Povratak u selo nakon akademske godine

Tamo ste bili okruženi sa ljudima koji su imali iste probleme kao i vi, vidjali ste iskljucivo ljude vasih godina, mogli ste da se vratite u stan u 4 sata ujutro i niko vam ne bi ništa rekao, mogli ste da radite sta hocete bez straha da ce celo selo sutra znati sta ste radili. Glavna obaveza vam je jelo-ucenje-faks-izlazak. Imate izbor za sve.

A sad, sad ste u selu koje je puno pakosti i zavisti, laznog morala (da, ima ga vise nego u gradu) i surovih problema. Od vrsnjaka vidjate samo nekolicinu koja se nije propila ili udala/ozenila.
Ukoliko izadjete u lokalni disko/kafić/kafanu shvatate da tu vreme stoji, sve je isto, glavne teme su koliko je zito rodilo i koja ce cena da mu bude, ili koliko je "Milica" promenila momaka ono vece kad je bio "Jelen pivo parti", ko je kakav auto kupiJo (uglavnom,tako sto je prodao dedovinu), i koliko ciji motor može da "ide".
Cure/žeMske/devojke se "lože" na NJ_E_G_A, decka koji igra u lokalnom klubi i koji je za to cak i placen (uglavnom do 50 eura)

Imate osećaj da ne pripadate tu, sve vam smeta,...
Drustvo vam se raspalo (ako je ikad i bilo sastavito), prijatelj sa kojim ste zajedno krali tresnje i provodili po 10 sati na dan zajedno - vas poziva u onu kafanu da vam prica kakav je traktor "terao" danas i koliko ih ih je "Milica" stvarno imala ono vece, i dok vam to prica ostavlja maminu i tatinu dnevnicu lokalnom bogatasu, inace vlasniku kafane, i tvrdi vam kako se tesko zivi.
Osecate se usamljeno.

Uzas!
Hocu nazad...