Promašen slučaj.
Šone je bio dobro dete, iz dobre kuće. Nikada nije bio vukovac, ali daleko od nekog proseka ili ne daj Bože nekog dvojkaša koji ne ume ni da sriče. Jaka četvorka, što bi se reklo. Na fudbalu je bio u odbrani, uvek na nivou zadatka. Sa prirodnim naulama je dobro stajao, a što se srpskog tiče, tu je dominirao iz književnosti najviše - sa poezijom je bio na „'De si kume, jebem te udupe”. Načitano dete. Kada se na to dodaju lepi maniri, jasan i koncizan način obraćanja, ljubazan pre svega, verovalo se da daleko taj može da dogura.
I dogurao je, kako da nije. Loše društvo, loša brlja, vutra, posle neki koks i tako dalje. Prvo je počeo da krade od bakute, posle od roditelja, onda je obijao trafike i malo po malo je više vremena provodio po zatvorima nego po prljavim podrumima. Proćerdao je potencijal kao neka krava koja šutne punu kofu mleka tek izmuženo iz nje.
Ma predobro bre!