Prelazak iz romantizma u realizam predstavlja prelazak iz iluzije u realnost. Prelazak iz belog u crno, prelazak sa neba na zemlju... Književnicima romantizma je dosadilo da preuveličavaju svoje glavne likove, pa je onda mali, običan čovek postala glavna tema poezije i proze.
No, pređimo na današnjicu. Recimo da je početak veze sa devojkom početak romantizma... Kao što su umetnici u početku bili puni inspiracije da kilometrima pišu o ženi u koju su smrtno zaljubljeni, tako ste i vas dvoje opijeni jedno drugim. Viđate sve svaki dan, čujete se svaki dan, ideš kod nje, ide ona kod tebe, sve je savršeno, baš kao i žena književnika romantizma. Veza vam cveta. Ubrzo zatim počinješ da stvaraš sliku o savršenoj devojci bez mana. Brižna, nežna, dobra, sve reči hvale. Za 15 dana veze, ti si već u oblacima, svoje vreme svodiš samo na nju, ona ti je sve, ona je svetinja! Toliko ti se dopala da si hteo da je pitaš da joj ližeš nožni palac, ali ti je bilo bedara. Postaješ najgori papučar, jer želiš da sve bude savršeno. E sad, većina devojaka ne voli da je dečko toliko brižan i nežan, i kako vreme prolazi njoj će polako, ali sigurno početi da dosađuje takva veza...
Vaša veza traje već 1-2 meseca,a imaš osećaj kao da ste nedelju dana zajedno. Čekali ste jutro zajedno u pekari uz masan burek i punomasni jogurt. Imaš osecaj kao da ste već u braku, a njoj je već previše dosadno sa tobom i čekaće najmanju tvoju nepoželjnu reakciju da bi imala razlog da ti raskine... Ti si visoko, visoko iznad oblaka i ne primećuješ ni da je ona hladna, ni da te laže na svakom koraku, ništa.
Prošlo je 3 meseca od kako si je 1. put poljubio i vašoj vezi će uskoro doći kraj. Ti to naravno ne vidiš, ali ona to svakako da. U ovoj situaciji ti si i dalje pristalica romantizma, dok ona želi nešto drugo, realizam. Dok ti i dalje ploviš po oblacima, ona je uveliko u procesu traženja novog momka... I onda, bum! Kao iz vedra neba: RASKID!!! Nisi ni pomišljao na to, ni na kraj pameti ti to nije bilo. Nije ti jasno šta se dešava, ko, gde, šta i kako. Ne znaš šta da radiš. Nemaš kome da se obratiš za pomoć, jer si zapostavio svoje društvo. Prvih nekoliko dana bićeš opasan po okolinu, jer će pitanje majke ili oca: ,,Sine, šta ti je?'' , mnogo razbesneti. Nećeš moći lepo da spavaš, jer će ti samo ona biti u glavi. I dalje će ona biti tvoja svetinja, iako ti je raskinula i za 2 dana našla novog. Onda u priču ulazi i društvo, koje se sažalilo na tebe i žele da ti pomognu. Pričaće ti kako je ona ku*va, kako nije za tebe, bla bla bla... Ti ćeš to poricati neko vreme, a ona ćeš se probuditi jednog dana i shvatićeš da su oni u pravu, a ti nisi. Jebiga, život ide dalje!
Ovako su se verovatno osećali i književnici romantizma, koji su bili suočeni sa naglim promenama...
