Šta god da si hteo - nećeš.
Reč koja se koristi kada ne razumemo namere inferiorne žgadije koja bi komentariše, posteriše, ne daj bože moderiše ili pak kojim slučajem da jebe.

Ol in van, što b' se reklo. Šalješ ga da meša malter, dok ga skidaš s kurca. Tolika moć da u tom trenutku i imam dečka možeš da izgovoriš sa tolikom dozom testosterona da bi u momentu naterao Valtera da ti odradi blajv, Cecu i Pamelu da izvedu striptiz uz lezbo vajb, Čarli Šina da postane gej, dok Ron Džeremi sve to nemo posmatra iz ugla, jer ne može da jebe. Ni Jérémy Malherbe ne bi bio u mogućnosti da dojavi nekome šta se upravo desilo.

Samo mali broj odabranih ljudi rađa se na visokoj nozi, živi k'o bubreg u loju i ne poznaje osjećaj brige za egzistenciju, nego se proserava po balovima, velikim dočecima i uber-nakićenim slavama na kojima pokazuju svoj osmijeh koji je jednako pravi koliko i sise sporedne glumice u meksičkim sapunicama. Imaju raskoš, novac, ali i prazninu u duši, a misle da su uhvatili Boga za muda.

Ostali dio žgadiluka muči se od rođenja, živi 'rđavo iz dana u dan, ali je opet veseo i radišan unatoč tome što jedva krpi kraj s krajem. Ta rulja zna kako živjeti život sa par maraka u džepu, kreditom čija je rata trećina mjesečnih primanja i platom koja kasni k'o usvajanje gradiva kod gastarbajtera na tečaju stranog jezika. Živ se čovjek na sve navikne.

Začepiti nekom usta takvom verbalnom silinom i umećem da ne postoji razuman odgovor. Brzo i efikasno kao što pop lizne palac i kažiprst pa ugasi sveću kad je završio sa svećenjem vode i prskanjem po kući bosiljkom.

Najt klab u kom fura inkognito žgadija. Pankeri, rokeri, slekeri, štekeri i ostali keri, koji potajno voršipuju Keri Bredšau, vode taj depresivni i u isto vreme divlji život. Oni su hipsteri pre hipstera. Oni su pokret. Oni su mejnstrim, oni su upstrim, daunstrim, džast strim, bilo koji strim. Oni slušaju samo onu muziku koja od haj faj saund sistema - ultimat edišn pravi samo spikere za jednokratnu upotrebu.
Andergraund klub je mesto gde samo čekaju da se usele Nindža Kornjače sa sve pacovom. Mada ih već ima dosta. Obično je to neka napuštena zgrada ili podrum, brejkovani prozori, radi bolje akustike, naravno, i umetničkim slikama na zidovima, a la graffiti stajl.
Strimerima je san da se overdozuju na takvim mestima, kako bi se tu sejvovali i upotpunjavali ambijent.
Toliko opulzivne trešerije nećeš naći ni u podrumu transdžender bugarske kurve.

Dokazati se i izgraditi ime, izdvojiti se od žgadiluka. Ako je potrebno preći trnovit put, profurati kroz prepreke, izdominirati dušmane. Imati ne jednog keca u rukavu, nego dva špila karata, belog zeca orijaša, gumu od bicikla, ključ trin'estku, i Boš motorku, da se nađu zlu ne trebalo. Biti drugačiji ne jer si čovek kontraš, nego zato što to stvarno jesi: slobodan, izdvojen iz krda, koji zna znanje i ima petlju da klintistvudovskim pogledom strelja život direktno u oči, dok zubima steže čačkalicu posežući za Koltom. Biti neko i nešto u očima ljudi koji znaju da cene prave ljudske vrednosti, a ipak ponajviše krojiti život za svoj merak.

Skup lezilebovića i dokonjaka, još za vreme prethodnog ledenog doba skontali su da je led do jaja a sneg tek nešto malo manje, te su se prateći njegovo povlačenje i sami strateški povukli u predele oko polarne kape.

Gradskom življu njihovo rezonovanje će možda da izgleda čudno, međutim seoski će da nasluti u čemu je caka, jer, svako ko je odrastao na selu zna da zimi nemaš da radiš ništa pod milijem bogom. Oćeš da oreš? Prc, zemlja smrznuta, ne može. Oćeš da napasaš stoku? Oćeš kurac, pašnjaci pod snegom. Tako da ti ništa drugo ne preostaje nego da sazidaš sebi kućicu od leda i karaš naizmenično ženu i svastiku po čitav bogovetni dan dok ne posustaneš i kreneš da pevaš neke zarazne pesme udarajući im ritam po golim dupetima pod romantičnim sjajem polarne svetlosti.

Ipak, koliko god takav život bio opuštajuće boemski, ume da bude monoton, zato svaki eskim jedva čeka priliku da grubo namagarči putopisca namernika ili polarnog istraživača... koji su inače i sami jedna dokona žgadija što nema pametnija posla nego da luftira guzicu kojekude dok im komšija kući razonađa ženu i ćerku, jeste nevezano za Eskime ali valja da se napomene.

Jašta, nego je loš lijepa moja bošnjačka omladino. Loš, alaha mi, na dunjaluku ga nema! Zamislite, molim vas, on osnivač nekih tamo "Gusala" u Mostaru, još sve sa prefiksom "srpski". Pa, kaže... "... i svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja...". Genocidaš, bolan! Od svega mu valja "Emina", a i ona je onako, srednja žalost. Ukinuti šantićeve večeri poezije! Što da veličate vlaha kad imate svoje pjesničke veličine kao što su... ovaj... na vrh mi jezika...

Loš je učena srpska kritiko, loš i nikakav. Pa, kakav je to pjesnik koji je razumljiv širokim narodnim masama? I dokle više ta ljubav prema otadžbini, pa ljubav prema otadžbini. To je tako passe. U poeziji treba da uživa i poeziju treba da razumje samo elita, sa minimum filozofskim fakultetom i doktoratom pride. Ostala žgadija neka čita Marinu Tucaković, za bolje i nisu.

Loš je Šantić, moja proevropska, liberalna inteligencijo! Otvoreno pozivanje na prkos i borbu, izostanak dekadencije, ljubav prema ženama... prosto neka paorština izbija iz svega toga. Eh, kad Rembo i Verlen urađeni opijumom jedan drugog naizmjenično natakare na neomašćen kurac... to lirika sama frca iz njih! Da je mjesto Anke, uhvatio pod ruku Ćorovića, pa bi ti vidio poezije! Ovako je ostao samo pokušaj od pjesnika.

Loš, da gori ne može biti.

Još jedna sorta fensera koja se u zadnje vrijeme pojavljuje na našim ulicama paradirajući u flafičastim pantolama sa spuštenim turom, te nezaobilaznim modnim detaljem - žiletom.

Ponosno pokazuju svoj žilet obješen oko vrata, izbacivajući ga na sred prsa, tako da se idealno uklapa sa stolnjakom i geliranom kosom koja izgleda kao da ga krava Šarulja oblizala. Naravno, da bi bio još kulji, ne propušta da u tim prilikama stavi naočare preko cijelog lica koje upotpunjuju njegovu ful fensi-šmensi opremu, koja će kod maloreksičnih gradskih cura da izazove puštanje safta u roku od odmah.

Za prosječnog penzionera, čovjeka koji je kao mlad vojnik JNA u izderanim pantolama i dresu trsio Čehinje, žiletar predstavlja još jedan izdanak žgadiluka, bagre koja je sve to vidjela na televiziji i zbog koje ne žali da hrakne zelenilo na pod, izražavajući na taj način svu ljutnju koja mu se u trenu stvorila samo jednim bacanjem pogleda na fensera.

Onaj kojemu bičarke pri njegovoj pojavi u uskoj crnoj majici, dok im prilazi igrajući džepni bilijar, tonom pojačanim k'o na crno-bijelom EI Niš televizoru govore: "Oplodi me!"
Svoj status porno ikone stekao je još kao vojnik, kada je na povratku kući u svoje rodno selo znao da ispoštuje žensku žgadiju što mu je skakala u naručje k'o Jelena Isinbajeva preko motke. Kasnije, kada je već postao iskusan seoski jebač, na pladanj su mu dolazile i bolje, 'oćnije ribe u čijim očima se vatra rasplamsavala k'o po grčkim gorama za vrijeme ljetnje sezone.
Svi dijelovi mozga, osim hipotalamusa u kojem raste adrenalin i želja za jebanjem kada vidi sagnutu komšinicu dok pere svog Fiat Punta, rade na veoma jednostavan način i imaju težnju ka širenju pivskog stomaka koje puni u lokalnim diskotekama, te povećani protok krvi prema stožini u cilju povećanja iste, što će reći da je sklon alkoholu i pandanskom arčenju guščurdi koje mu se nađu na putu.
On je plodilica!

Iritiraju me mnoge moderne stvari, od šiptarske dijaspore što se propevala po MTV-u do avokado tosta i Bake Praseta. No pobedu ipak odnosi navala šamana, doktora prirodne medicine i sličnih Braco sa Srebrnjaka majstora u današnje vreme.

(Neću da spominjem koronu, nastavite čitati)

Količina tih vampira, prodavaca zmijskog ulja i ubazda što kidišu na novčanike očajnih, bolesnih ili beznadno glupih je nerealna. No ono što me više čudi je količina ljudi spremnih da poveruju u takvu nenašminkanu gomilu govana koju ovi isporučuju. Od lečenja autistične dece varikinom do usmjeravanja golog dupeta u pravcu sunca kako bi pokupili kOZmičKe zRakE.

I to vam preporučuje šaman Lemur, nekoć vodoinstalater iz Paraćina, dok nije doživeo božansko prosvetljenje, visoka svećenica Sunca i Meseca pod imenom Ava Garda iz Šapca (bivša vašarska pevaljka) te slična žgadija s koca i konopca. Kidišu na vas protokolima, viskovima i mističnim energijama. Oni su tu da vas izleče, za zanemarivu sumu. Metodama nepoznatima buržujskoj zapadnjačkoj medecini.

Smrtno bolesne donekle i razumem, očaj je očaj. Mlako bi govno ljudi popili, za šansu od 0,5 % da će im pomoći. Ove ostale, što ih takvi šamani pelješe, ne razumem i njih ko jebe. Pare i nisu za budale.

Ma mater li joj njenu, dlaka koja uporno hoće dodatno da te smori činjenicom da postaješ mator i uvek mora da štrči uspravno k'o Žigić jebeni, u odnosu na ove izvorno obojene, koje i dalje imaju svest o sili zemljine teže. Jer, reala, nema sede dlake koja je zatrpana ostalim, već uvek mami poglede okoline svojim samoisticanjem.

U naletu novih tehnologija, (anti)socijalnih mreža i ostalih govana koje je doneo internet, pojavila se mogućnost besplatnog vajrlesa u kafićima. I pre toga su pozeri šatro kucali poruke jer ne umeju uživo da komuniciraju, a sa ovim je to samo došlo više do izražaja. Žgadija koja izadje na kafu ili pivo pre narudžbe prvo pita za šifru za vajrles pa onda naručuje piće. Jebo vas otac mulave, pa sedeli ste pre toga 3 sata za svojim ajpodima, tabletima i ostalim kurcima i sad ponovo morate da proverite ko je kome lajkovao slike. 80% ljudi sedi i trlja kažiprstom po galaksiju, samo na trenutak podignuvši glavu dok se učitava nova stranica. Izgledaju kao apatični gej roboti pozeri, popišam se na njih, njihove tablete i na kafu.

Postoje naravno ljudi kojima ne pada na pamet da budu na internetu za vreme izlaska. Ali, dostupnost informacija je dovela do toga da se svaka rasprava prekida jednom rečenicom "De udji na internet, da proverimo".
U vremenu u kome mi živimo dostupnost informacija je takva da se sve može proveriti u roku od odma. Samo treba neko da ima neki noviji telefon i sve će čika Gugloje da ti kaže kako je bilo i biće i sva tvoja prethodna izlaganja, tvrdnje i argumetni padaju u vodu.

Ovo naravno važi za kafiće i pabove. U old skul kafanama vajrlesa nema, a sve i da ga ima bio bi bitan kao i sok od borovnice.

Osoba koja pliva u sigurnim vodama, nepopravljivi konformista čija želja za eksperimentisanjem gravitira nuli. Uživalac i idolopoklonik svega što se može svesti pod mejnstrim. Mali Mujo međ' Turcima.

Abortus svake začete ideje na našim prostorima. Potegnuta kočnica koju manijakalno vuče žgadija, dok sedeći na zaprezi nemilosrdno šiba iznemoglu nekolicinu magaraca koji vide dalje, povlače više i žele da pomognu toj istoj rulji.

Od malterisanja poljskog klozeta u bijeljinskom selu, do bojkota izgradnje nanocentra u Beogradu, uvek se nađe neki mrsomud koji sa čačkalicom u ustima i prekršenim rukama na izjeličkom dupetu, škiljavim pogledom podjebava i bojkotuje započeto. Tuđi napredak nikada nije primarna rak rana, nego postojanje zdrave konkurencije koja ruši gradivnu paučinu vasiJone gde sitna duša caruje u bezgraničnosti sopstvene mizerije.

Nojevi guraju glavu u pesak kada se uplaše, *. Otupelost uma je oduvek bila i biće neuporedivno značajnija od traženja istine. Pored svega, nema u žgadiji toliko zatupljenosti koliko ima kukavičluka - Bensendin je vazda bio prodavaniji lek od Brufena.

Obitavati previše dugo na jednom mestu, bez ikakve koristi i funkcije. Svojevrstan vid gubljenja vremena, ali uz nepodnošljivu izopštenost iz svih dešavanja.

Danas nema fotografije. Samo pisanije. Učimo o Hajdegeru. Serviraju nam antifašizam. Ali profesore, Martin je bio nacista!
On samo radi po planu i programu. Ja sam u agoniji, opet upisan u napomenu. Nastaviću da ga bockam. I on se kaje za svoju prošlost. Mogao je da jebe. Fasada mu je očaj. Nema stila. Nema ukusa. Gorčina. Zato je i profesor. Posle recite da je škola obrazovno-vaspitna istitucija. Gde je obraz? Plače ukaljan. Čak i moj. Osula ga crna tempera. Sada je alergičan na nemoral. Ja i dalje osuđujem. Volim sebe jednim delom. Drugim se prezirem. Hoću da rasklopim svog robota. Sastaviću ga opet, ovog puta neće biti deformisan. Al neće biti pokretan. I ovako bi služio vlastelinu. Opet sam raspet. Moram da izdam. U sredu je sud. Glavni pretres. Dva dana pred rođendan. Hvala na poklonu. Još jedan nemir. I još jedan - moram da budem spreman i na društvenu osudu. Žig ću nositi na čelu. Žgadija će utisnuti. Počeo sam kao Raskoljnikov, i ja sam imao san. Urezivali su mi obeležje, kao Aldo Rein u tarantinovim prokletnicima. Nije bilo lepo. O, pa ja ću da izdam. Raspet sam. Između oca i neprijatelja. Za dva dana ja ću biti dželat. Ja nosim oružje. Ja presuđujem. Presuda ostaje uz “ja” dok me ne zakopaju dva metra ispod. Svakako sam dno dna. Ne želim da budem posrednik. Niti čekić. Udariti nakovanj za mene je previše!

Obskurna sekcija žgadije, iritnatna zbog samog svog postojanja. Dečačići i devojčice koje, posle završene radne školske nedelje, za petak i subotu veče doživljavaju kompletnu metamorfozu svoje ličnosti.

Mračni, "opaki" izgled, kojim pokušavaju da postignu efekat što većeg razlikovanja od drugih ljudi iz soje okoline. Stavovi i "razmišljanja" koja deklamuju iznova i iznova, kojim pokušavaju da ceo svet uvere da su te reči iskreno njihove i da u njih veruju celim svojim "prokletim" bićem, koje ne pripada ovoj "kasabi zaostalog življa".

Oni su najbolji predstavnici fizički opipljive laži: ogoljeni bilbordi isfolirane psihe, buntovnici bez razloga i cilja. Iritantna pojava koja izraz "klinačko zamlaćivanje" podiže na jedan viši nivo, koji sam po sebi nije toliko opasan, koliko daje mogućnosti da se od njega napravi ograoman dar-mar čije će se posledice dugo krpiti.

Auto-marginalizacija samog sebe, makar i na kratak vremenski period, sa ciljem da se zapali masa, da bruji čaršija o "skarednostima sektaškim", samo radi ulivanja čudne zabave u inače čemeran život, je samo jedan novi ekser koji čeka da bude zakucan u sanduk. Pokušaji da na silu budeš nešto što nisi, da bi se uklopio u neuklopive, je samo laganje odraza u ogledalu. Svaka reč se odbije jer je odraz ne čuje. Svaki osmeh u tom ogledalu nije znak prihvatanja laži kao istine, već je još jedna u nizu obmana koja dodaje drugi ekser i stavlja ga pod čekić.

A, čekić samo udara i udara.

Porvraćajuć slogan odabranih društvanceta, (uh, drutšvance, uh) firmi koje se druže posle posla, starih poznanika, raznih ženskih okupljenih žgadija koje mungosno krive glavu kolektivno u ustranu kad se slikaju. Tačka na i od instagram mozga i kvačica na č od čmarine ispeglane napućenih usana uuuu, uuu, uu, u idiotskoj iluziji posebnosti u startu razvejanoj općim pravilom da iza svakog novopojavljenog mi to tako stoje manje više iste jedinke apsolutno zamenjive muškim i ženskim kartonskim maketama Novaka Đokovića.

Pa, mi to tako: kupimo čips, pivo i skuvamo lonac kafe, pijemo iz ogromnih šolja na kojima je Snupi kako spava na engleskom i slogan mmm volim da spavam z z z mmm kafa jer mi ne možemo dan pravnog fakulteta da počnemo bez kafe i mi to tako, znaš, originalno, kućna varijanta, kafić uzak, tesna šupčetina preuređena ali to je naše mesto gde ja udaram glavom uporno o neku kuku u ćošku de je prethodni gazda kačio polutke, a konobar ladno ne vraća 45 dinara: ha, ma boli me kurac, čekam, imam ceo dan samo se ti prebiraj po džepovima Gojko, ličiš mi na Gojka opasno, brate znaš Gojka iz Stanova, brate, vozi kola, ima onu sestru, brate, ne, ne... ma u redu je, ZADRŽI, budi se galantni svileni šal u meni a na njemu se srmali kadifom ispisuje: gospodin Darko Rundek, pa otpijem jedno ništa onako da potvrdim širokost i ližem li ližem pivo nula tri, uostalom ja imam pljosku pa odem do wc da se doteram votkom - ja to tako, dok mi ona predano žvaće kašičiću od kuvane plastikovine, treći dan, sa aromom jumisove supe.

Osoba od velikog poverenja koja sluša sve tvoje žalopojke, samo da tebi bude bolje.
U većini slučajeva kod devojaka je to drugarica-komšinica, a kod muškaraca ortak sa kojim se ide na cugu.
Draga saveta naravno neće probleme širiti dalje jer to nije u opisu njenog posla, već će pokušati naći rešenje za sve probleme kao i akne intesiv formula.

Boginja, mit i san cele škole na koju bi svi rado potrošili prvi kondom dobijen u osmom osnovne na predavanju o seksu. Ne mora da bude nešto posebno lepa, jer mali su standardi bubuljičavog, nevinog, deformisanog pubertetlije kome jednokratni žilet traje pola godine. Kada ona prodje kroz školski hodnik u stilu super modela nastaje muk, zatim dobacivanje hrabrijih, kao kad mlada tigrica prodje pored čopora pavijana. Većina njih bi vadila zdrav zub na živo za pet minuta sa njom. Sve ona to zna, njoj to imponuje i ona jednostano uživa u izazivanju klošarije koja u proseku pomisli na seks svake dve sekunde. Slično je i u drugim školama, i oni su ista žgadija, ali ništa ne može da se poredi sa jednim časom mlade profesorice kod metaloglodara/autolimara i ostalih nižih tehničkih smerova.
Ulazi u razred, svi je već odmeravaju u novoj, jebozovnoj, uskoj bež suknjici i pozamašnim dekolteom. Svaki njen potez se prati i odmerava, samo u zadnjim klupama spavaju, jebe im se da je ušla i Džena. Ispred njih su već svi zabalili, vade majmuna i bacaju ga kad se profesorica okrene prema tabli. U sredini je većina koja gleda i ne trepće, zamišlja dotičnu u ketvumen odelu kako ih bičuje i gazi preko njih u visokim štiklama. Skroz napred su štreberčići i romantičari. Oni jedini i komuniciraju sa njom, postavljaju pitanja i javljaju se kad treba tabla da se obriše. Na kraju će svu konverzaciju sa njom zapisati u svoj dnevnik.
Neki su sebi zacrtali cilj, jebaće je kad tad. Za pet dina kad budu svoji ljudi ona će i dalje biti prepička. Mnogo je vode iz vodokotlića potrošeno na nju, mnogo vlažnih snova, mnogo legendi o njoj, njenim tršiteljima i njenom znanju u krevetu. Većini i danas zaigra srce kad neko spomene profesoricu iz srednje škole jer je ona bila i ostala najbolja pička u tehničkoj a mnogima i prva ljubav, naravno neuzvraćena.