиш, нећеш да се мрзне по парку к'о што си ти то радио, мада је бензин на резерви. Ко тебе ћале јебе, можеш и пјехе на посао ујутру, има свега пе'-шес' километара, а ваљда устопираш неког да те повезе назад. И тако, нагете сиједе главе над рачунима прорачунаваш како да склопиш крај са крајем, притисак ти скочи кад видиш да је вода опет поскупила (к'о да је нафта, крв јој јебем!), али и од шваргле што си направио од оног свињчета од 120 кила да не купујеш месо, јбг, луксуз је то.
А онда се сјетиш ђеда с' пунољетства, оца са дипломског, тетке-циције и неке комшинице што ти је рекла на мајчиној сахрани да си "сад коначно постао човјек", прокунеш их све к'о да су ти они криви за то. Пожелиш да никад ниси одрастао и да се стално неко за тебе брине. Како је лијепо бити дијете... И таман кад опичиш по носталгији, улети твој "рмпалија" у собу и пољуби те у образ да ти захвали за ауто, па ти шашољиво добаци да није расклимао сједишта, али да ће га опрати сутрадан. Заборавиш тако и на рачуне и на курчеву јебену плату и мирно одеш да спаваш. Кад видиш да си од свог сина направио нешто, схватиш да си направио нешто важно. Постао човјек!
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.
Nikog drugog nisam ni očekivao. Svaka čast. +*
Mitke, fino je ovo napisano, baš u tvom stilu, što je plus, dapače :)
+
Nikog drugog nisam ni očekivao.
Ијекавски + ђед = Митке
Хвала, момци!
Искрено, мало ме вукло на фазон којим пише Поплава, али то је можда зато што нисам до сада имао прилике да прочитам твоје дугометражне. Свака част + и '*, огромна је истина све ово..
Podugačko, ali odlično pisanije. Bravo, zemljak:)))
+++
Поплава је много већи филозоф од мене, а и одличан аутор. Све фино упакује да буде течно као млијеко.
Podugačko, ali odlično pisanije.
Не знам шта ми би, земо, повукла ме тастатура, зато и испаде мало дуже. Хвала свима!