Pravedni američki vojnik u filmovima o pravednim i poštenim a malkice u glavu udarenim američkim vojnicima

To vam je bre pravi super-vojnik, a ne kao onaj u onom filmu što glumi Žan Klod Van Dam. Elem, taj lik, taj vojnik, dika svojih roditelja, je iz porodice u kojoj je svaki prethodni muškarac bio uniformisano lice, sve unazad do građanskog rata. A ovaj naš delija, ljubi ga majka, je odlučio da krene putem svojih predaka. I obavezno je učesnik prvog zalivskog rata, a verovatno i rata u Talibaniji, ovaj, u Afganistanu i vrlo verovatno u Iraku. Blago njemu, duša junačka, bori se za demokratiju, da mi lakše spavamo.

Ali, onda on shvata da je rat sranje, da demokratije nema, da je ovo pakao na zemlji, razočaran je. I vraća se kući. Popišan, i još više razočaran, sada je bruka za familiju, ubijao je žene, decu, nemoćne starce, niko ga ne voli, a njegova draga, što reče mu na rastanku da će ga čekati, za vreme njegovog odsustva našla je sebi drugog saputnika i dala mu šut kartu.

On sada odlazi u neko mnogo malo meste, negde u srednje-zapadnu vukojebinu, da živi u svojoj kolibici i da uživa u samopostojanju bez igde ikoga. Odmah tu u blizini je gradić (Pejton) i gde dolazi da kupuje šta mu treba i tako upoznaje finu curu, ali krije šta je bio. I tu je, naravno, neki bigataš koji teroriše sve, policija je njegova i sve je njegovo, i kao za inat se i on loži na istu finu curu, koja pritom ima dete a muž joj je bio neki alkos koga više nema međ' živima.

I onda bogataš počne da cima i cima našeg vojnika, a ovaj trpi, neće nasilje, dosta je on sranja počinio, drži krst i moli se kao da je Papa lično, mučenik do sada neviđeni. I, naravno, kada bogataš počne da muči onu finu curu, njeno dete (oh, to ga baš ražesti) i ostale građane, onda naša junačina (ma, delija nenadjebiva) uzima pravdu u svoje ruke. U stilu Nea iz Matriksa izbegava metke, tamani negtivce kao Terminator, srčan je kao Tarzan, a kada rane onu finu curu (u međuvremenu se njih dvoje malo hopa-cupa druže) počne da plače kao svi pravi ljubavnici u latinoameričkim serijama.

Za samo finale, on se u stilu nindža filmova Žnj produkcije "potepa" sa onim bogatašem koji zna karate (ko da mu je Čak Noris bio cimer) i onda ga on pobedi i svi budu jebeno srećni.

A, naš junak - fini, dobri, pošteni američki vojnik, sa suzom u očima - zagrlio svoju dragu (koju je onaj slučajni metak pogodio u stomak po sred srede, a ona samo ožiljak zaradila, okrznulo je valjda), sa sve detetom u krupnom kadru (najbolji način da on dobije simpatije šireg uditorijuma) i gledaju u svitanje (uvek je to u svitanje novoga dana), a na nebu se boje nastale od sunčevih zraka, oblaka i čega već ne pretvaraju u američku zastavu sa svih pedeset zvezdica.

I svi su jebeno srećni.