Zovete nekoga satima. Treba da vam vrati onih 200 evra, jer prekosutra putujete na more. Rekao vam je da će vam doneti danas, ali od njega ni traga ni glasa. Kao da je u zemlju propao. Psujete sebe što ste ceo život debil i želite da učinite ljudima, a oni to ne znaju da cene. Više vam i nije do para, već do principa. Milioniti put puštate da zvoni do kraja. I pošto tako više ne ide, jer skot očigledno neće da se javi, uzimate ženin fon, jer taj broj garantovano ne zna.
Mika: Halo?
Laza: Halo Miko?
Mika: Halo, ko je?
Laza: Laza bre. Nego...
Mika: Jao, baš sam mislio na tebe, baš sam sad hteo da te pozovem. Znam da sam ti rek'o da ćeš danas da dobiješ pare, ali u buli sam nekoj, je l' možeš da čekaš do petka?
Laza: A mislio si na mene? Što se pičko jedna ne javljaš na telefon?
Mika: Pa, znaš, nisam čuo telefon. Je l'...
Laza: A sad si čuo pička ti materina?! Koga si našao ti da farbaš bre?! Gmizavče jedan mali. Da si rodio te pare danas, ne zanima me. Prodaj telefon. Idi jebi babe, boli me tuki šta ćeš da radiš. Hoću pare, inače ću da ti dođem da te isprebijam na mrtvo ime.
Tu, tu, tu.
Laza: Kome ti spuštaš slušalicu?! Rajka, daj mi pištolj!!!
