Sećam se, a bilo je to pre oko 3 godine. Novembar, košava nosi ostatke nekad srećne i dobre 2008. godine. Vetar mi je ulazio u kožu, a hladnoća kroz đon propalih cokula, crne boje, kupljenih još na razmeni skijaške opreme pre 5 godina na beogradskom Sajmu. Sneg se osećao u vazduhu, a ja, bio sam (m)učenik drugog razreda Prve beogradske gimnazije na Dorćolu, imao sam 2 slabe, slušao rok en rol šezdesetih i sedamdesetih, svirao klavir u bendu ''Lenjivci'', nosio stricov kaput '' Igrenjskin'' koji je on dobio od svog dragog prijatelja, inženjera u Sibiru. Tada sam sve svoje simpatije dao jednoj osobi, gospođici kojoj ni ime nisam znao, mladoj dami koja je išla u 3-1, takođe moje gimnazije. Prvi pogled je pao u pozorištu na Terazijama, kada sam bio u redu da izađem na Kolarčevu, posle završene predstave, čini mi se ''Rodoljupci''. Odmah su sevnule varnice u mom kardiovaskularnom centru na levoj strani grudnog koša. Pomislih u sebi '' Uh, samo da ide u moju školu!'' Posle nedelju, dve, video sam je na odmoru i nisam krio oduševljenje. Iako sam naređao 3 keca, neme je bilo baš briga, jer sve moje potonule brodove, na suvo je vraćala ona. Nisam joj znao ni ime, pa sam je oslovljavao pred drugovima sa ''Nepoznata''.
Bila je čudo prirode. Za mene naravno. Imala je prirodno plavu kosu, koja nije svetlela na sunčevoj svetlosti kao pramenovi napaljenih tinejdžerki. Svetlo zelene oči, u kojima sam želeo da se ogledam, da budem toliko blizu, da mogu da joj prebrojim sve crvene tačkice na nosu. Visina oko 165 cm, bila je viša za jedno čelo od prekidača za svetlo u holu škole. Ja sam bio za glavu i još malo. Nije bila ni debela ni mršava. Moji drugovi su rekli da je solidnog izgleda i da ima lepu pozadinu. Ali to meni nije bilo važno. Želeo sam da osetim pravu ljubav, s obzirom da nikad nisam imao devojku i da sam seksualno nepismen. Silno sam hteo da mi ona bude prva žena u mom životu...
Dugo sam razmišljao kako da joj priđem. Nismo se poznavali. Potajno sam je gledao kad god sam mogao i uvideo da i ona meni vraća poglede. ''Dobrog li znaka''', pomislih,''Možda će stvarno biti nečega''. Nisam hteo da ona nekako dozna, preko svojih drugarica, da se meni sviđa, već sam to želeo da učini moja malenkost. Došao sam do zaključka da bi bilo dobro da joj izrecitujem ''Pismo Onjegina Tatjani''. Ortaci su mislili '' Ti si lud, najebaćeš, ne radi se to tako!''. Ali nisam mario, kad nešto radim iz srca, onda to i uradim, pa kud puklo da puklo!
I sve je počelo 7. novembra. Snimio sam je kako izlazi malo pred kraj sedmog časa oko 19 i 58. Nisam mogao više da samo gledam i sedim, trebalo je uraditi nešto. ''Mogu li do Vecea, baš mi je hitno'', izustih kroz zube i praveći se da cupkam.
''Pobogu Milenkoviću, zvoni za 5 minuta!''.''Ali ne mogu da izdržim, molim vas profesorka''.''Ajde, ali se vrati Brzo!''. Krenuo sam koliko me noge nose. Istrčao sam iz škole prema dvorištu i profesorka istorije me je uhvatila kako trčim kroz školsko dvorište, odakle jedino i sme da se ulazi i izlazi iz škole, pošto je glavni rezervisan za profesore i dišu. '' Odmah se vrati na čas! Milenkoviću! MILENKOVIĆU!!!'' Urlala je kao prestrašeni Rimljani, koji su se sklaljali od Hanibala. ''Boli me uvo, ionako sve znam iz istorije, jebe mi se za čas'', to je bilo moje opravdanje. Nije je bilo u dvorištu, trčao sam niz Dušanovu i onda odjednom video sam je kako prelazi ulicu kod Skadarlije i penje se Cetinjskom do Šumatovca. Nisam baš sa sobom rasčistio kada da krenem u napad, ali čekao sam neku čistinu bez mnogo ljudi okolo. Skreće u Kosovsku, idi na Taš, nadao sam se. I uspelo je, sve što je bilo do Svevišnjeg, urađeno je. Prekrstih se, pogledah prema Mesecu i cugnuo malo acetonare, vodke koju sam kupio na prvoj trafici, u slučaju treme. To je bila velika greška, bazdio sam na Šlj kvalitet ruskog pića. Nigde nikog, sve pusto, u pozadini se čula pesma ''Thirteen'' od Big stara. Voleo sam tu pesmu i to mi je donosilo samopouzdanje. Još jednom sam pogledao u crno nebo, pa na sat. Bilo je tačno 20 i 25. To je to. Još samo par koraka i eto me...
''Stanite, mlada damo'', progunđah, dok mi je jezik trepereo, a glava odzvanjala od stida.
Okrenula se i rekla '' Da, mladiću?''.Video sam joj blag osmeh na licu upućen meni. Nisam mogao da počnem rečenicu, dah mi je zastajao na sredini prvog sloga. Pogledao sam prema nebu, udahnuo duboko i nastavio.
'' Sviđaš mi se, evo ne znam kako da ti kažem, umirem za tobom''... Ako ovo ne uspe, do kraja života će me zajebavati, milio sam, ali nije bilo tako. I ona je bila uplašena ali bila je bolji glumac od mene.
'' Ovaj, pa i ti se meni sviđaš, ali nisam mogla da te pitam u školi nikad, bila sam nesigurna, ali sad, sad mi je lakše''. Njene oči su upijale svetlost obližnje svetiljke i bio sam kao, drogiran, dok sam je gledao. Vidio sam da je već osetila smrad iz mojih usta, za koju je kriva vodka.
''Znam, razjašnjenje tužne tajne duboko će vas uvrediti, kakav će prezir plemeniti izreći vaše oči sjajne...'', bio je to Puškin. Onjegin je bio pravi pogodak, ali ovo je ravno lutriji, da devojka koju ni ne poznajem, a ni ona mene, smuvam za samo pola sata... Posle izrečenog pisma, bio sam u šoku, jedva sam stajao. A onda je došla sedmica na lotou.
''Pišem vam, šta bih znala bolje, i šta vam više mogu reći..'',opet Puškin, samo Tatjanino pismo Evgeniju. Uhvatili smo se lagano za ruke, poljubili se na kratko, i ona me je vodila prema prvoj klupi... Eto, tako je to bilo, sve od sad je patetika i bilo bi suludo prepričavati kako se ljubiti sa osobom koju volite. Ja to ne mogu. A mislim da ni Puškin to ne bi znao...
„У случају“
Sigurno si nekad bio mali pa si čuo nekog doktora kako priča tvojoj majci da ti se testisi nisu spustili iz pupe.
To ti je zapravo pupa, utešni izraz za stomak.
Recimo, kad čuješ da nekoga boli stomak, to odmah asocira na predmenstrualni bol, možda kakav kancer, u najboljem slučaju na onu pesmu ulančene Alise: "Stomach hurts and I don't care".
Ali.
Kad kažeš: "Boli me pupa", to ukazuje na bol koji je neprijatan, ali ne otkida i prolazan je.
Naše društvo voli da prećutkuje te ... degenerativne procese.
Kažu: "Umrla je posle kratkotrajne bolesti", a nju izjeo rak.
Kažu: "Davao nepristojne ponude dečačićima", a on im gurao šta je stigao tamo ... dole.
Odrasla pupa, takoreći stomak, zauzima značajniju ulogu u životu svake individue.
Stomak mnogo govori o svome vlasniku.
Recimo, depresivni stomaci uvek imaju veći obim pri dnu, kao da se nekako priklanjaju toj gravitaciji, inertni su.
Oholi stomaci se povijaju ka bradi.
Muževni stomaci.
Prepoznaćeš ih leti, dlakavi su i vole da se pokazuju u javnosti.
Melanholični stomaci.
To su oni koji štrče iz majica.
Znaš ono kad ti se vidi dupe i ispadne ti stomak.
Da, zaboravio sam trudni stomak.
Nisam zaboravio, nego ... ima ta stvar sa novopečenim majkama.
Šta god da im kažeš, njih to asocira na to dete što su izglegle.
Svet mora da vidi i zna.
Popločani stomaci.
Nikad nisam razumeo takve stomake.
Nije mi jasno kako neko može da gladi takav stomak.
Idealni stomak ima samo onaj nužni procenat dlačica.
Iznad pupka, gde se najčešće gladiš, i malo iznad sisa, da bi štrčale leti iz majice.
Najlepše je kad nisi propao, kad ti je koža bronzana a dlačice se bele.
Sećam se jedne devojke, dlake su joj uvek bile bele na suncu.
Imala je široke kukove i neki neprirodni razmak izmeću nogu.
Kao da joj je Bog nakalemio neki mostić preko pičke.
Bilo je lepo.
Sigurno se sećaš i kad si bio u vrtiću, kad su te naučili da posle klope pređeš dlanovima preko stomaka.
To kao znači da si dobro jeo. Čak i kad nisi.
Onda kad nema da se jede, ti samo obavljaš taj ritual dok ne ubediš mozak da si sit.
- Hodanje stomakom
Hodanje stomakom je usko povezano sa krivicom.
Krivac ne želi da oseća, da donosi odluke, gnuša se izvesnosti.
Nema budućnosti. Dani se ne završavaju.
U takvoj situaciji nastojiš da nekako očuvaš taj privid mira.
Bitno je da se ništa ne dešava.
Bolesti te zaobilaze, među ljudima si neprimetan.
To se zove hodanje stomakom.
- Stomak i seks
Jednom mi je neka žena rekla da je normalno da mužjaci ejakuliraju na pupe svojih ženki.
Mislim da je to odvratno.
- Stomak i umetnost
Nikad nije napisan roman ili snimljen film sa stomacima u glavnim ulogama.
Zamisli stomake koji se svađaju, koji idu na posao, u provod, koji onanišu, koji se raduju i pate.
Stomake koji ubijaju, koji pupkom zveraju u sise i zvižde za guzicama.
Stomake koji očajavaju.
- Stomak i politika
Državnički stomak.
Impotencija.
Ustajalost.
- Stomak i zabava
Čeprkanje po pupku.
- Stomak i mašta
Sigurno si nekad gledao one Transformerse, pa si pao u depresiju i ugojio se.
Onda si imao običaj da vodiš stomak na tuširanje i zamišljaš da si fića sa udovima i glavom.
Pupa mu dođe kao krov.
Maštao si kako ispadaš heroj pred dupetom neke devojke, pa ona pristaje da ti sedne u krilo i igra ti se sa stomakom.
Toliko za danas, uzbudio sam se pa moram da prekinem ...
Iliti DIY store (Do It Yourself).
Jedino mesto na svetu gde se mogu kupiti gefufne, cincilatori, rotokopiratori za gemajzlovanje itd.
Takođe mesto gde možete nabaviti svu potrebnu opremu za konstruisanje kućnog (ručnog) aircraft carrier-a, naravno, ako živite u Sjedinjenim Američkim Državama.
Lilly/DM za muškarce.
Mirno, sunčano, jesenje jutro u klasičnom američkom predgrađu. Blagi vetrić valja opale listove, svih nijansi braon i žute boje, po pustoj, vlažnoj ulici. Dečkić na biciklu polako okreće pedale, čije mačije oči samo na trenutak, naizmenično, leva pa desna, bacaju narandžasti odsjaj zraka niskog, jutarnjeg sunca po prozorima i žaluzinama uniformisanih kuća. Jedan po jedan, kao po naredbi udara novina na ulazna vrata kuće, sanjivi, odeveni tek u pižamu i bade mantil, izlaze krmeljivi... STOP!
Jedan od njih ugleda nešto, nešto STRAŠNO!!!
Njegovo.. njegovo.. saduče.. naslonjeno na belu ogradu..
Iščupano iz savršeno pokošene dvorišne trave, tzv. "Vimbldonke"...
Novine klizaju iz njegove ruke, ulazi u kuću, uzima ključeve od kola i odlazi u nepoznatom pravcu...
Vraća se iz DIY store-a, iz gepeka vadi pregršt raznoraznih, naizgled nepotrebnih, garažnih pomagala...
Posle samo nekoliko trenutaka, polomljeno sadnuče je popravljeno, privezano na "power grid", u slučaju da se neko ponovo drzne dodirnuti njegovo vlasništvo, u njega su uperene kamere, iz svakih mogućih uglova (i omaleni Reverso Angulo bi mu pozavideo), tik ispod trave, ugrađen je sistem za trenutno alarmiranje policije, vatrogasaca i hitne pomoći, ukoliko neko, čija telesna masa nije uneta u DB (bazu podataka) okolokućnog odbrambenog sistema, kroči na "svetu zemlju"...
I naravno, ako ništa ne pomogne, sedi na tremu, sa svojom "Do It Yourself" rasklopivom sačmarom i čeka...
Neko novo jutro...
Na stanici Pušač, a vetar prerađeni dim iz njegovih katranskh pluća nosi pravo u tvoju facu. Tu je obavezno neki penzioner, koji kao jedini dokon u porodici ide na pijacu, pa misli da je najbitniji i da sve od njega zavisi. Po strani stoji neki školarac, zuri u neku daljinu, zamišlja svoj zamalo penta-kil jučerašnjeg gejma, sa slušalicama u ušima nezainteresovan za svet oko sebe.
Na ulazu penzos se gura, utrčava prvi, a u slučaju da pokušaš da mu zauzmeš poziciju ovna predvodnika, popiješ njegov operisani kuk koji te zalepi za masna vrata autobusa.
Pušač ulazi poslednji, jer je tek zapalio pa koristi zastoj da povuče još koji dim.
Školarac čeka na zadnjim vratima, čeka da ga puste na poverenje, jer je zaboravio mesečnu kartu a dnevni budžet mu ne pokriva i plaćanje gradskog prevoza.
U autobusu privlači pažnju naravno još jedan predstavnik stare garde, penzioner koji je ušao još na prvoj stanici, vuče unuče i njegov mali tricikl, dva cegera i mesečnu, penzionersku kartu kojom maše kao da je Albanska spomenica. Znoji se na normu, zauzima prostor za petoro, jer cegeri su prepuni a tricil se kotrlja od cevanice do cevanice ostalih putnika na svako kočenje i krivinu. Unuče mu zauzima dva sedišta, jer dedi teret ne dozvoljava da odmori noge i znojne žlezde, a mora biti kraj malog koji još nije sposoban da samostalno preživi čari autobusa.
Ovakvi se uglavnom vozikaju u dnevnom špicu, kada svi nekud idu i gužva je reprezentativna. Pitam se kako roditelji imaju poverenje da ostave decu pokretnim mumijama?
Bitku za najglasnijeg vode motor autobusa i hibridni srednjoškolci kojima je sve smešno, između ostalog i ''vonj'' prethodno opisanog penzosa i svesno ili nesvesno svaku priču dele sa ostalim putnicima, pa se čuju celom dužinom autobusa harmonike.
Da umor nema granica svedoče oni koji rade 24/7 pa se vraćaju u to doba s posla i oni koji su okvasili grlo sabajle pa ih buka gradskog revoza uspavljuje.
Na sledećoj stanici gužva postaje kritična, klaustrofobični i asmatičari počinju da paniče, znoj začinjen stresom dominira a gas dodaju nervozni penzioneri koji vole da zavode red, cokću i naglas razmišljaju kako su mladi danas bezobzirni i niko neće da ustupi mesto starijem. Haotičnu gurku potpomogne naglo kočenje vozača koji psuje sve što izleti na put, kuplung koji nije podmazan i proklinje retrovizor koji je pomeren od prošle gurke prilikom prestrojavanja na putu.
Kad izađete, vaš sada već poremećeni bio-ritam Vam ne dozvoljava da se razlikujete od malopre opisanog, jer se to vremenom uvuče u koske, jer to nije zaraza, ali se širi kao da jeste...
Glavni, najbitniji delovi priče, ono što svaki sagovornik želi da čuje, bez nepotrebnog detaljisanja i objašnjavanja od Kulina bana.
- I tako ja krenem da se pripremam kao Brazil za svetsko prvenstvo. Savršena temperatura u sobi, adekvatna muzička podloga za celonoćno bambusanje, od bljutavih crnogorskih sentiša, do muževnih tenora iz perioda bleksploatacije, pažljivo birana hrana, izobilje veće neg' za slavu, vina...
- Dobro je, Kazanova, imam zakazano bančenje ispred dragstora, daj hajlajtse, jesi ućer'o il' ost'o suv ko ta tvoja vina?
- Sve beše fantastično, mala od foršpila ovlažila ko Čerapundži, ali mi vršnjak otkaza u presudnom momentu...
- E, moj mekušcu...
- Dogovorili smo se u vezi popravnog, kaže bolje nije jela u životu, pa je voljna da mi pruži još jednu šansu...
- Znači, ode još jedna plata? E, moj ti, nisi još umočio, a već te košta ko Svetog Petra kajgana. Pozovi bolje neku agenciju.
- Pripremim se ja lepo, da ne prepustim ništa slučaju...već sam dva puta padao, rek'o treći put nema šanse. Svih 56 pitanja držim u malom prstu i pođem...prvo autobus dođe 15 minuta kasnije od predviđenog, pa uđe kontrola...
- Ne odugovlači, 'oću hajlajtse, jesi položio, ili da skidam opasač?
- Debil od profesora se nije pojavio.
- Znači, ništa! Skidaj pantalone!
- I tako, ja direktoru predočim sve kvalifikacije, doktorat sa Megatrenda i diplomu sa kursa daktilografije...
- I? I? Hajlajtsi? Je l' te zaposlio na kraju?
- Jeste, pofrulala sam mu na pauzi za ručak.
Da ste bilo kojim nesretnim slučajem se zadesili u šituaciji kao gore pomenuta aluzija i da niste slavni sportista sigurno bi vam lekari amputirali ruku zbog ozbiljnosti povrede(pitajte bilo kog lekara ako meni ne verujete), ali pošto je upitanju "Naš Dača" koga je odmah po hospitalizaciji posetio Bodris Tadić(koji zamislite voli da gleda tekme po inostranstvu) koji ga je toliko puta bodrio na silnim tekmama, lekari su morali da od govneta pave pitu. Najbolji dokaz za to je današnja ruka "Našeg Dače" koja i nije više ruka već paralizovano mlitavo meso na koski, a da je bio jedan od nas "običnjaka" bilo bi sec, pa ako preživi, preživi.
Meni iskreno je stvarno žao što se sjb, ali nervira me inicijativa od Bodrisa koji je ladno(čitaj : LADNO) pokušao da ga imenuje za nekog promotera sporta ?!
Hmm....ajde prvo da pogledamo iz mog nekog subjektivnog ugla ko je "Naš Dača" !
1.Naš Dača je dečko koji je oženio Natašu Bekvalac(ovaj deo govori koliko je inteligentan potencionalni promoter sporta). Da, da, Panonska Pamela...devojka koja je bila pre njega u vezi sa likom koji ima godinu dana(lupetam, karikiram, logično zaključujem) stariju ili mlađu ćerku, a pre toga se vucarala sa kojekakvim kontroverznim biznismenima, a pre pre toga sa 17 godina pobegla od kuće na more da živi sa još kontroverzniiijm (pride) crnogorskim biznismenom(uzorna mlada dama, nema šta). Ok, možda "Naš Dača" ne zna da koristi net i nije se raspitao po Novom Sadu(to mu još ajde kao opraštam, glup je dečko pa šta). Kasnije je i kobiletina priznala na nekom Lea Kišnom šou ili sličnom kako je kad je upoznala glupka("Našeg Daču") htela samo da spava sa njime(ne mogu ni da izmaštam cifru koliko glavonja je pregazilo ovako) i kad se ujutru probudila pored njega shvatila je da ga voli, ahhh kako romantično(umalo da bacim peglu).
2.Potencionalni kandidat za promotera sporta je pijan, vozio ne motorčić, već trkalicu, čisto da ne bude zablude da nije neka zolja ili bt. Čovek je pre nesreće koja ga je pogodila dobio dete i umesto da proda kovčeg-tempiranu bombu(trkalicu) on još cugne i tera ga 170, još je čak bila i ambicija da se krivica prebaci na vozača juga....cccc....
I samo zato što ga je Bodris Tadić toliko puta bodrio treba neodgovorni glupan da bude promoter sporta(Bodrise kada se ispucaju mandati i ako otvoriš firmu za pravljenje motociklističkih i drugih kaciga onda pozovi "Našeg Daču" da te reklamira, a ovako, ma daj Bodrise koga ti zajeb...) ??? Sva sreća pa se od toga odustalo i ne bojte se za "Našeg Daču" već se taj uvalio u stolicu direktora vaterpolo kluba Vojvodina, "Naša Dača" kako je on vredan, čak bi i ovako sjb radio.
U svakom slučaju da nije bilo Bodrisa, bio bi Danilo Dača Bezrukodinović, a i ovako je nažalost i sva sreća pa nije još promoter sporta.
Iskočio iz šina, nešto ga je izbacilo iz takta, mozak mu izašao iz vinkle.
Kažemo za neku osobu koja je planula, koja nije više mogla da istrpi nagomilan pritisak načinjen od strane skakača po ganglijama. Trpeo je do neke granice, ali ništa nije večno baš kao ni njegovo strpljenje koje se smanjivalo svakim narednim skokom, prag tolerancije mu je drastično opao u malom vremenskom periodu i najzad poslednja varnica ka tom buretu baruta je poletela. Epilog svega je izletanje iz krivine i nimalo lepa slika raspleta kao rezultat prethodnih radnji koje su u velikoj meri uticale na našeg subjekta.
- Ko je taj Vule uopšte?
- Znam ga onako, iz daleka, ali sam čuo da je dosta povučen lik i isto tako jak kao mazga kad izleti iz krivine. Ne možeš ga odvojiti od žrtve na koju se nameri, nema te sile. U svakom slučaju, dobar je kao 'lebac, na sebe ne da - što je u redu. Zašto pitaš?
- Smarao je nešto Makija, pa rek'o da vidim ko je taj mudonja.
--------------------
- I šta kažeš, imaš malu seku?
- Da, devet godina ima.
- Još nije počela da se hefta, a? He he. Brzo to krene, ni ne skontaš.
- Ne loži ga Deki, nemoj.
- Šta mu ja radim? Lepo sam ga pitao, šta je problem? Nego, je l' voli slacu da jede? Voli da liže? Ma šta zna dete šta je lizanje, he he. Dobro, ni ove starije nisu baš virtuozi zanata pa da kažem. Izgleda da je sve na novijim geracijama, kao što je tvoja seka, he he. Kako se ono beše zove?
- E sad si mrtav, dolaz' ovamo, jeb'o sam ti sve!
- Mo'š se slikati sada, izlete iz krivine. Deki, mi tu ne možemo ništa. Aj' živeli!
--------------------
- Majku vam jebem hejtersku admini da vam jebem!
- Šta je sa ovim gušterom, šta baljezga?
- Izleteo iz krivine, obrisali mu poster, znaš kako to ide.
- Znam znam. PIČKE HEJTERSKE, ŠTO MU BRIŠETE?!
Popularni naziv za pojačalo izašlo iz vrednih ruku socijalističkog čoveka iz fabrike Rudi Čajavec u Banjaluci. Ako ste nekada probali Nektar pivo; e čajo vam je nektar pivo sa DIN ulazima.
Da li zbog činjenice što su inžinjeri koji su stvarali u fabrici bili školovani na vojnom fakultetu u Zagrebu ili zbog dovostruke prirode fabrike, koja je proizvodila i jurišnu vojnu tehniku, čaja, a i drugi proizvodi iz iste fabrike izledaju kao i svaki ručni bacač granata svoje-ručne izrade. Jasno napisani natpisi na međunarodnom srpskom jeziku, jako podsećaju na natpis "Pažnja neprijatelj prisluškuje". Da ofarbate čaju u maslinasto zeleno i natpise ispišete na Ruskom, savršeno bi lego u radarsko vozilo. Bogatstvo dizajnerske pronicljivosti se ugleda u tome da je svako dugme poprilično udaljeno, pa vam se ne može desiti recimo da rukujući pojačalom ubacite granatu u cev, dok podešavate nišan.
Pošto domaćinski rasoloženi Banjalučani nisu štedeli materijal na oklopu (nije bio plastičan, ko je reko plastika), koji sa svojim jednostavnim oblicima izleda kao da ga je neko sekao ručnom testerom u stegi i popravljao rez turpijom (masiv sine), ze krivio i završavao za 20 minuta (što nije daleko od istine, jer se postupak može ponoviti, ako se izgubi neki deo oklopa, koji se tokom upotrebe dosta često skida, radi popravke i selidbe glodara i zglavkara) ova pojačala postižu zavidnu težinu. To je odgovor na pitalje kako, su neki od asova domaćeg roka uspeli da povrede lunbalne pršljenove baveći se muzikom, jer u to vreme nije bilo tehničara koji utovaraju opremu.
Do sada mora da ste pomislili da su ove sprave bile jeftina Kineska roba koja se baci posle jedne upotrebe. E pa taj grubi izled imao je i svoje prednosti u vidu dugovečnosti. Potenciometri i prekidači osim što se nisu uklapali u poimanje muzičke sprave, mogli su se identični naći na raznim kotlovima, teškim industriskim mašinama i dotrajaloj vojnoj opremi. Na štampanoj ploči koja je bila dovoljno debela, da može da služi kao pontonski most i zamenjuje dve vreće peska složene ispred podrumskog prozora, svi elementi su bili dovoljno udaljeni da je mogao limar sa let lampom da ih skida i menja (a i menjao ih je). To je značilo da sitnije kvarove, možete da otklonite sami pored puta, a za krupnije možete da svratite do bilo koje karaule, da to dežurni vezista generalno pregleda, dok se muzičari okrepe uz vojnički pasulj, vojničko kupus i hleb star 4 dana. I ako vam recimo filips ispiše na štampanoj ploči podatke o elementu koji je zavaren, to ne pomaže popravci. To je zato što otpornik koji je tu zalemljen ima takvu toleranciju, da za rezervni moraš čekati da padne nasin satelit, da uzmeš rezervni. Dok otpornici na čaji sem što nisu nosili oznaku za toleranciju, mogli su biti zamenjeni žicom od grejača iz fena. Jasno je da zvuk gitare iz ovakvog pojačala drugačije zvuči, pri različitoj glasnoći, ali to možete da primetite, isključivo ako imate sluha, a to i nije bilo presudno za muzičare tog vremena, jer za položaj visokog oficire JNA nije bio uslov da ti dete ima sluha.
U ta vremena bio je čest slučaj da brat ubije brata ili otac sina, samo zato što je spustio pivo pored miksete, iza čaje se dalo sakriti, kada obično zađanje flašama u zadruzi zameni kuća letećih stolica, pritajene pepenjare i skrivene potkovice. Za razliku od video rekordera ili DVD plejera, zaista možete kupiti čaju koji je pao sa kamiona bukvalno i koji i dalje radi.
Posle povlačenja Ante Markovića iz politike, čajo je ostao bio jedan od retkih uređaja koje je, danas već izumrli TV mehaničar mogao da ti opravi i vrati za jedan dan. U to vreme je postojala legenda da je jedan TV mehaničar otvori jednog čaju i pronašao paklicu Sarajevske drine, koju je neko krio od roditelja (u to vreme nije bilo cigara, švercovan duvan se kupovao za devize, a pušio se i vek). Kaže: rasušio se jako duvan, ali ne da je plahno pluća. Posle toga se za svaki slučaj otvarao svaki čajo koji ti dođe na lager i opet je dosta tih pojačalo preživelo, da mogu da se nađu u novinama.
Rudi Čajavec uživo je bio ustaški pilot zaluđen revolucijom i željan promene u životu. Da li zbog toga što je bio zaljubljen u Franju Kluza ili što je bio ženjan partizanskog marširanja u čarapama i palente od bukove kore, Rudi je odlučio da neće da postane pilotski as WII tukući gologuzu, Rusku sirotinju sa bezbedne visine po Staljingradu i da ga ne zanimaju 24 (slovom dvedeset i četiri) latino device u Argentini i Paragvaju te je odlučio da pod okrivljem noći (bestijalne sile, pomračenog uma) digne ustašama jedan savremeni dvokrilac kojeg je čuvali zli, ustaški paukovi (aludiram na paučinu na zastarelom avionu) i pokloni ga Titu. Sa sobom je poveo mršavog tehničara u slučaju da se Franjo Kluz predomisli. Poveo bi on i više mršavih tehničara, ali je avion bio samo dvosed. I ako je osnovao partizansku avijaciju, Rudi nije dočekao svoju boračku pemziju. Ubrzo mu je skinut sa plavog Srpskog nema, a on sam našavši u prilici da lično isproba veštu obradu mesa kojom su vladali seljaci tog vremena, nije hteo da čeka Banjalučke četnike (da malo pomenem i svoju rodbinu), nego je sam progutao metak. Prilikom posleratne dodele naziva fabrika bolje je prošao od Franje Kluza čije je ime postalo sinonim za oblačenje ( citat, haiku B.Đ. "Odevajte se kod Kluza da vam ne nazebe gooza.").
Omega (iliti slovo Š) posla završenog na obostrano zadovoljstvo stranaka učesnica. Obavezna klauzula u epilogu svakog ugovora (usmenog ili pisanog) zaključenog u Srbiji ili srpskoj dijaspori, odmah iznad potpisa.
Ja, Ratomir Šiljković, pri čistoj svesti i zdravoj pameti ovim testamentom izjavljujem da svoju imovinu ostavljam svom sinu Miomiru. Iz te zaostavštine bih izostavio plac od tri duluma u zaseoku Babinos koju ostavljam svojoj snaji Radmili jer mi je menjala pelene dok sam se usirao zbog ove boleštine što me jebe već šest godina. Morao bih da izostavim i plac sa kućom, njih ostavljam kćerki Milevi, pod uslovom da nađe normalnog muža a onog majmuna ostavi, da mi izrodi dva unuka i osigura opstanak plemenite loze Šiljkovića, ova dva sinovljeva govneta ne priznajem za unuke niti za ljude. U slučaju da ona to ne uradi, kuću dajem dobrotvornoj organizaciji. Neću da mi onaj magarac od zeta živi u raskoši koju mojih deset prstiju ni iz čega stvoriše. Budući da mi je pokojna bivša žena, kojoj ću tek da jebem mater kad stignem na onaj svet jer sam saznao da se jebala sa komšijom Radetom, pokoj mu duši, uzela sve kad se razvela, mom sinu ostavljam auto marke Opel, model Kadet koji je havarisao pre sedam godina, ako ga nije prodao u staro gvožđe za ovih šest meseci koliko sam već u staračkom domu u koji me je on i smestio, a ja sam siguran da ga je prodao. Ergo, mom sinu Miomiru ostavljam kurčinu, ionako je ceo život bio pederčina.
Još samo da umrem, pa da popijemo.
Ratomir Šiljković
P.S. Stan u ulici Maršala Tita, koji zaboravih da napomenem gore, ostavljam svom adv
P.P.S. Ubio sam ovo govedo od advokata što htede da me pokrade oca mu jebem kriminalnog. Stan ostavljam sudiji da me ne pošalje na robiju.
Osobina koja kazuje da određena jedinka samim svojim postojanjem dobija genetsku šifru izraženu u nastojanju da istu, poput hidroprenosnika snage, dopremi do "pogonskog vratila". Zatim "vratilo" zahteva stepen obrade nađenih rezultata čime se postupak završava i ponovo polazi od nule. Ovo predstavlja kružni ciklus koji je proporcionalan povećanju broja genetskih šifara.
Glavna autobuska stanica. Deset do sedam uveče. Autobus polazi za deset minuta a ljudi se množe kao Kinezi u Beloj Crkvi, Svrljigu i Maloj Moštanici zajedno i prave kolone poput one četres' prve. Red dug sedamsto metara, haotično formiran, pokušava da dođe do svog parčeta papira. Učmalu scenu prekida glas koji se začu negde "ispod domašaja sablje", polako povlačeći rukav od potkošulje:
Beljulj (oko 4 godine): Imaš neke pare, brate?
A: Pusti me u k***c, kasnim na bus!
Beljulj: Daj neke pare, bre?!
A: Ma, beži bre, treba mi za kartu!
Zatim sledi situacija kada genetska šifra proradi kao stomak nakon šes' kutlača pasulja:
Beljulj: A to u torbi, šta nosiš to? Imaš nešto! Daj neki dinar!?
A: Hehe, dobar si, dobar si...
Pošto vidi da nikako stvar ne ide na vodenicu koja u njegovom slučaju okreće točak u kontra smeru, mali Beljulj prelazi na plan B:
Beljulj: Vidi sliku! To levo je moj ćale. Moram neke pare da odnesem kući! Daj neki dinar!
A: Ma, evo ti, uzmi, samo me pusti više, ode mi autobus! (vadi kovanice u apoenima od jedan, dva i pet dinara)
Nađeni rezultati se dopremaju do "pogonskog vratila" koje obrađuje podatke:
Otac Sandokan (oko 15 godina): Šta ti je ovo, majke ti ga ciganske?!
Mali Beljulj: Tatko, to sam na sliku na'vatao, familije mi...
Otac Sandokan: Ajde, vraćaj se tamo i povedi Mersidu! Tako su ti i tetka i tatko radili...
