Iživljavanje nad nervima mučenika. Najčešće ga primenjuju one osobe koje ti ne smeš da jebeš u mozak,da bi završio školu ili zadržao posao.
Zvr-zvrrrrrrrr.
Marko:Ma mamu ti jebem budilničku... Aaaaaaaaaaaaa...
Keva: Ajde diži lenju guzicu. Nemoj opet da kasniš,pa da me jebe u mozak tvoja razredna ko u petak.
Marko:Ma mene od ranog jutra svi jebete u mozak...
Marko se nekako konačno otetura do busa.
Kontrolor: Ajmo povlasticu,dečko.
Marko: Nemam.
Kontrolor: Nosi ovo kući,da se plati.
Marko: Jebi,jebi...Samo ti jebi.
Škola. Ponedeljak ujutro. 1. čas istorija.
Istoričarka: Ajde na noge lagane Marko. Šta si učio,samo jednu ocenu imaš.
Marko:Nemojte nastavnice kumim Vas Bogom. Nisam ništa stigao da učim.
Istoričarka: Šta to mene interesuje? Ja ću da te pitam,ako znaš znaš,ako ne ima ocena i za to. Ajde reci u koju je boju bio obučen Hajnrih IV kad je išao kod pape u Kanosu?
Marko:(Otkud ja to treba da znam koji kurac?!?)
Istoričarka: A gde je ko sedeo u engleskom parlamentu?
Marko: Ne znam.
Istoričarka: E pa saznaj da imaš keca.
Konačno zvoni i Marko sreće klinca 5. razred.
Pera: E gde si Marko care!
Marko: Oćeš i ti sad da me jebeš u mozak? Izjebaniji sam nego kurva za momačko veče. Stavite makar kondom mamu vam jebem.
Pera: .....
Fenomen rasta materijalne i emotivne vrednosti predmeta proporcionalan vremenu kišeljenja u zemlji. U nedostatku pravih i velikih otkrića važnost se pridaje najtrivijalnijim predmetima poput trule daske iz rimske javne kenjare ili turpije za nokte triperične prostituke iz Pompeje. Među kolekcionarima vlada suluda jagma za posedovanjem galskog opanka čije raspadanje će se dovršiti na zidu salona, indukujući pohotna i setna maštanja tipa „ah čija li je rutava noga ovo nosila pre nego što ju je Cezar svojeručno čereknuo od ostatka rutavog tela“. Međutim, najvažnija je priča. Ona je najcenjenija. Predmeti sa pričom mogu lako preskočiti vekove na berzanskoj top listi. U nedostatku istinitih priča poseže se za halucinogenim rekonstrukcijama i pukom izmišljanju, jer priča je ta koja prodaje. Na kraju, koji će vam kurac zarđale mamuze teksaškog kauboja ako nije opljačkao nijednu banku i nije skončao u revolveraškom dvoboju sa rupom u stomaku, nego se čitav život jebavao kravama i poginuo tako što je mrtav trezan pao sa ćopavog konja.
Kissy Archipussica je mladi arheolog i obučena je u tradicionalni safari kostim. Odabrana je prošlog meseca kada je popušila producentu jednog globalnog kanala koji se pali na asistentkinje odevene u safari šešir i mučenje replikom Indijaninog biča. Njen šef je profesor Ballman Ruinskull, bradati čikica u kabinetskom, zagorela tatlija kariranom, puloveru i hiljadama kilometara od mesta događaja.
Enigma Kissyne ekspedicije dobija zaplet kada je konjskodlakom četkicom, šatro slučajno, otkrila kamaru isprepletanih i polomljenih ljudskih kostiju. Veći deo vremena kamera zumira hotano Kissyno međunožje u kratkim pantalonicama i njenu četkicu kako žustro sa kostiju skida par milimetara malo pre nabacane prašine. Kada govori, u prvom planu je poprsje silikonski softanih duda što se u muci rađaju iz procepa safari košulje. Ona priča o misteriji pronađene masovne grobnice, grotesknoj kamenoj statui žene i kamenoj ploči sa tekstom na nepoznatom jeziku.
Kissy: Ovo je veliko otkriće. Ovde su pripadnici plemena Čamičonga umrli strašnom smrću u međusobnom ili okršaju sa plemenom Ondonga. Oh kako bi bilo znati da li su Čamičongama Ondonge prvo drobile lobanje pa tek onda cevanice ili obrnuto i zašto su Čamičonge ukrale statuu Device samoregenerišućeg himena? Misteriju će nam razrešiti profesor Ballman dešifrovanjem teksta sa kamene ploče.
Institut
Kissy: Profesore Ballman, spepelismo se od nestrpljenja da svakim čulom osetimo odjeke ovog epskog okršaja i jauke romantičnih ratnika...
Prof. Ballman: Odronila se staza i strmeknula se cela banda pravo u provaliju sa sve ukradenom statuom od pola tone. Nije bilo okršaja.
Kissy: Ha, ha, ha. Mora da se šalite. Pa ne može tako. A borba, a žrtvovanje, a sakaćenje, a moja emisija, a što sam pušila onom perverznjaku...
Prof. Ballman: Spičkali se bre niz vododerinu i šta tu nije jasno. Ajde gasi kamere! Ne može čovek niz stepenice da se sjebe a da ga posle sto godina ne iskopa neka budala i stavi u staklenu vitrinu. Nego, pričao mi onaj producent kako ti šešir lepo stoji ... znaš ... istorija je lepa ... ali je sadašnjost neprocenjiva ... možda bi mogli i neku priču o Čamičonga bandi da napravimo ...
Napaljenik. Zavoli Partizan zbog dobrog šortsa iz Grobari šopa. Zna sve o slovenskoj mitologiji samo zato jer mu je Arkona do jaja. Pogleda Šišanje i ošiša se. Pogleda i posluša Varga Vikernesa pa se oboji u plavo da bi mu išlo uz plava sočiva. Zbog gotivljenja Čarli Šina oblači se kao maskota. Ma kao dvije i po maskote. Jednostavno napaljenik.
- Ma ne mogu više da ga slušam. Jedan mjesec priča samo o jednoj stvari. Mjesec prije toga takođe samo o jednoj ali drugoj. Težak je ko crna čamuga.
- Šta je sad na repertoaru? Istorija Indije ili islamska umjetnost?
- Ma zapravo težak je ko crna zemlja. Kao crna čamuga je bio težak prije mjesec dana kad je pepao onu kinesku loptu. Tad je bilo samo uga buga NBA uga buga NCAA uga buga. Sad se već malo sofistikovao. Ali skupo će da ga košta. Zbog Segantinija želi da ide u Sent Moric.
- Opa. Znači više nije pepanje nego šutanje. Jel to onaj žabar iz Bazela? Autograme fudbalera skuplja debilko? Pustiću sad Moj je život Švicarska da dobijem tu sliku transfera u glavi još više.
- Ama ne čovječe. Divizionista Đovani Segantini iz 19. vijeka. Više ne svršava na parket nego na umjetnine. Zapeo da ide u Segantinijev muzej pa bog.
- Ma kakvi poalpski muzeji i pičke materine. Nema ni kulture ni finansija sebi kafu da plati a plivao bi u kulturi Evropske civilizacije
„POGLEDAJTE kako se stvari kradu!“
~ Džordž Buš Mlađi
„Iskreno nas više nije briga. Oni se samo bore kao deca. “
~ Kapetan očigledan o Balkanu
Balkansko poluostrvo je istorijsko mesto na Zemlji i značajno mesto na Farskim ostrvima. Njegova istorija datira od početka čoveka i bacanja kamena. Neki od prvih oblika ljudskih bića evoluirali su na ovoj teritoriji i od tada očigledno više nisu evoluirali. Balkansko poluostrvo nalazi se levo od kraja sveta. To je najsjebanije mesto na svetu, neposredno ispred Skandinavije.

Istraživači tek treba da pronađu Balkan. Priča se da je to negde između Evrope, Azije, Afrike i krajnjeg idiotizma.
Demografski podaci
Ovu teritoriju su uvek zagađivale mnoge vrste, posebno albanska (ilirska ili grekofobična) i crnogorska (lazodojska) plemena, kao i bugarski (tatarofonski), grčki (monkeidonophobic) i majmunski (Firomians ili Bugari iz samo-obične-idiotske ) plemena, pod vođstvom srpskih (Ifuckiouallfuckinfuckheadedfuckheads) vrhovnih plemena. Danas je zemlja naseljena milionima ovaca i:
Albanci (koji su posvećeni napornom / mekanom / psećem radu na tome da postanu većina na Balkanu, Švajcarskoj, EU i ostatku sveta, čak i Kina (do sada neuspešno, ali Vlada SAD radi na rešavanju tog problema))
Bošnjaci (kriza identiteta, ali oni znaju da nisu Srbi niti Hrvati)
Bugari (koji su u stvarnosti Cigani i Turci i Tatari, ali svi ostali Sloveni su Bugari)
Hrvati (što će izazvati nerede bilo gde, bilo da se radi o tenisu, vaterpolu ili rukometu ili dalmatinskoj izložbi pasa)
Grci (koji su vlasnici svega, zapravo su šanse da oni stvarno poseduju vas, ali vi još uvek toga nisu svesni. Vole sir.)
Cigani (svuda su, osim tamo gde bi trebalo da budu - Indija)
Majmuni (Firomians) (koji su drevni ljudi)
Crnogorci (koji su lenji Srbi)
Rumuni (država koja je nacionalno jelo je čorba sa želucem, salata od povrća i „sarmale“. Zemlja sa najviše Cigana koji govore mađarski jezik.)
Srbi (Najjači narod na svetu !!!.)
Slovenci (koji više nisu Sloveni, ali poput imena, peglanje nogu (ne shvatajte to doslovno) (mislim da to shvataju kontra-doslovno) (ne, drugi utisak) (da, na to sam mislio))
Turci (koji su ceo ovaj region okupirali 500 godina i sjebali ga u potpunosti i zauvek)
Sve te vrste imaju veličanstveni običaj: kukanje i prepiranje oko svih ostalih vrsta. Borba protiv plamena je moćna zabava i dovela je do mnogih srećnih festivala pljačke i pljačke na dobrom starom Balkanu. Turiste se podstiče da uđu i klade se u kazinima ko će pobediti u ratu (a tu je, naravno, obično jedan ili više njih, koje se obično vode horde varvara u odeći fudbalskog tima sa plamenim natpisima i vile, uzvikujući ime neke ekipe "foodball").
Istorija
10000. godine pre nove ere, malo pleme humanoidnih stvorenja uselilo se u centralnu Evropu. Ovo pleme bilo je predak današnjih Balkanaca. Rani, neolitski Balkani bili su jednostavno, ratničko društvo. Kad nisu u lovu, Balkani su obično bacali kamenje na glave svojih suseda, popišani na travu komšija ili su jednostavno provodili slobodno vreme ubijajući se. Iako se čini nemogućim, evolucija je uspela (blago) poboljšati Balkanijce, pa se neće međusobno često ubijati. Takođe, današnji Balkani nisu toliko dlakavi, neki od njih čak i hodaju ravno i artikulišu reči kada govore. Ali, divljaštvo je i dalje prisutno u životu današnjih Balkanaca. Samo je pitanje vremena kada će ustati i baciti kamen na glavu komšiji.
Religija
Balkanci su politeističko društvo, ali tradicionalno obožavaju samo nekoliko glavnih bogova. Pomenućemo neke od njih: 1) Ozujsko izgovara se O-zhooi-skou. Boginja sreće, plodnosti i smeha. Sudeći po nekim pećinskim slikama, predstavljena je kao velika boca jeftinog jakog piva. 2) Pelinkovac Palin-ko-vatz. Bog snage. 3) Spek Shpeck - bog zdravlja i muškosti. Obično se predstavlja kao kriška slanine. Drugi, manje popularni bogovi su Luk, Cevapi, Pečenica, Droga itd. Neka balkanska plemena takođe obožavaju mračne bogove poput moćne Rakije Rah-kee-iah - boginje smrti i ludila, zle sestre Pelinkovca. Rakija se obično predstavlja kao boca vrlo jake šljivovice. Religiozni rituali se izvode gotovo svakodnevno, što je važan deo života svakog Balkanaca. Nažalost, nemamo mnogo informacija o verskim ritualima Balkanaca, ali neka iskopavanja nam govore da su ti rituali uglavnom koncentrisani na to da se napiju, pevaju glupe pesme i (ponekad) pokušaju da uhvate ženu.
Takođe se mora reći da su bogovi koje su obožavali Balkanci dobro poznati širom sveta. Upravo su im druga društva dala različita lokalna imena. Neki od njih su se razvijali tokom godina, pa ne znaju svi svoje korene, ali sigurno ćete pronaći njihove tragove u svakoj kulturi / religiji na ovom svetu
Društvo
Balkanci održavaju vrlo jake društvene odnose između članova plemena, posebno muških ratnika. Mnogo vremena provode zajedno uglavnom slaveći bogove (vidi poglavlje Religija) i sisajući penis. Naročito kada njihove žene nisu u blizini - šireći epske priče o nečijoj borbenoj hrabrosti, seksualnim dostignućima ili izdržljivosti na pijenju. Iako su vrlo rječiti u ovim situacijama, u drugim stvarima su potpuno suprotne. Na primer, balkansko društvo ima problema sa određenim rečima, poput „rada“, „posla“ ili „posla“. Čini se da Balkancima nedostaje sposobnost da u potpunosti razumeju ove reči.Ova anomalija je posebno primećena u južnim delovima Balkana.
Ako ne jedan od najlepših ili najčešćih, onda definitivno jedan od najspecifičnijih običaja u šarenolikom i svakako maštovitom folkloru naroda srpskog. Hronični ritual varirajućih razmera koji pre ili kasnije „zadesi“ maltene svaku familiju, porodicu ili krug prijatelja, bez obzira na brojčanost i „teritorijalnu rasprostranjenost“ istih. Što bi rekao moj diler, Mahmud: „događaj koji se dugo planira, ali ne tim povodom“.
Elem, što zbog ratova, što zbog seoba, što opet zbog kojekakvih ratova, tek - Istorija je tako htela da kategorija PORODICE na ovim prostorima apgrejduje ( čitaj: „degradira“ ) u jedan pojam poprilično širokih razmera sagledavanja, kako u figurativnom, tako i u onom bukvalnom smislu. Onda se početkom 20-og veka pojavio i termin „ekonomska kriza“ i celu stvar, razume se, još dodatno skenjao. S tim u vezi a u potrazi za boljim životom ili čak najobičnijom korom hleba, naši ljudi su se zadesili i u najudaljenijim kutovima ove naše plave planete, ostavljajući iza sebe svoju otadžbinu, prijatelje, rodni grad, kuću, i u istoj babu, dedu, majku, oca – između ostalih. Neki su dogurali dalje, neki bliže, a neki su, bogami, „uspevali“ samo granicu ( il‘ dve ) da pređu i tu i ostanu, živeći k’o kojekakvi, nedobog, „neuspeli pokušaji imigranata“, prezreni od svojih domaćina i, uostalom, sebe samih.
Bilo kako bilo, i naročito glup čovek bi lako shvatio da se u svemu ovome najverovatnije i krije glavni razlog praktikovanja i, uopšte, POSTOJANJA tragi(komi)čne pojave iz naslova ( a koji je moj lerdi tako lucidno sažeo ) : realna i najčešće u kilometrima izražena UDALJENOST članova gorepomenutih socijalnih grupacija jednih od drugih, koja vremenom metamorfozira u udaljenost emotivne vrste, za koju, s druge strane, ne postoji dovoljno velika merna jedinica u paleti istih ( doduše, on ili ona to ne bi rekli u baš toliko reči; prim.prev.)
Želja je, razume se, itekako prisutna; velika, ogromna, nepodeljena, nezadrživa, neizdrživa, i – narafski – i više nego LAŽNA. Ponekad se okrene i neki telefon, obavi strastveni i neretko višeminutni razgovor u kojem se i po nekoliko puta izrazi potreba sa skorim viđanjem, okupljanjem, darivanjem međusobne novorođenčadi, zajedničkim pravljenjem torte/roštilja, vraćanjem onog starog, triput zaboravljenog duga/ašova/rezervnog točka/pičke materine...Oni nešto bezobraznije prirode usude se čak i da razdrmaju već vekovima „tradicionalno lenju omladinu“, ne bi li preko „tija nji’ovi fejsbuci i ostali kurci“ sa svojim generacijski, i isključivo „generacijski“, bliskim rođacima/kumovima/osobama s preke strane što efikasnije i - zašto da ne? - što JEFTINIJE organizovali skori radosni događaj. Naposletku se, „nažalost“, uvek nešto ispreči a razlozi variraju od prezauzetosti/zaposlenosti, gadnog šefa i bola u rendom delu tela ( da, dobro ste pretpostavili u „kom“ ) do kuće koja prokišnjava, pokvarenog auta i (pre)skupe karte za autobus, avion ili jebenu podmornicu.
Al‘ gle’te kurca...Kao što se kad Erik pojede bananu dešava neverovatna promena, tako se za 180 stepeni okrene i gorepomenuta situacija...kada neko umre. Da l‘ zbog straha od Svevišnjeg ili sopstvene savesti, tek - gotovo momentalno prestaju svi telesni i ostali bolovi, meteorološke prilike postaju k’o one u prokletoj Sahari, auto dobije jebena krila, karta se kupi za pola sata, a navodno se i šef otera u tri pičke materine. Na veliku radost pokojnika, svakako...
- Mom, why did we have to come here?! I don't like these people...
- Somebody died, son, that's why...
- Šta kaže mali Dejvid, sine?
- Kaže da mu se jako dopada sarma i da bi hteo još, mama...
- Pa, što odma' ne reče, pobogu! Saće baba Jelisaveta da sipa svom unuku još tri komada, k'o pravom Srbinu!
---------------------------------------------------------------------------------------------------
- Dragane, skini te noge sa stola, bre, ljudi samo što ti nisu ušli u kuću!
- A i to me baš zabole, znaš! Nisu bili na našem venčanju, ni na jednom od tri krštenja naše dece a propustili su i svadbu jednog od njih. K'o da je Keln na Marsu, majkumu! I sad su došli samo zato što mi je umrla majk... :ding-dong: Joj, evo ih, ajd' ti brzo obriši ovaj sto a ja idem da presložim pečenje! Gde su sad ta deca kad ti trebaju...
Dan iznevernih očekivanja.
Dan kada je sve trebalo i moglo bolje.
Dan kada je... Jebiga Gigo, kako bre da zaboraviš datum kad si prvi put prislonio dršku svog budaka u budoar gđice Konstatinović?
Država se raspada, temelji se ljuljaju, a gospodin Giga krenuo na piknik u Solun.
I paj sad, ništa nije slučajno, ide sa gomilom žena, gde Giga kao vođa puta simbolizuje Srbiju a žene ostale republike, pošto su pičke ionako. I gle, svaka mu stavlja nešto na vrat, i koristi njegovu dobrotu. On oće da posete Zejtinlik a njih naravno ne interesuje srpska istorija, već samo lična korist, kurci grčkih pevača, i da srču kafe. I ko ga najviše sjebe? Jebozovna Hrvatica Mira Furlan napakuje mu i bunde i lance i šubare, onako na kvarnjaka, i Giga, odnosno Srbija, najebe ko niko, još ispadne i peder u očima carine, odnosno zapada. Još pazi proročanstva: ne sme više posle toga nigde da putuje u inostranstvo. (!)
A lepo te čekala kući građanska Srbija otelotvorena u držećoj Emiliji i Borislavu Pekiću. I jel lepo tela Ema da idete u Veneciju, na zapad, a ti navalio Grčka, kurac, palac, istok, pravoslavlje dolazi sa juga. E moj Gigo pa ti pravi opet Jugoslaviju jer ti Hrvatica namignula sisom, još te podjebava da imaš veliku glavu, a zaboravljaš datume kad je srpska seljačka motika zariljala plodni humus srpske građanske klase.
Jedna od najčešćih zabluda mladih, pa i onih malo manje mladih parova. Bilo da se stvarno vole i da im je lepo zajedno, bilo da su jednostavno uhvatili zadnji voz i izbegli starost u samoći, sigurno postoji neki događaj koji su prećutali ovom drugom. Drugačije bi ona gledala svog dragog kada bi znala koliko se samo puta valjao po blatu pijan i drogiran, a teško bi i ona zadržala njegovo poverenje kada bi znao koliko je kurčeva prešlo preko nje. Ćutanje je zlato.
*Parkić, momak i devojka se žvalave. Prilazi im momak...*
Žile: Šomi? Šomi, ti si? Aha... Znao sam da si ti, tebreks. Pa gde si ti sto godina?
Šomi: Ej ćao, Žile. Evo me... Malo se školovao, sad tražim neku šljaku i tako...
Žile: A ko ti je ovo? Nećeš da nas upoznaš?
Šomi: Izvini... Ana, ovo je Žile moj drug iz srednje. Žile, ovo je Ana, moja devojka.
Ana: Drago mi je.
Žile: Ćao. Verovatno si čula za mene?
Ana: Pa ne baš...
Žile: Šomi ti nije ništa pričao za nas dvojicu? Imamo nas dvojica dugu istoriju... Znaju nas u svim kaf... :Šomi mu diskretno signalizira da ćuti: Khm, khm... U svim kafilerijama u Srbiji. Znaš mi smo obilazili prihvatilišta za pse i udomljavali napuštene kuce...
Ana: Zašto mi nikad nisi rekao za ovo kad smo se dogovorili da među nama nema tajni.
Šomi: Pa znaš... Ovaj...
Žile: On je veoma skroman momak, nije hteo da ispadne da se hvali...
Ana: Sad ga volim još više. Idemo, maco... Imam iznenađenje za tebe hihihi. Ćao.
Šomi: Vidimo se, buraz. :Šapuće mu: Imaš pivo od mene.
Žile: Vidimo se sigurno hehehe...
Jedna prilično česta pojava u ljudskom svetu. Prvo nešto ti se ne sviđa i napljuješ ga najstrašnije, kako bi nakon toga shvatio da je to ipak potpuno suprotno. Ili ne moraš da ga napljuješ, ali si prosto revoltiran okolnostima u kojima si se sreo prvi put sa određenim predmetom ili osobom. Neki kažu da su hejteri prikriveni obožavaoci, nekad imam osećaj da stvarno jesu. Samo što neće da priznaju. Naročito u hejt raspoloženju. A onda prođu godine i ljudi se promene, shvate da su živeli u mehuru od sapunice, koji je pukao (If you know what I mean) i onda prihvate. Ili se opamete. Ili shvate da mladost prolazi i da je život ruža koja živi koliko i druge ruže, samo jedno jutro, što bi rekao jedan barokni pisac. Ili prosto izgube glavu.
Učenik: ne mogu ja ovu knjigu da čitam. Mrzim zločin i kaznu. Mrzim nastavnike, mrzim školu.
Sedam godina kasnije...
Postdiplomac: e, znaš kako sam dobru knjigu pročitao... Zločin i kaznu. Kakva virtuoznost u pisanju. Uf. A onaj lik Raskoljnikov, ubio babu bez razloga, zamisli! Tako i meni dođe nekad.
Negde na izvesnom ženskom forumu...
FluffySnowflake: Da li mi verujete, postojao je jedan lik u tom nekom društvu kojeg nisam mogla da smislim, ali uopšte. I nakon nekog vremena se ne vidimo, kad ono posle par godina, vidim ga i sva lepa sećanja za koja me njegov lik vezuju mi se vrate, ja probam sa njim i nastavim da se vučem sa njim još nekoliko godina i sve ostalo je istorija. Ali bukvalno.
Negde na internetu neki rezime:
I kao što svi znamo, u romanu stoji kako se gospođa de Turvel, čvrsta katolkinja, informisana, prilično dugo nećkala, dok se napokon nije predala šapama ozloglašenog ljubavnika grofa de Valmona da se toliko zaljubila u njega (i on u nju iako nije imao najčistije namere) da se nakon što je on poginuo, za njim od ljubavi i njen život ugasio.
Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvo telo su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki časopis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.
Tapija. Krajnost. Kreativna opaska na spoljašnjost ženskolikog stvorenja koje i rođenoj majci deluje odbojno. Zadnji stepen poređenja. Ružna - ružnija - ružna tu i tamo - ružna da sačuva dragi Bog - ružna k’o smrt - ružna kao da ju je kobila u trku oždrebila - najružnija - ne bih je ni motkom - liči mi na ukrajinsku postčernobiljsku misicu.
Kada bi se pravio miks od nekih poznatih ličnosti u cilju dobijanja gore navedene, u obzir bi došle recimo: Isidora Bjelica, Vjerica Radeta, Jelena Trivan, Gorica Popović i naravno Marija Šerifović.
- I?
- Šta i?
- Pa je l’ bilo šta sinoć?
- A-haaa, to... Pa jeste.
- Pa to te pitam, šta me leraš, k’o da ne znaš na šta mislim! Pričaj!
- Pa ono, klasika žuraja, pičići, pića na sve strane, muzika dobra, domaćin još bolji. U prvih sat vremena sam još razmišljao o bivšoj ribi, a onda sam počeo da cirkam k’o nezdrav, vidim ja da tu ne mogu ništa da povalim, pa bar da se napijem k’o čovek. Jebote gledam, k’o da sam doš’o u Nasin istraživački centar, a ne kod ortaka na žuraju. Sve raketa do rakete Bog te maz’o! Ništa, cirkam ja, kad ide ti meni neka riba, ja kontam, šta koj’ kurac, neću valjda i ja s raketom do kraja svemira i nazad (eto sreće!), kad ja tamo a ono međutim... Mala Jovana, ona iz kraja, krenula da mi se nabacuje. I ja šta ću, da ne ostanem suva kurca, kad mi se već nudi zicer pitam je da odemo na sprat. Ostalo je istorija...
- Čekaj, čekaj, je l’ to ona Jovana, što liči na Oliveru Jevtić?
- E baš ta. Legla mi je kao kec na deset.
- Pa brate... Ona meni liči na ukrajinsku postčernobiljsku misicu.
- Kad ne jebeš hronično k’o ja, nije ti bitno na šta liči. Hoge u vazduh, kecu na glavu i opa-la! Sine, nužda zakon menja, ja kad ti kažem.
