Pripizdinu geografske sfere uvek kontasmo i pominjasmo, katkad podjebavajuće i likujući ako je tuđa, ili pak našu onako setno, sa blagom jezom i opet nekim cvetnim ili vunenim sećanjem. No one druge relativne daljine, makar bili to veoma bliski prostori tik iza gipsanog, fug mas zida sramotno prećutasmo i danas i juče. :A sad je i to daljina, aaa?: Barijera druže, barijera koju si sam sebi stavio, nemoć, strah. :Kako ti vinjak u seoskoj zadruzi dalekoj kurac i kusur km pešaka po snegu i to dvosmerno uzbrdo, bliži i jeftiniji, prijemčiviji, lakše svarljiv i povratljiv... nego ona, tu dve kuće ulevo od tebe??? Jedi gomna, pičiću! Probaj opet! Pa suština ludosti i jeste raditi isto a očekivati drugačiji ishod! ŠUK:
...
Ne obmanjuj me, ne shvataš, ona jeste bila idealna za mene, idealna! Ali, ali... najveći problem je što je i ona sebi izgleda idealnog tražila... jbg! Moja sreća, definitivno nije njena sreća a njena sreća meni jeste nesreća, koliko god njoj dobro bilo... Tako je!

Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.

P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.

Postavljanje slike iz bujne mladosti stogodišnjem preminulom jer verovatno, na prošloj slikanoj, dvadeset pet godina pre smrti, nije baš lepo ispao.

DEMOKRATSKA STRANKINJA

Cura iz stare građanske, beogradske porodice (bez obzira što živi u Nišu, recimo) čiji je jedan deda pre rata posedovao polovinu svega, a drugi deda drugu polovinu. Ipak, ona shvata da su se vremena promenila. Da Srbija treba da bude modernija. Ona traži muškarca koji ima svoje mišljenje i čvrst stav, i koji je spreman da ga menja u zavisnosti od situacije i pravcu duvanja vetra. Ona je lepa, fina i zaljubljena. Ne u tebe, doduše, već u predsednika stranke. Pre toga je bila zaljubljena u predhodnog predsednika stranke. Treba da joj objasniš da se i ti, na prihvatljiv način, diviš lepoti predsednika stranke i da možete zajedno da ga pratite po Srbiji, i uživate u njegovoj pojavi i veštini da govori nekoliko sati , a da ne iznese nijedan konkretan stav.

RADIKALKA

Sviđa ti se radikalka? Pa, dobro... Ima ljudi koje pali da ih nego gazi štiklom, ima onih koji vole kožu i gumu... Nisam ja tu da sudim. Ako želiš da je, kao slučajno, sretneš, ne propuštaj gužvu u busu, na pijaci, niti naučne skupove u Sava centru (sledeći je na temu "Vojislav Šešelj protiv smrdljivih kurvinih sinova - govnara, a u borbi za istinu"). Radikalka voli sve što je narodsko (a pogotovo narocko). Lakše malo sa sapunom, a oštrije sa rakijom. Ubedi je da si njen princ u narandžastom "stojadinu" iz 1979. sa kojim će jedne nedeljie ići kod njenih, a druge kod tvojih na selo. Reci joj da maštaš o petoro dece koja možda neće biti stalno sita, ali će biti nacionalno svesna. Zamišljaš vaš radikalski stan. Jednosoban, sa drap tapetama, i stalnim mirisom domaće kuhinje.

KOŠTUNIČARKA

Ovako stoje stvari, DSS cura mašta o gotovo istim stvarima kao i Radikalka, a razlikuju se po tome što je Koštuničarka završila neki fakultet (istoriju, recimo). Put do njenog srca vodi preko njenog duhovnika. Dakle, prvo moraš da se dopadneš njenom svešteniku. Ona ništa neće uraditi na svoju ruku dok se ne konsultuje sa popom. E sad, bitno je ne naleteti na popa kome se dopadaju osmogodišnji dečaci, jer tu nemaš prođu. Ako si i to sredio, ostaje ti samo još jedna "kvaka 22" - DSS ženu može da privuče samo muškarac koji ne misli na žene, nego je posvećen nacionalnom i duhovnom. Čim ti nju muvaš, biće da si nekakav komunista, ili liberal u duši, a takav joj ne treba. Pročitaj nešto od Bećkovića, on zna kako se to sređuje...

VUKOVKA

Iako se SPO promenio do neprepoznatljivosti, cure članovi to ne priznaju i ne odobravaju. One traže ravnogorca sa dugim stažom. Nekoga ko poviše od Valjeva roštilja i šenluči od 1990. i čiji je deda isto to radio tokom Drugog sv. rata na tom istom svetom mestu. Da bi stekao njene simpatije, moraš da nabaviš izuzetno skup komad hardwarea. Treba ti "Draškovićizator". SPOpadija jednostavno pada u trans kada čuje glas svog lidera. Draškovićizator se priključi na mikrofon i sve što izgovoriš on spušta 2 oktave niže, pretvara automatski u deseterac, a savremene izraze zamenjuje arhaizmima koje ni najstariji sveštenici SPC ne poznaju. Opcija prevođenja na engleski priča je za sebe.

CURA IZ DRUGE SRBIJE

Pred sobom imaš šetačicu, udaračicu (u šerpe i poklopce, nažalost) i nezadovoljnicu opšte prakse. Bila je u DS-u, bila je u GSS-u, ali sada je našla svoj pravi politički dom. Shvatila je ono što i tebi treba da bude jasno, ako želiš da je smuvaš. Ona svim svojim bićem voli i želi Čedomira Jovanovića, i jedini način da je imaš je da budeš Čedomir Jovanović, lično i personalno. Možeš da gostuješ u "Peščaniku" svake nedelje, možeš imati najviše postova na web forumu B92... sve je to lepo, i ona će misliti da si cool i ok ali dok god nisi Č. Jovanović nećeš osvojiti njeno srce i dušu. Moraćeš da se zadovoljiš samo telom, što uopšte nije utešna nagrada, jer u ovoj pratiji imaju vrhunske kadrove po ovom pitanju. Srećno.

G17 + PROVIZIJA

Ona je i DSS i DS i SPO i leva i desna i sve što treba. Za kintu, naravno...

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"
Ne uzimajte tudju reč u svoja usta. Uzmeš li tudju reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Covek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tudji. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tudji, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
Jezik je, čedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slusaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja nasa reč, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu drzavu".

Frazu najčešće koriste medicinske sestre i hirurzi iz Urgentnog Centra obraćajući se:

a) pacijentu koji krvari dok sedi u čekaonici.

b) trudnici kojoj je pukao vodenjak.

Neće valjda ovde? Sram ih bilo, a taman su bili obrisali pod. Došli tu i kaplje im na sve strane, još samo fali da se neko oklizne u lokvici. Ovi današnji pacijenti stvarno nemaju obraza.

Jadanje seljaka kad rano ujutru dođe na njivu i vidi da mu je komšija spalio svu pšenicu.

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Svaki student željno iščekuje svoj diplomski rad k'o seljak da mu se krava oteli, zato što u tom periodu ne daje mlijeko, a i prinova u štali dobro dođe, jerbo će u očima svojih komšija da izazove zavist zbog povećanih dohodaka i tako svrstati sebe međ' bogatije ljude tog krajolika. To je prilika kada se okupi najuži dio porodice kako bi svi zajedno mogli da saslušaju svoj ponos sela kako izlaže svoj rad, jedinog iz tog kraja koji završava neke studije. Na svečanost su pozvani njegovi najbolji prijatelji, djevojka, te naravno oni najbliži iz familije. Na stolu u sali se nalaze mnogobrojni pokloni za profesore i žiri koji daju konačnu ocjenu.

Na početku izlaganja kod našeg studenta Bogde gaće se tresu k'o u gole kurve na njivi kad je svodnik izbaci iz auta zato što se zaljubila u svoju mušteriju i nije mu uzela pare. No, kako vrijeme teče, Bogda dobija na samopouzdanju i sala puca od njegovog znanja, a okupljena familija se diči svojim zlatom. U očevim očima suza se nakuplja k'o vlaga u podrumu, dok majka ne štedi na suzama, pa ih ispušta k'o da su Nijagarini vodopadi. Djed je došao u svojim novim opancima koje je nalaštio crnom „Ajakablar ičin“ kremom za obuću iz Turske, a Bogda, ne stideći se svoga djede, još jačim, ali drhtavijim glasom izgovara riječi gledajući ga u oči i čineći tako događaj još napetijim. Bogdina stara, bolesna baba je takođe prisutna, drži svog doživotnog saputnika za ostarjele ruke i divi se repertoaru riječi svog unuka, iako ne razumije ni jednu riječ i sve što govori za nju je špansko selo. Kako se svečanost približava kraju, tako i kod pristunih raste adrenalin i jedva čekaju da se to sve konačno završi, a i Bogdinom teči bi to bilo drago, jer su ga guzovi već počeli da bole od sjedenja na tvrdoj stolici. Bogda naposlijetku završava svoje izlaganje, a profesori lagano privode kraju diskusiju o radu. Diplomirao je sa ocjenom 10.

Nastaje aplauz k'o da je došao sam Barak Obama na svečanost. Prilazi ćaća, čestita svome sinu jedincu, pa i profesorima koji se čude jačini stiska njegove pesnice otvrdle od čestog kovanja željeza u njegovoj maloj radnji, a mati je već zagrlila svog sina stežući ga k'o boa kada uhvati svoju žrtvu. Ubrzo se svi izljube, po triput, naravno, te naposlijetku se fotografiraju za vječnu uspomenu iz studentskih dana, dana kada je Bogda žario i palio studentskim domovima u kojima je očas posla znao da oprca cijeli sprat spremnih studentica koje su stojale u redu da ne bi koju dvaput otrsio. Naravno, ovo za studentice je preuveličano, ali Bogda je zasigurno bio jebač, teži u svojoj kategoriji, ali kao i svakom drugom živom biću, tako se i njemu desila ljubav sa jedrom, rumenom brđankom sa kojom je prošao sito i rešeto u tim danima i sa kojom se na kraju svečanosti iskrada iz sale i odlazi da u tišini, oči u oči sa svojom izabranicom proslavi veliki trenutak njegovog života. I tako, dok okupljeni sa prozora gledaju mlađani par kako izlazi iz dvorišta fakulteta, polako se okreću prema vratima i napuštaju salu, a ponosni roditelju u isti tren izgovaraju: „To je moj sin...“.

Preovlađujuća Misao radnika na rekonstrukciji jedne od mnogih zgrada koju je Supermen uništio u borbi.
Nije taj radnik neki nezahvalnik. Svjestan je svega šta je onaj sa, doskora , crvenim gaćicama preko helanki uradio za čovječanstvo. Ali je isto tako svjestan nehumanih i opasnih uslova u kojima sam radi. Ostaci ruševina prijete da mu padnu na glavu. Osjeća se sigurnije kad je u svom bageru, jeste, ali takvu sigurnost osjećaju i oni što čačkaju nos u kolima, pa ih ipak svi vide! Nije to staklo neka zaštita, naročito ne od tone armiranog betona. Još se bager kvari svako malo. Stalno mora ulje da dosipa. Prozor ne može da se otvori. U rikverc jedva ubacuje. Ne pomaže mu ni to što je jeo neki pasulj, pa prdi kao Slitin. Jebemu mater, Supermene. Je li moglo to nekim razgovorom da se riješi? A ove ruševine pune azbesta, govnjivih čestica i čega sve ne mogu da mu sjebu zdravlje samo tako. Pa sjeća se, dok rga mjenjač, šta se izdešavalo onima što su čistili poslije 9/ 11. Gled’o u nekom dokumentarcu. Svi oboljeli od astmi i čuda. A liječenje u Americi, hvala Bogu, skupo. Kako će kupovat te silne ljekove? Evo mu se već pomalo kašlje i grebe ga u plućima. Možda je to na psihičkoj bazi, ipak. Da, grebe ga na psihičkoj bazi. Moraće izguglat da vidi gdje se ta baza tačno nalazi i može li je kako počešat'. A i tlo je nestabilno. Svaki tren može da propadne. Pa onaj se Gari iz druge smjene strmeknuo sa svojim viljuškarem. Pao na zatrpanog preživjelog. Srećom se nije povrijedio. Zamisli ti tu sudbinu; preživiš kataklizmu epskih razmjera, može ladno film po njoj da se snimi, ležiš zatrpan danima i konačno čuješ iznad sebe nešto. Žedan, gladan, upišan i posran, pomisliš : ’’ Spas ’’. I ona budala te ubije. E moj Gari. Kako se nagrdi. Mogao je i on biti taj sa viljuškarem, ali su zamijenili smjene. Treba ujutro da ide ćerkici na priredbu. Kakve priredbe sad uopšte organizuju, ovoliko ljudi pomrlo. Mada treba tu đecu štitit’ od trauma. Makar njihov svijet da nije crn, kad ovaj naš jeste.

Zadnjih pola sata muči se s ovim k’o od stijene odvaljenim od zgrade odvaljenim dijelom. Treba prići sa one tamo strane, a tle krto. Supermen da mu je tu, misli, mogao bi sve ovo za minut podić’ i počistit’. Oduvat prašinu na Meksiko i podgrijat mu hladni pasulj. Ne na Meksiko, dovoljno je njima prašine. Nego na Kanadu, mamuim kulturnu losovsku. Ali kod njih liječenje jeftino, jebiga... Počinje da prdi. Pomaže Supermen sad nekom u nevolji, ne smeta meni da radim, govori u sebi.
Izlazi na svjež vazduh. Prdi i dalje.

Istovremeno u gornjim slojevima atmosfere, na samom rubu svemira. Vazduha gotovo da nema. Lik sa crvenim ogrtačem otežano diše. Počinje da drka. Zajapurio se. Pročitao je negdje skoro da gušenje pojačava uživanje. Od tada i ne nosi gaćice. Da mu ne odlebde kad se skida. Drka i dalje.

Kad uvidiš da je Prodigy dušu dao za slušanje tokom hodočašća ili kakvog putovanja ruralnim sredinama, bez obzira što članovima benda događaji iz srpskih pojebina nisu bili ni na kraj pameti kada su pisali tekstove.

Program za popunjavanje punog radnog vremena svake televizije.

- Zoki, zar ne misliš da vam je bilo dosta za večeras? Ovo vam je sedma tura, a već dve nedelje pijete na crtu.
- Konobar, nije tvoje da misliš nego otvaraj pivo i pojačaj taj krš od televizora, počinje mi utakmica.
- Dobro, samo kažem, ali nemojte da opet lupate po kafani ako naši izgube, svaku razbijenu čašu meni odbijaju od plate - odgovori konobar dok je spuštao glavu.
- Što gledaš to, Zoki? Samo ćemo se opet nervirati - dobaci Zokijev prijatelj Vule.
- Vule, nemoj i ti da me nerviraš nego ćuti i gledaj.

Nakon ovih reči dva puta se začu svima dobro poznati zvuk otvaranja piva i konobar Srle je stavio otvorene flaše ispred Zokija i Vuleta koji su se pridržavali za šank. Ubrzo zatim, Srle je pojačao zvuk na televizoru na kome se začuo zvuk sudijske pištaljke koji je označio početak fudbalske utakmice.

- Vidi ove mamlaze, nemaju pojma, ne znaju da šutnu loptu, imaju dve leve noge! - Zoki je ljutito komentarisao svaku grešku igrača tima za koji je navijao.
- A vi bi kao mogli bolje? - dobacio je konobar kome je dosadilo da trpi ovo društvo samo zato što su dobri sa vlasnikom kafane u kojoj radi.
- Da, mi bi mogli bolje! - besno odgovori Zoki, busajući se u grudi.
- Ne može to tek tako - reče Srle rešen da se ovog puta ne povuče - Ti igrači treniraju po deset godina, neki i duže, a vi poslednjih deset godina pijete ovde za šankom.
- Nemaš ti pojma. Ti si samo konobar - odgovori Zoki podrugljivo.

Srle je uzeo vazduh i spremio se da odgovori na ovaj "argument", ali pre nego što je uspeo izusti reč, tišinu je prekinuo zvuk sudijske pištaljke koji se ponovo začuo na pojačanom televizoru. Tim za koji je Zoki iz nekog razloga navijao, iako ga ne podnosi, primio je gol.

- Vidi ovog kljakavog mamlaza! To bi Brando odbranio! - reče Zoki najljučim tonom do sad.
- Zoki, Brando nije stvaran, on je samo lik iz serije "Srećni Ljudi" - reče Vule koga je piće polako stizalo.
- Šta ti znaš? Slušaj mene. Nije Brando lik iz "Srećnih Ljudi", nego iz "Boljeg Života" - spremno uzvrati Zoki.
- Jeste, Zoki, upravu si - reče Vule uvidevši svoju grešku - Da znaš da bi mi stvarno bolje igrali od ovih mamlaza sa dve leve noge.
- Da znaš da ćemo to i da uradimo. - reče Zoki kao da je samo čekao da ga neko podrži - Ti beše još imaš onaj pajser u gepeku?
- Da.
- Odlično, ja imam onu moju bejzbolku ispod sedišta. Samo, neće biti dovoljno - reče Zoki sebi u bradu - Znam, ići ćemo po Čedu, on ima utoku.
- A možemo da svratimo i po Voju, on će nam čuvati leđa. - reče Vule srećan što doprinosi razgovoru. Sada je već bio pod vidnim uticajem alkohola.

Dok su ulazili na stadion na kome se održavala utakmica, izgledali su toliko razjareni da se niko od obezbeđenja nije usudio da ih zaustavi.
Sve oči su bile uprte u njih kada su kročili na travu. Zoki se tada zaustavi na tren i reče:

- Umalo da zaboravim. Treba da mi stigne pošiljka iz inostranstva. Koji je ono danas dan?
- Peti oktobar - reče Čeda dok je udarao sudiju drškom od pištolja u glavu.

Voljenje sebe. Ne neko prenabudženo, bez ikakvog razloga i potrebe, neko za raju i fotografe, već zasluženo i bezuslovno. Onaj tip ljubavi koji baba odobrava.

Obično, trenutak u kome se trudiš da uradiš nešto, mada ni sam nisi siguran da ćes uspeti načinom koji trenutno koristiš.
I tako, češce sa optimizmom, radnju privodiš kraju, kad ono, neočekivano zasereš, i čekaš da ti se tlo otvori pod nogama...

Jedini klub u gradu u kome se okuplja ženska čeljad sa sela, muškarci su uglavnom po seoskim kafanama, ovaj klub radi samo petkom i subotom kada se seoskoj ženskadiji ukaže prilika da napuste okrilje svoga doma, koji je udaljen od grada oko deset kilometara, a nekima se čak i posreći da veče provedu kod nekog gradskog mužijaka u stanu. Ovakvi mužijaci su veoma retki, tj. ovi klubovi su im poslednja opcija ukoliko ne pronadju svoj plen za veče.

Nema tu zajebancije, kakav jablonja kakav mudonja, kakav čardak na nebu kakav Beograd na vodi. Pripovijetka koja je i najkrvoločnijem ratnom zločincu probudila u djetinjstvu kap sjete, gorke patetike zbog koje bi na kraju srameći se samoga sebe ili počeo da kolje ili ušao u politiku.Kako god, priča navodno inspirisana istinitim događajem, a sama činjenica da piše da je nešto potencijalno istinito u Srbina budi objeručko prihvatanje... Dječak i otac su išli po ogromnoj mećavi, dječak je vodio kravu za konopac, ocu je bilo žao da sin trpi jake udare vjetra i bidrio ga riječima da se ne okreće,da gleda naprijed, i tako dječak na kraju puta se tek okrene i skonta napušeni debilčić da u ruci ima samo kanap, a da su ćale i krava negdje zameteni....
Toliko je to ušlo u naš narod da su počeli da razmišljaju đe turaju glavu, određena su i pravila, kada se spava glava ne valja da je prema vratima, kada se iznosi čovjek kroz vrata mora prvo glava, osim ako se preselio, tada je suprotno.To je činjenica koja je pomirila alternativce i medicinu, i svugdje je poštuju pa čak i u ratu.

*NAPOMENA: Defka je jebeno duga, koga je smor da cita, neka barem procita primere. Neko mora da zna za moju nesrecu i zalos'.
_______________________________________________________________________
Bolje ces proci u paklu, nego ovde. Ako si, ne daj Boze, bolestan-bolje odmah da umres.
Vazi samo za pacijente. Opasno po mentalno zdravlje. Izaziva retardaciju, poviseni krvni pritisak i traume.
Zdravstvo u Srbiji je propalo. To je cinjenica.
Jos ako se radi o drzavnim bolnicama...
Zato sto tebi ili tvojima savrseno puca kurac da platite 2000 dinara ultrazvuk kod privatnika ili da uopste idete kod privatnog lekara.
Eh, sad. Kad je najgori trenutak u zivotu, boles' zakuca na vrata.
I onda naravno moras da ides u bolnicu.
Sve pocinje tako sto moras da zakazes. Dakle, zoves telefonom. Javi ti se neka napucana medicinska sestra i onda pocinje nerviranje. Ja ne znam da li ona to iz zlobe i pakosti ili samo zato sto je glupa, ali mora da ti zagorca i ta 2 minuta zivota i od tebe napravi debila.
Dobro-zakazao si.
Ustajes rano, i onda se truskas nekim kolima ili busom (neki imaju srece pa idu peske, jer im je blizu, ali cesto su bas one bolnice koje su nam potrebne u drugom gradu) i dolazis u tu, dragu nam drzavnu instituciju.
Vrlo cesto se desava da su hodnici poput lavirinata, i onda pocinje i misaona igra.
Eh, sad. Ako si tunjav covek-neces se snaci.
Dolazis na salter. Medicinska sestra turpija nokte od 20 cm, zvace zvaku ili prica preko mobilnog telefona. Obavezno kucka recepte samo jednim prsticem (na kome se nalazi 2.5 kila zlata) i pokusava da te ignorise.
I onda ide ono: "Sacekajte, vidite valjda red." "A gde vam je ovaj formular?" "Sto niste doneli da vam overimo?"
Pa te posalje u picku lepu materinu, jer glupaca ne zna sta je levo, a sta desno.
I onda dolazis pred vrata sobe u kojoj se obavlja pregled.
Naravno, dosao si ranije, uredno, lepo, na vreme.
A cekaonica puna!
I tu je milion baba i deda (koji najcesce smrde i podsecaju na mesavinu ukiseljenih miski, belog luka i poljskog ve-ce-a).
I naravno, zauzeli su sva mesta.
Ako se nekako i uglavis, pocinje najgori deo svega.
Babe i dede pocinju da raspredaju zivotne price.
A medicinske sestre se setkaju hodnikom u stiklama (obavezno), isfenirane, nafrakane, onako zamisljeno, boli ih kurac za sve ove sto cekaju.
I onda raja hoce da digne bunu protiv onih koji idu preko reda.
I tako si zarobljen u smrdljivoj cekaonici, sa neopisivom zeljom da sebi skratis muke i uletis u laboratoriju, otmes im bilo sta ostro i sam sebi raseces utrobu i operises se, a kasnije obesis na prvo drvo na koje naidjes...
Dobijes nagon, cak, i da postanes revolucionar koji ce spreciti sve ovo.
I da, psujes sve po spisku.
Jer, avaj, toliko su nekulturni, bezobrazni, neprofesionalni...
I vec pocinjes da skupljas pare za privatnika.
Ulazis u ordinaciju i obavezno pruzas doktorima viski ili bombonjeru ili kafu.
Da im se nadje.
Cesto se desi da ima doktora koji su mnogo bolji od medicinskih sestara (nisu toliko napucani), pa ti se posreci i lepo ti sve zavrsi i sredi.
Kad napokon sve zavrsis, istrcis iz bolnice, srecan sto si danas uspeo da se iskontrolises i sprecio masovna ubistva.
I naravno, i dalje psujes.
Najbolji deo svega toga je sto se na kraju pocastis burekom i jogurtom (ili pivom,ako ne pijes lekove).

Osoba koja ti nije stvarno prijatelj, čak je možda i ne poznaješ, ali komentarišeš njene aktivnosti na fejsbuku i pritom se trudiš da komentari budu što ličniji, kako bi tvoji ostali fejsbuk prijatelji, pomislili da ti je taj stvarno prijatelj.

Процес који би сваки заљубљеник у најважнију споредну ствар на свету радо заменио за Сизифово котрљање камена уз брдо или обред иницијације у појединим афричким племенима при коме старији чланови новајлији боду језик штаповима од трске док не прокрвари...није ствар у томе што треба одговарати на питања,већ у томе што лепшу половину одговори,у суштини,уопште не занимају и што ће их заборавити чим на полувремену пребаце на Фешн ТВ.Ако је у питању нека важнија текма за коју сте се скупили са другарима,доживљај се неповратно губи присуством просечне припаднице женског пола,а ниво беса може порасти до неслућених размера.