Verovatno će ostati noćna mora svakog stranca, a i Srbina koji je ikad bio prinudjen da prodje tom zemljom. Odprilike kroz brda i doline prolazi nešto što domoroci zovu auto put. Na "auto-putu" nema nikoga. Retko prodje po neko motorno vozilo koje podseća na automobil ali nije. Znači vi ste skoro jedini. Šta ako vam stane auto? Koga da zovete? Kako da zovete? Da li ima telefona u Albaniji? Kako da se sporazumete sa domorocima? Da li su domoroci ljudi? Da li će vas pojesti? Idete polu-putem u nadi da ćete sto pre ući u Crnu Goru, Makedoniju ili Grčku, izbegavajući Kosovo. Ponestaje vam gorivo, ogladneli ste, o neeeeee!!
Valjda ima negde u blizini pumpa? Vidite natpis za neki grad, ulazite u njega, osim sivih zgrada iz komunizma i blatnjavih kuća nema ničega, tu i tamo nekakva šupa, ogradjena resetkama, koja treba da liči na trafiku (mogu se videti i danas u Bugarskoj, verovatno i u Rumuniji). Na policama "trafike" su rasporedjeni retki albanski slatkisi, albanske cigare uz poneku paklicu Pall Malla ili možda Camela. Uzimate nešto na čemu piše "Qumësht çokollatë" i za divno čudo nalazite limenku Coca-Cole.
FUCK!!! Kako ćete da platite? Ko jos zna koja je valuta u Albaniji? Gde da promenite novac? Koji je kurs? Zajebi to! Uzimate jos nešto, i dajete nadrkanoj prodavačici 5 eura, ona vas gleda kao Boga. Da ste pitali da je jebete odmah bi pristala. Uzima novac i vi odlazite. Nadjete i pumpu i dopunite gorivo, uz istu pricu kao i na trafici, dajete 10 eura, i odlazite. U gradu prodje po neko musavo šiptarsko dete, po neki čovek na biciklu, i eventualno neki penzioner. Grad kao da je mrtav. Ponekad dobijete oštar pogled domorodaca. Odlazite iz grada i dajete gas da što pre izadjete iz ove proklete države ničega i bunkera iz vremena komunizma.
Pogledajte kartu Evrope gde je nacrtana železnicka i putna mreža. Pogledajte zemlje Beneluxa (u jeee), pogledajte onda Srbiju (slabo slabo), pogledajte onda Albaniju (empty).
Verujem da bi režiseri raznih Road, Boat i ostalih Tripova mogli dobar horor da naprave sa AlbaniaTrip!
Sažaljiva djevojka koja se uvijek ponudi da pomogne bez obzira na težinu problema.
A: Uh jest mi bilo dobro u subotu u gradu, zabilježio sam datum u telefonu.
B: Šta je to specijalno bilo?
A: Ma ti znaš da se nijedna poslije Marije nije igrala sa mojim spolovilom, došlo je već do kritične tačke. Izađem ti ja u subotu, malo popio, sretnem onu svoju staru "prijateljicu" Sanju i s njom tu razbacim koju šuplju i kako sam ono popio malo ja konkretno kažem u čemu je problem. Gleda ona mene, trepnu onako očima i ponudi se da odemo u mrak. Joj da vidiš moje sreće.
B: Što ja nemam jednu takvu humanitarku da me liječi...
A: Sreća pa sam na nju nabasao, obradovao sam se k'o penzioner staroj deviznoj štednji.
Neko ko je spreman da pogine za ono u šta veruje. Žrtva je svesna i moralni je čin. Dakle, isključuju se pogibije u toku pljačke, pijanstva, kurvarluka ili psihotične epizode.
Nisu heroji
1. Psihijatar amater uhvaćen kao alternativni iscelitelj
2. Vojskovodja amater uhvaćen kao dementni šlogirani penzioner
3. Magacioner uhvaćen kao prodavac umetnina
4. Doktor Kardeljizma koji je otišao u Hag da se zajebava sa bezveznim sudijama jednog bezveznog suda
Heroji su
1. Vitez koga ubiju nakon sto on zakolje protivničkog vodju, Turskog sultana
2. Vojvoda koji podigne sebe u vazduh zajedno sa masom neprijatelja
3. Major koji pogine u odbrani Beograda da bi zadrzao stostruko jaceg neprijatelja
4. Moj sinovac Dragan koga su ubili zlikovci NATO dok je branio Kosovo, svojom željom, sa nepunih 19 godina.
Da se razumemo.
Sponzoruša muškog roda.
- Jebeš li šta?
A, jok, skrasio sam se, sad imam devojku, divno nam ide..
- Opa, ko je ta srećnica? Jel s faksa, ne, iz doma poznanica, neka sa žurke, a?
Ne, bre, znas je, iz našeg je grada, a živi u Austriji, skoro se vratila...
- Baba Sena, penzioner miloner? Ne verujem, ti si lud, ona ima se'am banki..
Da, i sve prirodne zube pod konac, nežne ruke, dobro kuva, ima smisao za besmisao, sluša Ramštajn, vozi Golf gti... A i sam sam se čudio kakva je vatra u krevetu, voli dugo ljubljenje za predigru kao i ja...
- Kad sad nisam povratio nikad... Jebote, kakav si ti pičkoplaćenik!
TV se pokvario. Prvi šok i nevericu zamenjuje grozničavo traženje broja nekog tv mehaničara, ali iz drhtavih ruku ispadaju papirići, svega ima samo tog prokletog majstora nema! Na ivici nervnog sloma poziva svog potomka i gotovo plačnim glasom pokušava da objasni kakva ih je strašna nesreća zadesila. Potomak uskoro dolazi, zabrinut za zdravlje svog roditelja. Daje mu bensedine za svaki slučaj, a tv odnosi na popravku. Slede momenti iščekivanja i nade, u kome je svaki minut kao godina, gledanje u telefon i čekanje da pozvoni, kao sto to rade zaljubljene tinejdzerke. Kad konačno pozvoni, saznaje da ce tv biti popravljen tek sutra. Sutra! A Dnevnik..???
Veče dolazi, a život polako počinje da gubi smisao.. nedostaje mu Beogradska hronika, nedostaje mu Slagalica, žali za domaćim serijama.. na vesti ne sme ni da pomisli, vilica mu zadrhti i suza krene sama od sebe.
Tako utučen i bezvoljan, odlučuje da ranije ode na spavanje, ali ni tu ne nalazi mir. Spava isprekidano, ima košmarne snove u kojima se pojavljuje Aleksandar Tijanic lično i uz demosnki smeh mu govori da je ovo kazna sto nije platio poslednju pretplatu. Budi se okupan znojem i svečano obecava sebi da ce otici da uplati cim svane.
Novi dan sviće, penzioner ispunjava dato obećanje, ali mu to ne donosi očekivano olakšanje. Dan je sumoran kao i prethodni, i svakim satom nervoza je sve veća. Podne dolazi i prolazi, sati odmiču, i nervozu zamenjuje panika. Neće valjda još jedno veče bez...?? Ne, nemoguće.. te misli su isuviše strašne i tera ih od sebe. Zvono na vratima ga natera da gotovo potrči. Njegovim mukama je kraj! Nikad u životu se nije više obradovao sinu i bio ponosniji na njega, čak ni onda kad je sin dosao iz vojske.
TV je uključen, kanali namešteni, sreća ponovo pronadjena, ovaj svet više nije besmisleno mesto... Uz blaženi smešak na licu, zadremao je uz Dnevik..
Ne izgleda tako na prvi pogled, ali zaključio sam da je ovo najbolji način da utešiš prijatelja koga su stisle muke i problemi. Potrebno je da mu predočiš sve one loše stvari koje će ga u budućnosti verovatno zadesiti, kako bi mu na uštrb sutrašnjice ulepšao današnjicu.
Uosalom, ljudima je dosadilo rutinsko i mehaničko ponavljanje kako će biti bolje. U tenutku muke, poraza i patnji sve izgleda crno, ako se još i zapitaš zašto će i kako biti bolje, možeš ići u pičku materinu. Ovako, raširiš osmeh, zagrliš prijatelja ili koga već želiš da utešiš i napraviš drugačiji pristup:
- Dodji druže, šta je, stislo? Ako ako, biće i gorih dana, za pare ćeš se svejedno uvek natezati, doći će i deca pa ćemo se i oko njih sekirati, ostarićeš, dragi će masovno odlaziti na večni počinak, zanemoćaćeš, izgubiti zdravlje, biti jadan zaboravljeni, napušteni stari penzioner..
- Jebote..Ala ti znaš da utešiš čoveka.
- Šta hoćeš, pa vidiš da sad i nije tako loše! Je l to kreće osmeh? A? A? AAAAa tako bre da te vidim, hajde biće sve ok, proći će i ova oluja, treba koristiti ovo danas dok ga još imamo.
- E da znaš da si u pravu. Ajmo na po jedno, ja vodim!
Šaljiv način da se kaže da nečiji rođak neće još dugo. Istina, to i nije baš za šalu ali jebeš ga. Ne bismo mi bili Srbi da ne teramo šegu sa ozbiljnim stvarima. Elem, zašto baš peškir? Običaj je da se onima koji nose sanduk zaveže peškir oko ruke, pa odatle u narodu ova pošalica.
- Brate, šta je sa Žiletom? Nema ga kao da je u zemlju propao.
- Tetka mu nije dobro, pa je otišao kod nje, u posetu.
- Pa, je l' nije nešto opasno?
- Nešto oko srca. Izgleda da mu se smeši peškir.
- Što si odvratan.
- Što?
- Bolesna žena, a ti se sprdaš sa tim. To nije za zajebanciju.
- Aj' ne seri. Šta ti misliš, zašto je Žile otišao kod nje? Sigurno ne što brine.
- Nego?
- Otišao da izvuče neko nasledstvo. Teta je devizni penzioner i leži na parama.
- Dobro, to već liči na njega.
- To ti kažem.
Nizak udarac. Opaska koja zapusuje usta i zbunjuje onog kome je upucena. Pokazuje doticnom koliko je glup ili koliko laze. Stavlja mu do znanja da je smorio sve oko sebe i da lagano moze da se kobejnuje i time spase i ono malo svog dostojanstva.
-Razumes brate? I onda ja skocim sa terase na terasu, napravim salto, padam, u tom trenutku izlazi neki penzioner, pocinje da me udara metlom, ja tu ustanem, okrenem se ka njemu. . .
-Cekaj brate, stani. Ajde vodim te da trazis tartufe, bolje je.
_____________________________________________________________________
-Secam se pre dve dine bio ja na moru. Grcka, razumes, ono sve u fulu. Neko vece ja u nekom klubu, za sankom, prilazi mi neka riba, vidi se da je iskusna ima oko 30 dina, hvata me za ruku i kaze. . .
-E buraz, ajde ti lepo da trazis tartufe, bice ti lakse.
Najvažnije sredstvo u borbi protiv pošasti i sticanju kolektivnog imuniteta. Možemo se mrštiti na njega koliko hoćemo, ali osamdesetogodišnji čiča sa četvrtastim parčetom tkanine navučenim do očiju predstavlja vrlo važnu, čak presudnu kariku u ljudskoj evoluciji i koraku bliže ka stvaranju superčoveka, koji bi bio snažan i otporan na svaki virus i bakteriju koji bi se mogli pojaviti. Biološki virusi i otrovi? Radijacija?! Sitnica! Ovaj vredni mrav, u nasumičnom lutanju kroz lavirint bulevara i ulica, obavlja nezahvalni posao prirodne selekcije odvajajući žito od kukolja i ubijajući ljudski škart - slabe i neotporne. Glavni punktovi za dopunu su mu dom zdravlja, ap'teka i pijaca, a neretko ordinira i po keju i u parkovima (ako je napolju zima, polje delovanja prebacuje na markete i tržne centre).
Penzionerska maska, prva linija odbrane čovečanstva, minijaturni je univerzum u kom, u manjoj ili većoj slozi, obitavaju mikroorganizmi poznatih i nepoznatih karakteristika i porekla. Jer penzioner je jedino biće sa dozvolom da masku za jednokratnu upotrebu nosi duži vremenski period, dok ova ne poprimi sivo - zelenkastu boju i potpuno se stopi sa kožom (laž je da je bacaju nakon mesec dana korišćenja, u 94% slučajeva upotrebljava se i nakon tog roka). Ako deda ima tri zuba koje ne održava - dobro je, ako nema ni jednog - još bolje, jer na taj način sredstva dezinfekcije ne narušavaju svekolike mutacije i prirodan proces nastanka flore i faune. Masku je dakle neophodno nositi što duže vremena i odlagati je na vrat tek u slučaju preke nužde, da bi se liznuo prst zarad okretanja novinske stranice ili pojeo tanjir pasulja sa kolenicom. Ako malo safta kane na površinu - dobro je, jer sve je dobrodošlo. Bolesni krajnici i isparenja od panklava i vinjaka takodje potpomažu proces vrenja, a, u slučaju da je letnji mesec i rukavi su ostali kod kuće, u istu se, sasvim slobodno, može izduvati i nos.
Stojim malopre na pijaci, u jednom od onih vijugavih redova za koje nikada ne znaš kuda vode, pa umesto celera i šargarepe, na kraju, možeš nabasati na sardinu i toalet papir. Iza mene stoji visoki, mršavi starac sa izrazom bolesnog, isluženog konja i kašlje mi u potiljak. Natopljena maska sa dve žute i jednom crvenkastom flekom počiva uredno zategnuta; tik ispod nosa, dve korone drže jednu jadnu ebolu dok je sida leši bejzbol palicom. U uglu, u fotelji, sedi kolera što pomalo liči na Milorada Vučelića, puši tompus i pita, rezignirano - gde je moja kamata Ebi? Dao si mi svoju reč... - Oprostite patron Koki, zlikovci mi pozatvarali sve kladionice...Ali Koki je gluv za izgovore i slep za tudju patnju; skreće pogled ka meni i pita - jeste li vas dvoje zajedno? Reko - jok, ja došao da pazarim neke špargle i kelerabu ako se nije razgrabilo, izvinte me što smetam...Okrećem se i gledam svoja posla, iza mene, čiča, u maniru Dart Vejdera, ispušta hrapave oblake pare i boji vazduh zelenkastom patinom Černobila. Slutim kako bi svakog trenutka mogao izvući neonski mač negde ispod kaputa i probosti me kroz ledja. Nesrećnom Ebiju, dželati seku mali prst na levom pipku u znak upozorenja. Dere se i zapomaže. Šta ja tu mogu...
Studentska muka, kada usled besparice kreneš da roviš i preturaš po kući u nadi da ćeš naći neki sitniš da kupiš najgoru krdžu od cigareta u prodavnici. Nakon te avanture sledeća je prepreka blam. Kako izaći pred oči prodavačice(koja je inače dobra riba) sa rukom punom sitniša i tražiti najjeftiniju paklu cigareta. Ali to odmah sasečeš u korenu i kažeš da to kupuješ komšiji i tako otkloniš svaku sumnju da si jadnik i propalitet.
Ti:Dobar dan, koliko vam koštaju najjeftinije cigare?
Prodavačica:90 din.
Ti:Dobro, dajte mi jednu paklu. Evo para 1,2,3.....90din, ima tačno u dinar.
Prodavačica(u sebi): Vidi ovu raspalu narkomančinu, da li je mogao nešto sitnije da mi donese. Jebem mu mater, sad i ja moram da prebrojim da vidim da me nešto nije zajebao.
Ti:Ma to je za komšiju. On je penzioner, matora budala.Cicija mi dao tačno u dinar i rekao da mu kupim najjeftinije cigare. Sledeći put neću da mu idem, nego je komšija pa rekoh da ga ispoštujem.
Prodavačica:Aha, važi...
