Začarani u krug u kojem ti je isti kurac da li si metaloglodač, profesor ili inženjer, radićeš da bi preživeo. Prvo osam godina guliš dupe u osnovoj školi, pa još četiri u srednjoj, pa još četiri na fakultetu (i to ako si dobar student). Diplomiraš i prijaviš se na prvi konkurs za posao dok ti u glavi odzvanjaju taktovi pesme "I believe I can fly". Pošto živiš u Kragujevcu, gde drugo da konkurišeš nego u Fiat-u, koji je na dobitku samim tim ako pristaneš da radiš za njega (ovi kreteni im daju na hiljade evra samo da te zaposle). Iako tvoje kolege Žabari rade isti posao kao i ti, oni imaju platu od nekoliko hiljada evra, dok tebi daju srpsku gospodsku platicu od 300 evra. Deluje mi kao da Italijani misle da je Srbinu ispod časti da radi za više od 300 evra, ne volimo mi pare, ako imamo pare, počećemo da se drogiramo, a drogiranti se bodu u venu i na kraju overe. Kad se nakon 16 sati rada u fabrici vratiš kući i sebi postaviš čuveno pitanje: Koji sam kurac studirao? ... Tada počnu da ti se pričinjavaju metaloglodači, pekari, kasirke i taksisti koje se drže za ruke u kolu i jednoglasno pevaju: Bacio si četiri godine života (i to ako si bio dobar student), ne preostaje ti ništa drugo nego da sam sebi priznaš da si običan diplomirani kurac.

Bacati udrkane pohotne poglede po prostoriji u cilju namamljivanja suprotnog pola.

Predmet kojem se pripisuje određen stepen omnipotencije.
Kada neko kaže da je izveo nešto što je malo vjerovatno da jeste (jer su to obično prilično teške radnje za izvesti), odmah možemo iskazati našu sumnju da je to zapravo izveo bidon.

...k'o da si mi kurac drk'o?

(Da, znam da znate. I 'mesto da definišete ovakve fraze, sleng, idiome ili šta se već ovde u međuvremenu života radi, vi kenjate na Forumu, kačite sise na četu (što vam i ne zameram toliko) i - rečnikom odgovarajućim za virtuelne korice 'međ kojima, nažalost ili ne, trenutno delimo stranice - na svaki mogući način transferišete a da vas pritom za to niti ko plaća, časti, dok je potencijalno mesto u koledžu po vašem izboru s onu strane bare od anonimne nevladine organizacije (sa vrlo verovatnom reči youth u tom nevidljivom imenu) krajnje nepostojeća eventualnost. Pa, dobro, kolege autori. Ako nećete vi - ja ću se žrtvovati. Ionako sam jeb'o juče pa imam ceo mesec pred sobom...)

Jedna od onih nešto starijih fraza koje se mogu čuti u svakodnevnom govornom repertoaru jednog muškog oblika života sa ovih prostora. Najčešće upućivana muškom obliku života od prekoputa a iz logičnih razloga zakonitosti jedne rime i rimovanja uopšte, pomenuto retoričko pitanje je ništa više do ortačka fora za podjebavanje koja i ne zahteva neki specijalni šlagvort objekta sa druge strane, sem relativno snuždeno-namrgođeno-smorene face istog.

Uglavnom - složena sintagma iz kategorije "Pozdravi&Prozivke" od koje se treba čuvati jedino ukoliko se nalazite u društvu jednog ili, nedobog, više članova pozadinskog udruženja Peškir. Ugodno popodne.

To je lik koji danonoćno sedi ispred trafike i cirka alkohol.
Trafičar se može naći u skoro svakoj ulici ispred trafike i obično pije pivo. (često u plastičnoj flaši jer je najpovoljnije)

Uvek smo u periodu adolescencije imali neke gluposti kojima smo se bavili, a najčešće je to bilo mučenje drugih, starijih ljudi. Dođe ti drug kući i od silne dosade ne znate šta ćete, kad pada pogled na frižider i sine ideja da gađate prolaznike jajima. Vrlo inspirativna i kreativna aktivnost. Bacite jaje na nekoj ojađenog dedu u crnom kaputu i isflekate ga celog očekujući da vam ništa neće uraditi jer je mator. Međutim, eto njega, penje se uz stepenice i lupa ti na vrata, zove tvoje roditelje, viče ispred stana, psuje se živo, preti ubistvom, policijom, sve zbog jednog jebenog kaputa. Tebi neshvatljivo što se matori toliko uzbuđuje zbog jednog dela odeće, ipak samo je bila zajebancija. Ajde, deda, i ti si bio mlad. Naravno prođe i to, dobiješ batina, kaznu, čitanje bukvice, ozbiljne razgovore o tvom ponašanju. Završiš osnovnu, pa jedva nekako proguraš gimnaziju, pa ti se ne uči više, a posla nigde. Viša sila otera u komunalno. I tamo radiš 45 godina kako bi prehranio svoju porodicu. Sve što zaradiš daš ženi kako bi se napičila, jer joj je kineski butik ispod časti. Jednom prilikom kupiš od mučno skupljenih para prvi kaput u poslednjih 15 godina i sav ozaren ideš kući. Kad neki klinac sa prozora te pogodi jajetom i isfleka ti novi, jedan jedini čitav kaput. I ti se popneš u zgradu da mu jebeš kevu, psuješ mu sve živo i pretiš policijom!

Polaganje ispita zrelosti za nesvršene srednjoškolce. U radničkom kombinezonu, a ne u jeftinom fraku. Za mešalicom, a ne za stolom kafane u kojoj se slavi završetak srednje škole. Sa lopatom, a ne čašicom razblaženog ''Badel''-ovog vinjaka u rukama.

90-tih smo slušali kako je 70-tih i 80-tih bilo lepo živeti, kako je bio dobar provod i kako si mogao da spavaš u parku na klupi a da ti se ništa ne dogodi. A onda je usledilo svo ono sranje koje je iza nas ali koje je ostavilo neizbrisive posledice u vidu poremećenih sistema vrednosti, nepoštovanja svega i svakoga ko imalo vredi, turbofolk i mafijaško idolopoklonstvo, opšta lažna a ne iskrena vera u Boga .... Po velikom scenariju sada mozak našoj deci pokušavaju da modeliraju preko raznih teletabis crtaća, rijaliti gluposti, prihvatanjem evropskih vrednosti... Stvari koje su nekad bile nezamislive danas su potpuno IN i svi treba da se poklonimo tome i verujemo u bolje sutra.
Pitam se da li ćemo 2025 pri povratku sa pijace dok ulazimo u kuću sa torbom genetski modifikovanih namirnica koje smo mučenički zaradili crnčeći po 20 sati na poslu, pričati našem polupismenom detetu od 150 kg koje već 8 meseci nije izašlo iz sobe zbog igranja online igrica i dopisivanja sa svojim virtuelnih drugovima, kako je nekad lepo bilo dok smo na početku novog milenijuma bar sa nekim izlazili i igrali fudbal, a devojke upoznavali na splavovima i kafićima a ne na fejsu ili nekoj sličnoj mreži, kako je tad postojalo bar malo časti, poštenja, druženja... Pitam se, i ono što vidim me ne raduje. Ali želim da verujem da grešim.

Pitanja koja nam postavljaju babe,dede i ostale nama bliske osobe koje nismo videli duze vreme.

Obećana nagrada za one marljive, uporne i strpljive, studennte koji vredno uče i rade i odriču se odredjenih užitaka sadašnjosti zarad izvesne budućnosti.

Deluje jako prosto - tvoje je samo da upišeš fakultet čiji te poziv privlači, da mu se maksimalno posvetiš (tvoje je samo da učiš), a dobar uspeh će ti dati preporuke da si zreo odgovoran i napredan, i posao u struci će doći kao logična posledica tvojih zalaganja. Kasnije ostaje da se malo čepiš, malo radiš prekovremeno, ponešto prećutiš, ali zato ćeš brže napredovati..

U ovo intenzivno veruješ do treće godine studija. U trećoj polako počinješ da sumnjaš da će sve biti baš tako, ali ostaju nada i vera u bolje sutra koje te pokreću i daju ti snagu da završiš započeto.
U četvrtoj već počinju da te plaše iskustva diplomiranih kolega koji vise po biroima, rade kao konobari (bolja varijanta), noćni čuvari u marketima (gora varijanta), vijaju taj posao u struci boreći se za golu egzistenciju radeći svoj privremeni posao. Ali ti veruješ u sebe, znaš da si borac i nećeš se predati.

Upisuješ apsolventski, ostalo ti je četiri ispita do kraja, i diploma je već izvesna za koji mesec. Sada ti je već jasno da ti treba debela veza da bi se negde zaposlio, ćale poteže prijatelje, poznanike, drugove iz srednje, iz vojske..

Diplomiraš. Ništa ti nije zagarantovano, no to je život, moraš da se izboriš za sebe - imaš dobar prosek, poseduješ znanje, biće nešto od tebe. Krećeš da kupuješ oglase za posao, vijaš zaposlenje na netu, ideš na razgovore, ostavljaš CV gde god je izgledna prilika..Posle dva meseca shvataš da su pred tobom dva puta - povratak kući dok nešto ne iskrsne, ili traženje bilo kakvog posla, opet dok nešto ne iskrsne.
Zapošljavaš se kao diplomirani perač čaša u noćnom klubu, na narodnjacima, jer ne znaš da radiš ništa drugo, zgrabio si prvi posao koji si našao jer ni tvoji više nemaju para, ali tešiš se da je to privremeno.

Na kraju, shvataš da si od ove države dobio parče osrednje - kvalitetnog papira, koje si krvavo plaćao godinama, i koje ti ništa ne garantuje.
Kroz glavu ti prolazi stih "Sunce tudjeg neba ne greje kao naše", i postaješ svestan da se samo od toplote ne živi, a februar je i zadnja četiri računa za grejanje nisi platio. Gradjevinac na Malti ti više i ne zvuči kao loša ideja. Privremeno, podrazumeva se.

Vrlo ozbiljan čovek. kod njega nema trte mrte. On ozbiljno i odgovorno shvata svoj posao, igra rekreativno košarku. Oblači se pola sata ima dres za košarku sa svojim imenom ciklon i munja ispod nacrtana broj 1 i on pre meča (da, to je meč!) zavija zavoje oko zglobova stavlja steznike i znojnice, vas je u znojnicama ko mumija. Pedantan čovek. Umeren al kad treba odlučan. Neumoljiv prema glupostima on ne trpi blesavljenje na basketu i priču van basketa kad se igra, igra se, kad se plati termin plaća se za basket ne za priču i njegov igrač ne sme da izvodi egzibicije i da se glupira on ga samo popreko pogleda i jel znate ono kad tirke protne loptu kroz noge milutincu pa mu ovaj udari šamar e to je ciklon udario šamar tirketu, to se ne radi ciklon kaže pls sthaarp ili tako nešto i banuje tirketa na neodređeno pa ovaj ode u mađarsku ligu pls sttaharp!!1

Nakon buđenja presrećni odlazimo u kuhinju da nešto ručkamo. Tu nas često čeka iznenađenje od naših divnih roditelja, koje nam pomuti pamet od samog jutra. Na parčetu papira, na novinama, recikliranom papiru, kovertama, pelenama, ulošcima ili wc papiru čeka nas njihov memoar, esejčina, deseterac ili ipak samo par reči. Šta god da je, izaziva u nama osećaj palpitacije i želje za vraćanjem u krevet.

Kaže se za veoma veštog trgovca. Za njega nema prepreka da bilo šta proda. Poznata je izreka " prošao ko prase u Teheranu" , e pa on ne samo da ne bi najebao već bi i zaradio.

Završni komentar tašte u razgovoru sa svojim sapatnicama čiji zetovi su puni para, visoko obrazovani, slavni sportisti, političari i trezvenjaci, a njen je siromašni probisvet sa nezavršenom srednjom školom koji voli da popije čašicu više.

Krajnji stepen vernosti momka prema devojci.

Izraz koji se koristi kad si nesto zajeb'o ili planiras da zajebes...ili kad si imao dobru sansu pa si je usrao...

Glavni krivac za višeslojne i mirišljave toalet papire.

Termin koji lako upada u oči jer portali koji ga izrabljuju koriste uglavnom debele i predimenzionirane fontove za svoje bobmastične naslove. Uzvičnik kao alarm se podrazumeva. Članci alternativne medicine su malo blaži u opisivanju zlih moćnika farmaceutskih institucija. Koriste uglavnom zeleni font koji asocira na zdravlje. Stranice za spiritualno izlečenje najčešće nežno plavi do isceljujuće ljubičasti jer su to boje zdrave aure, dobro podmazanih energetskih čakri i očuvanog, izbalansiranog Či-ja.

Svi se oni slažu u jednom - Farmaceutska mafija je sranjo! Mafijoze čuvaju lekove za sve znane bolesti pod velom tajne u atomskom skloništu, verovatno negde u Americi, još verovatnije u pustinji Arizone okružene bodljikavom žicom visokom trideset metara. Nabildovani bodigard čuvari sa ljutim dobermanima se podrazumevaju jer se to uklapa u sliku iz holivudskih akcionih filmova.

Gospoda farmaceuti stvaraju nove bolesti u svojim tajnim laboratorijama i ušpricavaju ih eksperimentalnim majmunima u vrat da provere da li je bolest dovoljno jaka. Ukoliko je dovoljno jaka, šire je na ljude.
To ne promiče fotoreporteru Kurira koji, iako izujedan i izgreban žicom, uspeva da napravi snimak rukovanja gospodina u crnom odelu i gospodina u belom mantilu. SKLOPLJEN DIL! PARE LEGLE!
Alternativac je samleo u upakovao tri tone zelene Magme u bočice da prodaje unesrećenim pacijentima dok mafijaši ne obelodane lek koji se skriva duže nego recept za Koka Kolu. Spremna je i stišnjena Aronija sa Sibira, jer Sibir je Rusija, a Rusi su braća, prosta matematika. Kupci navalite. Limun je lek za rak, ali se i to krije. Soda bikarbona takođe ubija ćelije kancera, ali je farmaceut vešto otima bakicama kad izađu iz Idea prodavnice, da se ne bi izlečile i da bi morale da kupuju preskupe citostatike.
Spiritualista je spremio povoljne amajlije za apsorbovanje negativne energije, jonizujućeg zračenja, hercijanskih i nehercijanskih HAARP talasa kao i svega onog što narušava aurin integritet i čakrin Či.

Tip koji je poslat sa sela, od strane roditelja, da bi izučio zanat, kod svog ujaka, proverenog iskusnog keramičara, koji je desetak godina radio u Rusiji, a nisu mu nepoznanica ni Irak i Libija, priča se da sam Gadafi još uvek sere u šolju čiju je dasku prvi, ujak, zamočao. Novonaseljak živi u neomalterisanoj kući,"stavljenoj pod prvu ploču", negde na okrajku grada, koju, mu je otac započeo još davnih "Antinih godina", sa prilično velikom okućnicom za gradske uslove. U slobodno vreme obrađuje lep,pretežno šljivama zasađen, voćnjak uz zvuke Sinana Sakića koji odjekuju okolinom sa muzičke mini linije čiji zvučnici, specijalo za tu priliku, stoje na prozoru kuće koji gleda na dvorište, to zavijanje ponekad nadjača lavež ogromnog šarplaninca vezanog lancem ispred položenog limenog bureta za naftu, koje je ujedno i "kućica" psu.Prezire zapad i Ameriku i časti celu kafanu kad reprezentacija Srbije pobedi u fudbalu. Auto još uvek nema ali je kibicovao jednog golfa, čeka se samo finansijska injekcija sa sela. Na žene gleda kao na nužno zlo, "omrsio" se dva puta od dolaska u grad, prvi put kad je ujak nagovorio svoju staru jebaljku da omladincu pokaže "neke stvari", a drugi put kad mu je mlada kasirka iz obližnjeg maksija, u danima pojačane reakcije na dejstvo feromona, uz račun tutnula u ruke i broj svog telefona, ponešena utiskom koji su odavale njegove žilave, od ramena, dlakave ruke i crno lice prekriveno trodnevnom bradom.

Grupa diplomatskih eksperata i činovnika ( konzul & vicekonzul &... ) je mirno živela i savesno radila u kući velikog brata i krckala svoj mandat, kad eto ti neprilike, zaigra neka mečka ili grizli, ko će ga znati, pred njihovom kućom.U jednom trenutku stanovnik kuće iz druge sobe, usamljeni jahač, Miladin Jr. je nešto debelo zabrljao – ponašao se ko šerif umesto šerifa, na pogrešnom mestu i sa potpuno pogrešnim likom-ukomirao ga.
Konzulijum se pokaza kao revnosni poštovalac nepisanog kodeksa časti usamljenih jahača-naravno, odrasli su samo na stripovima i donese konzilijumski, zajedničku odluku da iz kuće velikog brata uz pomoć falš papira „izbace“ usamljenog jahača, inače pravdoljubivog, snažnog momka , sportistu-košarkaša, koji će, verovatno, dalje moći sam da se snađe.
Veliki brat otkrije konzulijumsku varku i naljuti se. Njegov bes je začas stigao u rodno selo usamljenog jahača kao velika oluja. Konzulijum se isprepadao, zabrinuo i-izgubio pamćenje, naučili su šta je tornado. Nisu sigurni ni da bi prepoznali jahačev lik na poternici, a ko ga je ustvari gurnuo kroz prozor-stvarno, još uvek ne mogu da se sete-kao da veliki brat nema drogu koja vraća pamćenje.
Sad žale što tog dana kad im se usamljeni jahač obratio za pomoć nisu otišli u diplomatski lov, pa makar morali tamo i da siluju i grizlija, i Japanku, i da upucaju Jevreja-nekako bi se izvukli...
Naravoučenije:Ako ti mečka zaigra pred kućom, nemoj još i da je čačkaš...