Najgori mogući deo koncerta. Pogotovo ako ste na koncertu omiljene grupe i to vam je njihov 18. koncert, a oni nisu menjali postavu od '88. To je trenutak kada se smorite toliko da poželite da odete, iako nista čuli omiljenu pesmu, koju naravno, sviraju na kraju. U tom izlaganju možete čuti neke glupe zajedničke doživljaje sa raznih gitarijada, ko je kome majka, ko kome otac, kao i niz nepotrebnih informacija.
Pevač: Sa moje leve strane za bas gitarom moj kum, moj brat, moj kolega iz kafane, moj komšija, moj ortak Pera d Smrad. Aplauz za Peru… Glasnijeeee. Devojke, koja baci brushalter moze da ga poseduje u hotelu Mala breza soba 46.
Takođe sa moje leve strane za klavijaturama, moja muza, najlepša klavijaturistkinja na Balkanu, miss klavijaturistkinja, Mara sačmara.
Publika: Baci sisu da se igramo, Marooooo, Maroooooooooo, baci sisu da se igramo Maroooooooo, Maroooooooo.
Pevač: Nemojte tako, Mara danas slavi tek 17. rodjendan, jeeeeeeeee. A i samo je ja trpam.
Iza mene, za bubnjevima, prva palica Šumadijskog okruga. On je zver, on je d bist, on je Sale Lupadžija. (solaža od 15 minuta)
Moje veliko zadovoljstvo su dve devojke sa moje desne strane, dva anđela, dva slavuja, dva divna glasića, od kojih čak ni ja bolje ne pevam, plavuša je Goca, a crnka Maca, ili je ipak obrnuto, nije bitno. Slobodne su, a i nama je dosadilo da ih trpamo pa, momci, navalite, hotel Mala breza, soba 48. Daju za dž.
Publika: A da ih vidi baboooooooooooooooo, a da ih vidi baboooooooooooooooooo kako daju za dž, kako daju za dž, kako daju za dž.
Pevač: I napokon, sa moje desne strane, iako je poslednji, nije manje važan, moj guru, moj ktitor, on ktitoriše, gitarista Rade Rastafarijanac. Rade sad ne može da odsvira solažu, jer je meš’o pivo i vinjak, ali vi zamislite.
Publika: Daj i nama pivo Radeeeeeee, Radeeeeeee, Radeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee.
