Široko rasprostranjena pojava. Standardne, namenske, cipelarnike fabrike očigledno prave za samce, pošto u njih može da stane najviše 20 pari obuće. Jedna porodica od 4 i više članova zbog toga rađe za odlaganje svoje obuće koristi neki stari orman, ili police.
Ali ni tu ne prestaju muke.
Čoveku kao da je žao da se otarasi stare, pocepane i pohabane obuće.
Cipele, papuče i patike se sve više i više gomilaju, dok ne dosegnu kritičnu tačku i samo otvaranje cipelarnika postaje pipava i rizična rabota zbog potencijalne lavine kože, tvrdih đonova i ubitačnih štikli.
A ako uspešno otvoriš đavolji orman, i glava ti je još čitava, čik ispecaj to što ti treba ispod naslaga svega i svačega, nemoj da se izmažeš imalinom, izbegni pauka u uglu, i proveri da u tom komadu obuće nije leglo škorpija.
Cipelarnik takođe dosta govori o čoveku, i može da sadrži mnogo uspomena (dečije patikice, moje prve cipele na štiklu, moje prve kopačke itd...) što pretpostavljam doprinosi njegovoj prepunjenosti.
Lek za ovo je raščišćavanje uz veliku dozu realnosti.Obuću koju niste nosili više od 2 godine najverovatnije nećete nikada više obuti.
Ako je u pristojnom stanju spakujte odbačenu obuću u neki džak i poklonite Crvenom Krstu.
Čak i onaj par koji ste nameravali da bacite u kontejner stavite u providnu kesu i okačite na kontejner.Nekome će poslužiti.
Tako pravite mesto za nove cipele u svom ormanu i pokazujete svoje dobro srce. Peace!
