Univerzalno zanimanje, za sve one koji ne znaju šta da rade od sebe. Iskustvo i znanje nisu potrebni. Dovoljan vam je fanatizam dok budete branili svoje stavove i slobodno možete sebe da svrstate među umjetnike. Čast izuzecima, ne pokušavam poreći da umjetnost i dalje živi, bez obzira koliko su pravi umjetnici desetkovani i koliko brzo gube utrku u produktivitetu od strane kvaziumjetnika.
Fotograf - Potreban vam je fotoaparat (crne boje, izgleda profesionalnije). Cilj vam je fotografisati koincidencije i ljudima ih predstaviti kao nešto sasvim novo, bez obzira što su oni sa njima upoznati već milionima godina. Primjer: pas jebe kuju, fotografija zamućena zbog nestručnog fotografisanja (to je kasnije predstavljeno kao patina na fotografiji, što je, dakako, poželjno). Poruka fotografije - zaboravljamo na prolaznost života.
Slikar - Potrebno vam je što više platna, jedan doktorski mantil (koji morate umrljati prije nego započnete karijeru) i komad aluminijskog lima koji će poslužiti kao paleta. Poenta je stvoriti slike koje izgledaju univerzalno, tako da ih svaki kvazikritičar može protumačiti na svoj način (po principu 'carevo novo ruho'). Poželjno je ponekad vlastite izlučevine upotrijebiti kao boje jer to ostavlja dublju poruku.
Muzičar - Nije potreban nikakav trud. Dovoljno je naći dva žiranta i imaš album, samim tim i slavu u određenom smislu.
Konceptualni umjetnik - Za ovaj vid umjetnosti vam nije potrebno ništa. Možete doslovce leći u lokvu na sred trga (naravno, prije toga napišete dopis za medije, da ne bi neko pomislio da ste pijana budala) i očekivati zahvalnost ljudi u okolini na činjenici da ste velikodušno podijelili svoju svijest o životnim istinama sa njima.
Najljigavija od svih meteoroloških pojava, rosulja je vrsta padavina za koju do skoro nisam verovao da ima svoje posebno ime. Vodi se kao kiša, mada je toliko sitna da njene kapi često lete uvis i u stranu i na najlakšem povetracu, minutima tražeći najlakši put da se zalepe za lice i kosu pa je stoga ljudi često mešaju sa maglom. Magla, međutim nije, jer kapi rosulje, posle potucanja po donjim slojevima atmosfere ipak na kraju nađu svoj put do tla. Bedan izdanak teških kasnojesenjih oblaka od kog nema adekvatne odbrane. Sranje od kog nećeš ni pokisnuti, niti se prehladiti, često ni noge nećeš skvasiti, ali od koga ćeš imati osećaj kao da si se valjao po škotskom tresetištu.
Izborni štab jedne stranke*
Šef štaba: Pusti dnevnik, sad će prognoza. Da čujem kakvo će vreme da bude sutra.
Predsednik IO: Što ti je to bitno?
ŠEf štaba: Pazi, ako bude sunčano i bez vetra, dobri smo. To znači veću izlaznost što nam generalno odgovara, a još lepo vreme deluje pozitivno pa će ljudi da glasaju za vlast, tj. nas. Ako bude duvao vetar, to je malo zajebano, jer će ovi penzosi reumatičari da se uvuku u kuću, a to nam je dobar komad biračkog tela. Ako bude kiša, nije loše, jer će studentarija da knjava ceo dan, neće ih niko isterati na birališta... Ček, sad, počinje...
Biljana Vraneš: sutra će u Srbiji preovlađivati oblačno i hladno vreme (Šef: pu), sa temperaturama do 5 stepeni, bez vetra (šef: to!), uz mogućnost pojave rosulje...
Šef izbornog štaba: škk??? Kakva rosulja, šta je to rosulja? Zovi mi brzo Milenka iz hidmeta da ti objasni šta je rosulja, pa zovi stratedžik, da daju procenu... i neka lajavci budu u pripravnosti, ovo mi ne miriše na dobro.
*primer je (uglavnom) istinit
Nenadjebivo. Ostavlja takav utisak da ti ništa ne preostaje no da se oduševljavaš istim. Jednostavno, ističe se nad svim ostalim.
-Kakve su reakcije na Vuki?
-Pa prolaze dobro sa obzirom kakvih minuseronja ima.
-Ko je u njima najbolji?
-Pa ovako, dobri su Dovla, Komad, Lukac, Censo, Dejanče i Mlada, mada nisu loši ni Stevčo, Miki993 i Rać, ali Helsingove su jebeni suvi kvalitet. Čim izbaci reakciju sledi grčenje u stomaku i bol u vilici.
-Sereš?
-Brate peset njegovih mi ispatrikovano.
-Au...
----------------------------------------------------------------------------------------------
-Jesi li probala najnoviji vibrator? Dužinu i širinu nameštaš kako ti je mašti volja, još možeš vodu da ubaciš u njega pa ti on u nekom periodu izbaci to u vidu kamšota... Košta samo 98 evra!
-Ma ništa ne fali ovom mom koga je muž pronašao u spomen parku, kaže bilo par nekih špriceva, i prosut neki prah...
Izmučeno čeljade koje živi život teži od onog glavne junakinje meksičke sapunice koja je davno ostavljena od strane majke i koja vlaži na svog Hose Armanda zbog kojeg često pušta suze od kojih se može načiniti omanja poplava u Semberiji. Njena kobna sudba dovela ju je do soba bogatih vlasnika hotela u kojima čisti usranu i upišanu posteljinu starijih gostiju, istresa tepihe i ćebad, te glanca kupatilo k'o vojnik kažnjen zbog bijega iz vojske, jerbo je poželio omrsiti brk kod kakve 'oćne radodajke. Njene stalno nakvašene ruke poprimile su smežurani izgled, pa nalikuju na komad klasure što je krava izžvaka na pašnjacima Majevice, ali zato ima stas kakav ni Brena nije imala u svoje vrijeme, jerbo posjeduje dojke koje se u kimoni talasaju frekvencijom od 50 herca kada vikendom prođe kroz selo na vilama od traktora u haljini koju vjetar podiže i otkriva savršenstvo ispod nje.
Odmalena je naviknuta na teške uslove života. Njen otac je poznati seoski lola koji je u svoje vrijeme znao ispoštovati pešes spremnih Čehinja, ima JNA tetovažu na ruci, ljušti rakiju ispred seoske zadruge, ima IMT traktor i plugove, te vrijednim radom zarađuje pare kod lokalnih budžovana orajući im njive i sijući žito i pšenicu, kako bi mogao da prehrani svoju porodicu. Majka joj je stari tip žene koja preko dana okopava njivu i bere bamju koju navečer naniže na konac i proda petkom na pijaci, a pite koje ona razvija u duboku četeresdvojku tepsiju zaštitini su simbol njene persone. Jedinica je kod roditelja, te je tako osuđena na traženje posla, jer pare koje stižu u kućni budžet dovoljne su samo za osnovne životne namirnice.
Njen gazda je često u svađi sa ženom, te u dromfuljama traži utjehu i smirenje pripijajući glavu uz njihove dojke i straobalno arčenje rča do zore. Naviknut na takav život, nerijetko pokušava nabasati i na sobaricu, jerbo je uvidio njenu rumenu dojku koja, dok sagnuta usisava podove, ispadne iz grudnjaka tako olako da je ni grudnjak načinjen od nanotuba na masačuseckom univerzitetu ne može zadržati, a duge nauljene noge sijaju k'o farovi od Fapa. I tako, gurajući sve svoje probleme pod tepih, naša junakinja sanja da jednog dana naiđe njen princ na bijelom konju (čitaj Mercedesu), koji će u njoj naći svog životnog saputnika i koju će odvesti na krstarenje po Mediteranu, ali ispred toga je trnovit put koji mora preći ne bi li dostigla svoje ciljeve.
Poštovaoci Boba Dilana. Ili uzdržani cenjači Dejvid Bouvija. Pristojni dopuštači stvaralštva Pola Makartnija. Obožavaoci Ele Ficdžerald. U najboljem slučaju nisu slušali ali poštuju.
Čim neka ovako suviše poznata legenda, toliko suviše da je često nedoslušana osim dve pesme sa reklama, čim dakle ovako neki ugaoni kamen svetske kulture odapne ili ga rehabilituju nekim filmom, nagradom, matijom bećkovićem ili egzitom; odmah se, kao propratna pojava, stvore i verni komentatori rada i dela, pratioci i poštovaoci, izmile svuda okolo znalci, stručnjaci, odani poklonici i Teofil Pančić.
Udaraju pokvareno na sujetu prosečnoga građanina koji se zapita stani bre kako i kad stigoše svi oni da sve to preslušaju i kad su slušali tolko Edit Pjaf malo vrapče malo rambo, i dal je moguće da Teofilu Pančiću ni ovaj tristan cara nije promakao nezapaženo i da je baš odrastao na Čuburi slušajući ploče i Šabana Bajramovića. I kako niko nije odrastao na Sinanu nego uvek na kul Ciganinu. Ako nije kul Ciganin onda je Rumun ali isto kul Kusturičin učenik drug i mentor čuveni Moldovan sestre, Antiglobalista.
E čitao sam, Teofile, Jukia Mišimu, mnogo dobro; znam sine, ja sam odrastao na tome imam i autogram na stripovima o Zagoru, Bob Dilanu i Milanu Kašaninu a imam i original ratove zvezda figurice. Ja sam ti, znaš, jedan veliki poštovalac i znalac svega i kad god umre Bob Dilan ponovo ja ću da pričam o njemu na Rtsu el ti to jasno? A posle i na B92 i na Hrtu i na Palmi plus jer sam sve pratio i sve znam i ajde pitaj me nešto sve znam.
Niko nema rupe u obrazovanju kako formalnom tako neformalnom: kompletne diskografije prve trube Memfiskog Dragačeva ali isto tako i original ploče početaka Bokija Miloševića srpskog Džonija Depa; ali ne, nije tako, ne dajte se prevariti svi vi obični nepoznavaoci, oni (Pančići) imaju neki uređaj, svemirski modulator ili dojavu od Sergeja Milinković-Savića i znaju o kome će da se priča ove godine: ko nobela, ko grobara, pa se tako nabiflaju na vreme i Pančić i Miljenko Jergović i neki đuričko Muharem Bazdulj i onda cap kad umre Mihalj Kertes, svi znaju odma pap zbirka jedna, zbirka druga, odma u pozorištu njegov zaboravljeni komad, odma Dara Džokić skida naušnice, karta osamsto franaka i osamnaset kuvajtskih dinara, Madlena Cepter, Joca Amsterdam, Joca Stefanović čitao Malog princa, Jovan Ćirilov apruvs predstavu: to je taj Ljubiša Ristić, avangarda, Brodvej i Beograd sedamdesetih kad su Mihiz i Pekić pili rakiju pa pišali posle slova iza kafane ko one supe sa slovima a ostali to kusali i znanjem se napajali a i sad kusaju: fida fidelinka ko gnezdo uvijena pucketa među domaćičinim ispucalim šakama kojima je pre toga Mira Banjac.
Veliki Mokri Lug. Mesto na tromeđi Malog Mokrog Luga, Kaluđerice i Medaka. Mesto koje nije specifično ni po čemu, postojalo je samo na karti i to onoj u razmeri 1: 20 000 000. Kuće u ovom malom habitatu bejahu gusto zbijene, kao da su grejale jedna drugu, što je vrlo išlo na kurac stanarima.
Šume i livade okruživale su ovo pitomo stanište nastalo ni iz čega, očajničkim potezima ljudi koji nisu imali krov nad glavom. Bilo kako bilo, žitelji ovog malog i mirnog mrsta nisu bili spremni da osete iskonski strah, ali su ga i te kako osetili!
Na televiziji je prikazan leš nove žrtve u njihovom kraju. Bio je to krvav prizor koji je ledio krv u žilama. Pritisak strave bio je ogroman. Dovoljno je bilo samo otvoriti prozor i smrt bi ušla u kuću.
Mesto poslednjeg masakra bilo je Vinjage, koje je nakon ovog čina dobilo slikovito ime "Krvavo Vinjage". Krv je bila po svuda. U vazduhu se osećao miris oporog ludila. Ljudi su naoko bili mirni, ali su u stvari umirali od straha. Svake noći je kao po navici padala magla, koja je gutala sve pred sobom.
Milicija nije mogla ništa da učini. Nisu bili sposobni da sačuvaju red i mir u ovom mestašcu prepunom smrti. Grupa lokalnih budala stajala je sa strane i dobacivala pogrdne reči i još grđe rečenice. Njima je upravljao alkohol, te zbog toga ne osećaše strah, tako da su potpuno spontano nebitni za ovu priču.
Jedini trag koji je policija uspela da pronađe bila je odbačena dečija cipelica nepoznate robne marke, budžena i kalemljena od strane vešte obućarske ruke. Trebalo je pronaći tog čoveka!
Inspektor Radovan Suklepa, sin kujundžije Simeona i majke Rade, uhvatio se za tu cipelicu i evocirao uspomene iz detinjstva. Kao dete bio je bosonog i ova cipelica je samo bolno zadirala u sećanje.
Obućar Lale je, pre nego što se milicija obrela kod njega, svojski šamarao svoju smernu suprugu Klementinu. Ona nije vrištala. Nije ni mogla. Bila je od gume. Njen ventil ispuhavao je gnusobu, tako da je bilo potrebno da se ponovo naduva i tako vaskrsne.
U svemu tome, prekinu ga lupanje na vratima. Uplašeno skoči ne znajući kud da krene. Zatečen, na brzinu smuva lutku u orman sa cipelama i ode da otvori vrata. Tu je zatekao višeg inspektora Suklepu sa još dva pandura.
Bila je to neformalna poseta koja je tražila rezultate. Prostorija u koju su kročili beše nevelika po obimu, ali odisaše toplinom. Vazduh je bio ispunjen mirisom obućarskog lepka, a na policama su stajale uredno poslagane cipele. Sve je bilo sređeno po propisu, kako se i očekivalo. Međutim, baš ta običnost obućarske radnje bi sumnjiva Suklepi. Rešetali su Laleta unakrsnim pitanjima, zbunjujući ga i terajući da se češe gde ga ne svrbi, a svrbelo ga je svuda, jer beše alergičan na gumu. Ipak, to ga nije sprečavalo da gnječi Klementinu u nameri da zadovolji svoju požudu. Iznenada inspektoru nešto privuče pažnju. Brzim pokretom glave, panduru Milojici pokaza na orman. Milojica, željan unapređenja, stušti se kao metak i vrata popustiše pod naletom njegove muževne desnice. Iskustvo stečeno u bokserskom klubu "Grogi" iz Mirijeva, bi primetno.
U tom trenutku ka njemu se ustremi obnažena lutka sa dve ne sasvim ispumpane dojke, perverzno šišteći. Lepše u životu Milojica nije video. Sa balom koja mu se cedila niz bradu, on im pohrli u susret. Uskoro se začu pištavi zvuk gnječenja ručerdama. Strast je bila u vazduhu, kao i Laletova gumena žena.
Lale izbezumljeno jurnu, ne bi li nekako spasao čast svoje nedužne supruge. Voleo ju je. Njihov seksualni život bio je ispunjen strašću, a i Klementina je bila dobra u duši. Disao je za nju i u nju. Bili su kao nokat i meso, s tim da je u ovom slučaju nokat urastao u meso. Nije mogao da dozvoli da oskrnave njenu nevinost njemu ispred nosa. Kad, umesto da skoči kao panter, Lale bi oboren Milojicinom desnicom i trenutak kasnije vezan za sto boje mahagoni. Morao je da gleda, kao poslednja gnjida, kako bezdušnost biva jasna u svom najbestijalnijem obličju.
-Ne! Ona ima dušu! Ostavićete joj traume!, vriskao je jadni obućar.
Ali dlakave ruke ispresecane spletom vlakana i vena, počeše da grabe jadno telo poluispumpane Klementine, nanoseći joj neprocenjivu štetu.
Gledajući ovaj bezdušni pir, Suklepa se doseti: u lutki je možda nešto, nešto kao dokaz i rešenje misterije. Sledećeg trenutka uze nož da raspori sirotu Klementinu. Vešto je pronalazio lutkine slabe tačke i isecao komad po komad gume, koji su je činili seks mašinom. Nemoćni Lale, cvileo je. Klementina ga je gledala svojim beživotnim i tupim pogledom, kojim kao da je preklinjala da joj pomogne. Umesto poraza, obućar poče da oseća nalet besa. Nape svu svoju snagu, mahagoni nogar puče, lisice skliznuše na pod i Lale se oseti slobodnim. Čvornovati prsti sklopiše se oko drške noža, pade mu mrak na oči i otpoče tranžiranje organa reda. Znao je da čini jedinu ispravnu stvar.
Sutradan su ga pronašli kako sedi zagledan u jednu tačku, držeći, sada već potpuno ispumpano telo lutke mu najdraže.
Kome je prodao cipelicu, osta tajna. Nije bilo lako rešiti ovaj slučaj. Ubistva su prestala iznenada baš kako su i počela. Nakon nekog vremena, krvoproliće u Vinjagama prekri veo zaborava i kolotečina uze svoj danak.
Šablon po kome ljudi pokušavaju da dobiju ono što nisu zaslužili ili pokušavaju da zadrže ono što su nezasluženo dobili. Odstranjivanje škarta radi pronalaženja kvaliteta. Koristi se stalno i u svim sferama života. Slamka spasa, kec iz rukava i nada koja ne umire.
Tačan odgovor, ono što ostane kada svi odu i nekoliko pistaća na dnu činije.
Kviz, takmičar mirno sedi i razmišlja kako će sumu koju koju osvojio raspodeliti od duga tastu do nove izduvne grane za golfa trojku.
Takmičar: Nisam siguran da znam odgovor na ovo pitanje i razmišljam da odustanem.
Voditelj: Hm!
Takmičar: Jedino znam da nije pod "A"...
Voditelj: (Tu sam te ček'o 'tico!) Zašto ne probate SISTEMOM ELIMINACIJE?! Da čujem aplauz za našeg hrabrog takmičara!
Takmičar: Čini mi se sam negde pročitao...nije ni pod "B"!
Voditelj: Eto vidite! Ponekad je najlakše do tačnog odgovora doći sistemom eliminacije...
Takmičar: Čini mi se da nije ni pod "D"! Vidim ja, od početka mi se ovo pod "C" činilo kao pravi odgovor...
Voditelj: Hm!
Takmičar: Pod "C"! Pod "C" je moj konačan odgovor!
Voditelj: ('Asam ti ga uter'o) Hm!
Takmičar: (Jebem ti mater debelu, bekni!) Hm!
Voditelj: Nažalost odgovor je pod "A", ponekad treba znati odustati! Aplauz za našeg glupo...ovaj hrabrog takmičara! (A jesam car, svaka mi čas'!).
------------------------------------------------------
-Ženo! (Udarac po ruci) -Ku'š! Šta radiš to?
-Pa uzimam komad prasetine...
-Ne taj masni, traži krtinu. Sistemom eliminacije, razumeš?
-Pa nema baš krt...
-Normalno da nema kad je cicija ovaj Radoje. Rovaj! Tako je on kod nas na slavi, pa još naputio ženu i decu. Zato smo tri dana posle samo mast i kožure glodali!
-Baš si bezobrazan...
-Tako to ide ženo, svi to rade. ROVAJ!
-----------------------------------------------------
U totalitarističkim državnim uredjenjima sistem eliminacije je proveren način zadržavanja na vlasti.
-Bune se neki ljudi, hoće da ruše vlast. Dižu bunu, revoluciju!
-Kreni sistemom eliminacij, pa polako.
-Kako mislite?
-Lepo, eliminiši redom dok ne ostanem samo ja!
-Aha, razumem!
Pomalo zaboravljeni sleng,govori o nečijoj povezanosti,privrženosti nečemu.Ranije se mislilo na zemljake,koji su bili "pretplaćeni" na državne funkcije,pa su tako i skoro sve firme "po vertikali" imale Časne i Poštene,od Pere u kontrolu leta,preko svih službi preduzeća,upravnih odbora,do genaralnih direktora.
Red radnji se nekada znao i poštivao.Prvo osmoljetka u rodnom selu (ili susednom,ako nema škole u selu),srednja u obližnjoj varošici,pa ćale prodaje krupnu marvu i komad zemlje za nastavak školovanja u prestonici ili onom drugom univerzitetskom centru u državi.Kada se konačno završi usavršavanje u velikom gradu,na scenu stupa zemljak koji se zauzima za malog(ređe malu),ko veli dobar je znam mu oca (a bogami i majku,malo bolje,he,he),primiću ga kod sebe u preduzeće,neka ga na državnim jaslama,dok ne vidi šta će sa sobom.Taj mali kad poraste na isti način se ophodi prema svojim nekim novim zemljacima i sve u krug.
Na kraju vica jadni lala konstatuje da ga ne ide jer JEDINI on nema zemljaka,kad vidi dođoše vezane ko creva.
Ulove Lala,Bosanac i Crnogorac zlatnu ribicu,izvuku je na obalu,a ribica progovori:-Pustite me ispuniću vm svakom po želju!
Oni se slože sa tim i prvi želju izrazi Crnogorac:
-Želja mi je da svi crnogorci žive u jednoj državi,Crnoj Gori,srećni i zadovoljni!
Bosanac,ponovi istu želju kao i Mrčo,samo da država bude Bosna.
Dođe na red Lala:
-Jel ribice,jesi ti njima ispunila želje?
Ribica:-Jesam!
Lala:E,ako si njima ispunila želje,ja bi jedan ladan špricer!
Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...
Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.
Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.
Ona je mala plavooka pametnica. Čita enciklopedije i to ne one dečije, ilustrovane, već one prave, od po nekoliko kilograma, za odrasle. Stalni je gost "Kefalice". Jasno je da će postati doktorka, boriće se protiv bolesti i nedaća koje su zadesile zemlje trećeg sveta. Sve to dok na klaviru komponuje himne dece iz Čada i Gvineje Bisao, igrajući balet poput Isidore Dankan, a reketom zamahuje kao Žistin Enan, dok po malenom stasu podseća na Anu Kurnjikovu. Roditelji komšijskoj deci već uveliko nabijaju komplekse kakvo čudo od deteta su stvorili.
Eto ga i prvo razočarenje! Umesto nje, na takmičenje iz matematike otići će ćorava Milena, jer je Milenina mama učiteljici donela neku kutiju u ukrasnom papiru, obmotanu belom mašnom. Plavooka pametnica, pogođena nepravdom, odustaje od svog sna. Reket je zamenila tastaturom, a baletanke ermaksom! Roditelji i dalje svoje plavooko čudo dižu u nebesa. Mala je pričljiva, ne zaklapa usta ni kad spava, sigurno će biti dobra advokatica. To je to, upisaće prava! Palata pravde premali je zalogaj za nju, jedino Strazbur je dovoljno dobar za njene apetite, misli se majka koja je takođe bila čudo od deteta, ali je zapela kod "rimskog", alavo trljajući dlanove na sve milione koje će njeno čedo zgrnuti svojom pametnom glavicom.
Stigli su i viši razredi osnovne škole, mala pravnica podseća na "Plavušu sa Harvadra". Umesto crnog tuša za likovno kupila je crni ajlajner, ne bi li se što više dopala onom osmaku sa papagajskim kopačkama, inače budućem Ronaldu. Pao je i prvi poljubac, a Vikipedija je odavno zamenjena Skajpom... umesto mikroskopa, za rođendan želi veb kameru.
Približio se prijemni za srednju školu, dežurne gluperde prezasićene pričama o njenom visočanstvu, greju stolicu da jednom za svagda speru ljagu sa svog imena koju su nabili kako njeni, tako i njihovi roditelji. A ona, ona greje "Ronaldovo" krilo, jer ipak je ona čudo kakvo svet nije video. Ona ne mora da uči jer još dok je bila u obliku jednog spermatozoida i jajne ćelije, primljena je u Mensu... njen embrion je već govorio da će postati nobelovka jednog dana.
Trenutak istine i rangiranje za srednju školu. Samouvereno korača ka spisku gde će pored svog imena ugledati "Treća beogradska gimnazija", jer svaka druga škola je za pičke i nižu klasu. Šok i fijasko! Držeći za ruke Ronalda koji je u šesnaest godina već pustio trbuh, pronalazi pored svog imena "Drvno-prerađivačku školu". Nema veze, idemo dalje. Majka je već sklepala priču kako to i jeste želja i cilj! Postaće svetski čuvena dizajnerka nameštaja jednog dana, evo, već je traže iz Ikee.
Srednja škola i zaključak da je fakultet kod nas čisto gubljenje vremena. Ronaldu su nudili višemilionski ugovor u Ajaksu, ali šta će on u Holandiji?! Ostaje u majci Srbiji i IMR-u, to je pravi klub za njega, koji bez njega ne može, a zbog izrazitog lokalpatriotizma rešen je da mu pomogne. Ronaldo je našao novu, još mlađu pametnicu! Zanat, to je danas na ceni... ćorava Milena će se drkati na fakultetu godinama i šta onda?! Ovako odmah imaš posao u rukama. Đuro Salaj, kurs za izradu akrilnih noktića i čupanja malja šećernim voskom i Bog da te vidi! Stisnuće zube i istrpeće matorana da joj otvori još jedan od više miliona kozmetičkih salona u Beogradu, a posle toga će sve ići svojim tokom. Sam svoj gazda! Čad i Gvineju već odavno ne ume da nabode na karti.
Jebi ga, beda udarila, konkurencija prevelika, a muka naterala žene da same čupaju kudravost! Nesuđena lekarka, pravnica, borac za ljudska prava, teniserka, balerina, vajarka i kompozitorka primorana je da potraži komad hleba na drugom mestu.
-Gde si Stano sto godina? Šta rade tvoji? Mala je završila dva fakulteta do sada verujem, ona moja lenčuga još se bakće sa ovim jednim! Zamisli koja je to propalica, obnovio godinu na ovu bedu, ne mogu živa da se nadižem kredita za školarinu... A ova tvoja, sigurno dobila fotelju u nekom ministarstvu, a?
-Khm, ma ne... malo odmara od učenja, radi u Maksiju znaš, privremeno!
-Oho, nisam znala da se preorijentisala na ekonomiju, pa lepo! Gde je, jel u upravi?
-Paa, ne baš, u prodavnici, za kasom, ali to joj je za neko istraživanje!
