Loša stvar. Jako loša. Ne želi se ni najgorim neprijateljima. Naime, ova pojava spada u jednu od onih sitnih ali jako značajnih međuljudskih interakcija na osnovu koje možete da zapadnete u žestok hejt od strane davaoca poklona.
Postoje dve varijante ove pojave i obe su loše.
1) Ne sviđa vam se pleteni džemper sa motivima suncokreta koji vam je poklonila tetka sa sela ali vi jednostavno ne umete da odglumite da je super i da ga obučete bar na par sati dok tetka ne ode a džemper završi u "nikada obući" fioci. Sledeću slavu, brat dobija čokoladu i kintu, a vi vuneni džemper sa motivima suncokreta ali znatno lošije izrade.
2) Dobili ste super kul poklon od devojke koja je tom prilikom ispoljila svu ljubav i kreativnost koju gaji prema vama. Jedini problem je što ste srećni (duša vam je ispunjena, leptirići haraju digestivnim sistemom, a srce ubrzano lupa) ali ne umete to da pokažete pa i ona misli da vam se poklon ne sviđa. Sledeći rođendan nećete dočekati sa istom devojkom.

Između svetla i mraka, deli vas samo jedan klik. Još ako ste klinac, nesumnjivo je da ćete pokušati da napravite nešto što niko do sada pre vas nije uspeo a mnogi su pokušavali - jedinstveni balans svetlosti i tame jednostavnim klikom na dugme prekidača za svetlo. Pokušaj traženja one fantomske G tačke kod svakog prekidača, zlatnu sredinu koja deli dobro od zlog je u nekom našem klinačkom tripu - portal u neku novu zonu bez dimenzija u kojoj žive stvarni zmajevi, vitezovi u zlatnim oklopima na đogatima i vrancima, čarobnjaci sa sedom bradom dugom preko dva metra, gde se u školama na planini Crni Vrh uče mađije i umetnost pravljena svakakvih napitaka, kuju najbolji mačevi i mesto gde žive najlepše princeze.
Ali na kraju, onaj famozni-usrani-jebeno iritirajući KLIK ti uvek sruši sve snove. Namerno to stavili tako pizda im materina, misliš u sebi. E neš kolega, uporan sam ja dečko!
Tužna istina, veliko razočarenje i na kraju, tuga u srcu je samo saznanje da ćete na kraju dobiti prekor roditelja ili čak ćaletov šamar zbog sjebavanja treće sijalice za nedelju dana.

Obrazovni časopis kojim se nekada davno mlađana momčad edukovala gde i na koji sve način može da udene crvića. Sveopštim prodorom internete u svaku poru modernog života, pornografija je postala mnogo pristupačnija, tako da je gore pomenuta funkcija časopisa gotovo izumrla te on sada može imati samo kolekcionarsku vrednost.

Stari oblik fotografije.

Izuzetno cudan sindrom. Mi, kao "deca", mislimo da cemo sa napunjenih 18 godina, steći neka prava koja nismo imali dok smo bili ispod 18. Tu je recimo spada dozvola da koristimo ćaletov auto kad nam zatreba, da zapalimo pljugu ispred matoraca bez straha, ostanemo do ujutru u gradu ako nam se ostaje, i slično. Stvar je u tome što naši roditelji izgleda smatraju da smo punoletni tek kad započnemo život negde drugde, da to nije "ispod njihovog krova". Recimo kad odemo na studije, to je to. Oni tad za nas smatraju da smo mi odrasli, dovoljno zreli i pametni da se sami snadjemo sami u novom, velikom gradu. Ali tu je kvaka, deca k'o deca, ako je trpelo svakakve zabrane i embargoe od roditelja dok su bili maloletni, sada kad su sami svoji, poželeće da nadoknade sve ono što nisu proživeli onda kad su trebali. Onda kreće rasulo, prve žešće pijanke i budjenja na nepoznatim lokacijama sa nepoznatim ljudima, prvo trežnjenje u marici i tako dalje i tako dalje.
Znači, roditelji, ako je vaše dete loš student, zapitajte se da nemate možda vi nešto sa tim ?

Izraz koji često koriste stariji ulični jebači zaduženi u ulici za seksualno edukovanje muške omladine, u prenesenom značenju ovim izrazom se iskorenjuje izbirljivost,probirljivost i nalaženje mana u bilo čemu.

Nešto za šta se većini vukajlijaša baš jebe.

Mojne da palamudiš, ako si Slavoljub. Ćuti i slušaj, pošto od drveta koje raste za budak, ne pravi se violina. Ako već nemaš gram mozga, niti imaš da kažeš bilo šta osim ćivot.

Reći roditeljima da je Bane dobio keca, a ti peticu, iako je Bane takođe dobio pet. Ali, kada dobri Bane omane, ocena vredi više.

Zajebancija na račun tehničkog uređaja koji je dvadesetak generacija stariji od svoje savremene evolucije.

Predmet koji nosimo sa sobom jer donosi sreću. Neki smatraju da je reč o sujeverju, ali biće samo da nisu na vreme otkrili koje su prave amajlije za njih u određenim situacijama.

Trenutak kada ti ležeš u krevet, a ćale u isto vreme ustaje da ide na posao.

Ako bi za nekog dao krv, bubreg, srce to je brat, ne postoji ni jedna druga osoba na svetu koja je prisnija tvom srcu.

I to mlađi brat, miljenik roditelja, uvek si ga čuvao, pazio, pokazivao mu fore i fazone kako da muva pičke. Davao mu ćaletov auto krišom da ćale ne vidi, i uvek mu tutneš neki dinar, nek mu se nađe.
Ali đavo nikad ne spava, jedne noći je uzeo auto i više se nikad kući nije vratio. Majka mislila neka ga, našao neku curicu, pa sada prave unučiće, ali ne, crni oblaci su se nadvili tog jutra kad je policija došla na vrata i saopštila da je kamondžija umoran prešao u suprotnu traku i naleteo na njega. Tragova kočenja nije bilo, preminuo je na mestu.

Starijeg brata su zvali da identifikuje telo, i on ga je prepoznao i hteo je nešto da ga pita onako otkrivenog čaršava, ali nije mogao, usta su mu ostala suva i samo je promrmljao sebi u bradu: "To je on."

Izašao je iz hladne mrtvačnice i rekao majci: "Ja ću ga do jame voditi ali ja ga u nju ne spuštam, on je za mene još živ." Izašao je u hodnik i zapalio cigaretu i gledao je u plafon pola sata.
Dok je gledao u plafon ispijenih očiju punih suza,kleo je Boga što njega nije uzeo mesto brata, pred njim je život bio, toliko ga je voleo.

Seda za sto. Kočoperi se u sintetičkoj košulji odvratnog dezena iz koje mu viri stomak. Pantalone mu stegle dupe i izgleda ko neka debela snajka. Priča tanušnim glasićem nešto o nekim tupavim crepovima i ciglama. Vadi ove nove digitalne ključeve sa znakom BMW i stavlja na sto pored telefona, cigara i neke pederuše. I sve postaje ok. Jednim potezom ruke je izbrisao ovo prethodno i pokazao da on nije ustvari seljak gedža, već perspektivni biznismen.

Ovako izgleda svet iz ptičje perspektive glupe sponzoruše. One drže ovu filozofiju u životu.

Ali, ova priča nije o ovom debelom gore. Nije ni o sponzorušama. Ova priča je o tebi, studentu koji je prihvatio ovu filozofiju a zajebao fakultet, izmolio ćaletovog polovnog-novog fiata stilo karavan, naprčio neku tupavu šarenu na roze košuljicu, obuo lakosta patike i bele pantalone, i krenuo u grad da jebeš.

Nećeš jebati.

U tvojim mislima je dovoljan ćaletov auto i sponzoruše će odmah da vlaže. I sa tom mišlju, ti i drugari lepo izađete u grad obučeni ko pederi, a one neće. Ne da neće da vlaže, nego neće ni da pogledaju. Džaba ključevi na astal. Džaba parkiranje ispred i ljubljenje u obraz sa ortacima da izgledate mafijaški. Zalepiće se za nekog bilmeza.

I tako napaljeni i jadni, izaći ćete pijani, i krenućete da se trkate sa drugima, eventualno vozeći jednog od ortaka na zadnjem sedištu koji sedi sa dve ribe i žvalavi se sa nekom što izgleda malo ružno, dok ga ti i suvozač zajebavate. Ustvari sad kad je zagledate, i nije ružna. Jebozovna je skroz. On će jebati.

Ti nećeš jebati, zato što si glup. Zato što ne kapiraš da tupava košuljica i ćaletov auto ne privlače sponzoruše. Zato što ne vidiš od tih sponzoruša najmanje 4-5 koleginica koje bi ti tako fino naduvale kurac i samopouzdanje. Zato što novi porodični auto ne može sakriti tvoje neiskustvo, koliko god se jadan trudio. Treba još nešto.

Sponzoruše koje promovišu ovu filozofiju ćeš gledati, zamišljati i drkati na njih. Ali nećeš jebati. Nećeš zato što to nije tvoja filozofija, ti je ne kapiraš, a pokušavaš da je slediš. I sledićeš je dosledno ako se ne opametiš.

Kupiće ti ćale Opela samo za tebe. Nećeš završiti fakultet. Otići ćeš do Beča na godinu dana. Vratićeš se sa minusom. Ostaćeš prazan, šupalj i dosadan. Pokrenućeš neki svoj posao preprodaje ili usluga. Pogledaće te sreća, krenuće posao i naći češ jednom tako praznu šuplju i dosadnu ženu, polu-kvalitetnu sponzorušu koja je izgledala lepo, ali je ladna ko frižider. I kupićeš najzad BMW na koji ćeš drkati. I razvešćeš se. I postaćeš debeli seljak gedža sa dobrim automobilom. Ložiće se klinke na tebe. Neće ti se baš uvek dizati, i brzo ćeš da se umoriš i završiš, jebi ga, holesterol, pušenje i alkohol ne štede baš. A i ne možeš baš da se pohvališ nekim iskustvom...

Ali, izbacićeš ključeve na sto dok pričaš sa nekim preduzimačem kako da zajebete drugog nekog preprodavca, da mu uvalite onaj škart crep, i prenašminkana klinka sa susednog stola će ti se nasmejati.

Čestitam.

Apstraktna varijacija kišne gliste, u ljudskom svetu. Naime, kao i kišna glista, ovakvi primerci ženske populacije se groze od kiše i kriju se u svojim jazbinama tokom padavina i iole lošeg vremena. Bacaju hejt na kišu, i svima to nabijaju pod nos. Svi njihovi mesecima unapred planirani događaji su sasvim uništeni jednom običnom provalom oblaka. I zato one čekaju. Čame u svojim sobama, kuckaju po telefonu i žale se svakome ko je dovoljno lud da u tom trenutku uđe u njivo mali hram. Jednostavno,ne sme da ih pogodi nijedna kap vode jer će to narušiti njihovu molekularnu strukturu i svesti ih na nivo jednoćelijskog organizma. A, da. I upropastiće im frizuru. Pa one i dalje čekaju. S vremena na vreme bace pogled kroz prašnjave roletne njihovog stančića na spoljnu okolinu. Iskolutaju očima u depresiji, uzdahnu duboko, i sve više počinje da ih obuzima enigma kišnog vremena. Bivaju zarobljene u magičnom krugu dosade, sve do konačnog spasa. Raščišćavanja neba i pojave sunca. Tada, one, kao i gorepomenuti kišne životinjke, napuštaju svoje skrovište, i odlaze da se nađu sa drugaricama na kafi da popričaju o lošem vremenu koje ih je zadesilo, ili o najnovijem izboru odevnih predmeta poznatih ličnosti.

Iritantna vrsta čiji pripadnici u poslednje vreme niču kao pečurke posle kiše. Raspoznaju se po šarenim dugačkim čarapama, foto-aparatima oko vrata, majicama sa nekim apstraktnim asdffdjgze (ne znam kako to uopšte da imenujem)...

-Pogled koji kroz naočari debelog, šarenog okvira baca hejt na sve što je mejnstrim.
-Stil(?) oblačenja: Ideš ulicom, i taman kad pomisliš da si dobio epileptični napad, kažeš: "Dobro je, to je bio samo hipster", jer njihov "ne-mejnstrim" "autfit" koji su "provalili" na nekom "hepeningu" dok su "čilovali" uz muziku ima više boja od šuškavaca Kristijana Golubovića i Ivana Ivanovića - Đusa zajedno.
-Iz njima razumljivog "hibrid engleskog i srpskog" jezika (jer, ou maj gad, tradicionalni srpski jezik je taako autdejt...) izdvaja se jedna reč: "MEJNSTRIM". Sama pomisao na tu reč me dovodi do "mini srčanog udara", kao kada slučajno preskočiš jedan stepenik na stepeništu.
-Sami sebi stvaraju paradoks, jer postaje mejnstrim da više ne budeš mejnstrim.
-Kreću se po sajtovima tipa "deviantart", i sl., i međusobno se dive fotografijama koje su skroz beskorisne, bez ikakvog stila, ili bilo čega, ali normalan način fotografisanja je skroz isfuran, tako je mejnstrim, da moramo da fotografišemo čika Mileta kako u prljavom kombinezonu, sa šrafcigerom u rukama popravlja Aleko 2141, dok je aparat fokusiran na bilbord koji promoviše hranu za mačke.

Najbolja zamena za ispijanje hektolitara pljuvačke osobe sa ABC sifilisom, maženje kera kom pena curi iz usta i "leđa o leđa" spavanje sa šugavim medvedom koji se valjao po plutonijumu.

Potpuno različit od prostog pornićarskog slenga, a opet opisuje potpuno istu stvar, samo na suptilniji način. Izrazi koji se koriste često su i skoro medicinski, a poenta ovakvog stila opisivanja jebačine je u tome da ne bude vulgaran, a da opet uspe da se prikaže intenzitet karanja dvoje, troje ili više ljudi, tako da čitalac može da dočara scenu u glavi.

Pridevi koji često idu uz ovaj sleng su takođe baršunasti nekako i vrlo čudni, ali sva sreća pa niko nikada ne stane da se zamisli oko njih i skapira njihovu izuzetnu glupoću.

Predmet koji nose šatro mafijaši. Pošto ne smeju da opale, neispravni pištolj im služi čisto da zaplaše narod i zavedu red.

Krajnji stadijum alkoholizma. Zajeb'o je i Bukovskog. Odavno vidi bele miševe, a jetra mu je pred otkazivanje. Doživljava šizofrena cepanja usled višedecenijskog konzumiranja etanola.