Izraz koji se najčešće izgovara prilikom tešenja samoga sebe ili nekoga drugog nakon nekog neuspeha ili nesreće. U drugom slučaju je često dokaz neobraćanja pažnje na ono što sagovornik govori i želje da ga nekako utešimo i izbegnemo dalji razgovor.

Nesto što me sve više inspiriše da na osnovu nje započnem neki biznis uzmanja novca na račun iste.

Najlogicniji moguci odgovor koji mozete dati svom sagovorniku nakon sto vas isti pocne smarati pricama o teretani,konzumaciji suplemenata i blagodetima koje ovo dvoje donose.

Rečenica koja je, po starim spisima, izgovorena od jednog starog Jevreja dok su radili na baušteli u Egiptu. Tada je neki nesretni Avram ukrao bič od jednog tabadžije iz faraonove garde zadužene za obezbedjenje gradilišta. To je tabadžija saznao i čim su ga videli u beloj suknjici kako brzohodno ide prema grupi Jevreja znalo se da je neko najebo. (R.I.P. Avram)
Od tada pa do dana današnjeg čovek koji ide brzo prestavlja petog jahača apokalipse. Ustvari on mu dodje prvi jer koga boli kurac za bolest i glad u tom trenutku kada je samo bitno da se izvuče živa glava. Bilo da je to lik koji se probija kroz masu u klubu prema nekom sa nepomičnom, apatičnom facom u želji da od nekog napravi meteoropatu ili je to seljak koji prelazi preko oranja i iako mu noge upadaju u rupe on nastavlja da gazi i ide prema grupi budala koji su se usudili da mu kradu rakiju. Kako god biva, činjenica je da će će biti srče.
Dugo se raspravljalo o simbolici takvih ljudi. Neko je jednom rekao "Šejtan nek žuri, mi ljudi imamo vremena". Iz ove stare izreke se izvlači zaključak da je u čoveka koji ide brzo ušao sam šejtan, da je spreman da počini vaskoliko zlo i da je to jedini način da izbaci šejtana iz sebe.
Ako si se susreo sa takvim čovekom a sposoban si da ovo čitaš smatraj sebe srećnikom. Retki su oni koji su uspeli da smire tog čoveka, da ga urazume i povrate ljudskost u njegovoj zatrovanoj duši. Zato, ako ikad budeš video čoveka kako ide prema tebi brzo, sa bezličnom facom a znaš da si kriv BEŽI!

Vjerujem da je ovaj ritual imao vece znacenje nekad(vrjeme kada je film za fotoaparat bio toliko skup da bi se na jednom mogle naci slike necije i sahrane i svadbe, sa obzirom da se slikalo samo kad se skupi pola rodbine)pa se zbog malog broja fotografija i sam ritual cinio velicanstvenijim, dok danas se sve svodi na manijakalno kliktanje na racunaru, prelistavajuci n-tu fotografiju koje imaju sve osim smisla.

Načelo kojim se vode ljudi koji prave decu k'o kineska manofaktura barbike, umesto imena lupaju bar kodove i daleko više cene one koji ća kroz par godina pišati stojeći. Kasnije nastaje nepromostiv disbalans izmedju raspoloživog materijalnog i neraspoloženog gladnog. Cifra, ponos i dika za kafanskim stolom!

Mesto na koje mladi roditelji šalju svoje dete kako bi poslednji put uživali u čarima glasnog seksa.

Undo od "zajebati (se)".
Odjebati - Popraviti situaciju nakon što si nešto zajebao. Ima i povratni oblik "odjebati se", koji se koristi kad se zajebeš, pa onda moraš da se vadiš iz govana nastalih tim zajebom.

Kad je neko tolika šeprtlja da ume toliko brzo upropastiti sve što mu dođe pod ruku, tako da ograničenom ljudskom oku izgleda kao da su se stvari same od sebe slomile.

Izraz koji upotpunjava nerešivu situaciju. Jednostavno nema rešenja, nemoćni smo i moramo se pomiriti sa tim. Kokoška i jaje narodski rečeno.

Ključna osoba za organizovanje dočeka nove godine u Srbiji za vreme komunističke diktature (1945-1989).
Sretni slavljenik je bivao počasni gost svakog većeg, organizovanijeg dočeka nove godine, a njegov jedini zadatak je bio da na proslavu ponese ličnu kartu, a da za vreme proslave da ne promeni bitno svoj lični opis. U suprotnom bi svi iz kafane odgovarali za narušavanje ustavnog poretka SFRJ, a novu godinu bi dočekali u zatvojskoj ćeliji.

Ovih dana istorija se ponavlja. Bezvredne papire će uskoro izbaciti u opticaj. Grad juri "200 na sat" a nigde ne stiže. Parola "Ne, brže od života" nije urodila plodom jer "Motori" ne čuju od buke i tvrdoglavosti. "Mjesec lopov" nikada neće prestati da krade a ni bacanje starih "cigli" na njega ne može da ga zaustavi.

Zauljili smo previše naše krvne sudove pa nam je ponovo teško da svarimo jabuku. Zasladili smo život kilogramima šećera i dobili insulin za koji se nema para a koje su potrošene na pakle cigara da bi se i pluća obradovala. Teško je narodu koji se privikava vodi sa manje soli i ulja. Kažu umreće. Neka, naćiće se neke humanitarne organizacije koje će se pobrinuti za svoje bolesnike koji traže ponešto i za jetru da je ne poštede a za kamen u bubregu će lako. Odlazak u mračne delove grada i u obližnje kockarnice će taj problem da reši.

Nostalgičari padaju u trans zbog poznatih mirisa u vazduhu, zbog lepih trenutaka koje ponovo doživljavaju i dive se urednim polupraznim rafovima u prodavnicama. Otišli su da slušaju stare pesme.

Lik čiji se broj zuba sveo na jednocifren.

Ući u ulogu, glumački, ući u lik.

Živa legenda svakog komšiluka, vlasnica lokalnog frizeraja-bjuti salona-solarijuma-buvare® i žena mističnih godina koja je šišala tvog dedu, tvog oca a otkad znaš za sebe šiša i tebe i stara se da u svet ne ideš izgledajući k'o šiptar ili, još gore, kao student Filozofije. Zapravo, svaki ortodoksni muškarac ima svoju Snežu i svojoj Sneži se uvek iznova vraća, kao što se Lesi vraća kući, pijanac kafani a ranjeni orao Slobodi Mićalović. To je taj neki odnos konstalacije tipa doktor↔pacijent, konobarica↔stalni gost - prefamozni krug poverenja koji ostaje za ceo život, momenta k'o kad zapatiš tazbinu...samo bez nedeljnih ručkova u tišini zveckanja srebrnim escajgom i nekog olinjalog diska Ćopavog Smrada od Panonije.

Zašto Sneža?, pitate se vi koji posećujete NJKV Panjkovića i plaćate tri tisuće za jedan pramen. Verujte - tako nešto se ne pita. Jer Sneža je ta koja me je ošišala kad sam kretao u 1.razred, pravila mi mini-val za obe mature (izvor: deky_aod), stavljala mi gel kad sam vodio Jasminu u Kinoteku na "Petra Pana" a Tamaru na koncert Sinana, lepila mi kosu s poda kad sam se ono prepio na Bir Festu pa dozvolio drugarici da me unakazi, rebnula na "nulu" kad sam izgubio opkladu da će Jugoslavija tući Argentinu...i u sijaset drugih prilika bila delom mog života a da za to često nikad nisam ni platio. Kakvi kurac stilisti, modelari kose, titanijumske makaze, češljevi od kornjačinog oklopa, pičke materine. Sa mašinicom u jednoj i cigarom u drugoj ruci, ta uvek nasmejana žena oblikovala je moju i kose generacija likova pre mene a da ja niti jednom nisam rekao koliko i kako da me ošiša...ili, eto, nije znala drugačije.

Što bi rek'o Sandi Cenov "...ima drugih, ima boljih, ali nebo zna, samo ti si jedna SNEŽANA."

Ona je mamina komšinica , udovica, nekada je radila kao servirka na železničkoj stanici. Život je sa njom bio grub : rasla je bez roditelja, iz doma su je preuzeli usvojitelji. Nakon muževljeve smrti se lečila od raka i izlečila se. Moju mamu je posećivala svako popodne, pile su kafu.
Danas joj je pozlilo kad je krenula u samouslugu, deca iz komšiluka su joj pomogla da se vrati do stana. Pozvala je moju mamu, a ona mene.
Zatekla sam je u krevetu, cipele razbacane, štap je bio u drugom kraju prostorije. Pokazivala mi je rukom na njega, verovatno je bila ubeđena da može da ustane. Pitala sam je šta oseća, opet jepokazivala na štap. Stavila sam joj štap u ruke i pitala da li zna ko sam ja.
"Znam. Maaajaaa"
Nije mogla da mi objasni šta se desilo, da li je nešto boli, gde su lekovi... Pozvala sam hitnu pomoć.
Hitnjaci su došli i radili svoje. Više nije mogla da govori. Držala me na oku. Kako je to tužan pogled...
Hitnjaci su odlučili da je prevezu do bolnice. Snosili su je sa trećeg sprata u kolicima. Sedela je umotana u ćebe, glava joj je klonula na grudi. Pokušala je da digne pogled, verujem da je htela da proveri da li je sa njenim stanom sve u redu. Posmatrala sam kako cimaju ta kolica niz uzano stepenište i kako joj glava leti levo-desno. Komšiluk je bio uznemiren: hitnjaci, cimanje niz stepenice; svi su izvirivali da provere ko i šta.
Vratila sam se do stana, potražila adresar i našla broj rođake M. Već su mi objasnili da mamina komšinica ima sa M. ugovor o doživotnom izdržavanju:
"Dobar dan, ja sam...., zovem iz stana ...., njoj je pozlilo i hitna pomoć je odvezla u bolnicu."
"Aha, je li živa'"
"Jeste. Trebalo bi da dođete, vaša rođaka je u bolnici"
"Verovatno će ishod biti fatalan. Doći ću sutra. Zdravo"

Ona je mala plavooka pametnica. Čita enciklopedije i to ne one dečije, ilustrovane, već one prave, od po nekoliko kilograma, za odrasle. Stalni je gost "Kefalice". Jasno je da će postati doktorka, boriće se protiv bolesti i nedaća koje su zadesile zemlje trećeg sveta. Sve to dok na klaviru komponuje himne dece iz Čada i Gvineje Bisao, igrajući balet poput Isidore Dankan, a reketom zamahuje kao Žistin Enan, dok po malenom stasu podseća na Anu Kurnjikovu. Roditelji komšijskoj deci već uveliko nabijaju komplekse kakvo čudo od deteta su stvorili.

Eto ga i prvo razočarenje! Umesto nje, na takmičenje iz matematike otići će ćorava Milena, jer je Milenina mama učiteljici donela neku kutiju u ukrasnom papiru, obmotanu belom mašnom. Plavooka pametnica, pogođena nepravdom, odustaje od svog sna. Reket je zamenila tastaturom, a baletanke ermaksom! Roditelji i dalje svoje plavooko čudo dižu u nebesa. Mala je pričljiva, ne zaklapa usta ni kad spava, sigurno će biti dobra advokatica. To je to, upisaće prava! Palata pravde premali je zalogaj za nju, jedino Strazbur je dovoljno dobar za njene apetite, misli se majka koja je takođe bila čudo od deteta, ali je zapela kod "rimskog", alavo trljajući dlanove na sve milione koje će njeno čedo zgrnuti svojom pametnom glavicom.

Stigli su i viši razredi osnovne škole, mala pravnica podseća na "Plavušu sa Harvadra". Umesto crnog tuša za likovno kupila je crni ajlajner, ne bi li se što više dopala onom osmaku sa papagajskim kopačkama, inače budućem Ronaldu. Pao je i prvi poljubac, a Vikipedija je odavno zamenjena Skajpom... umesto mikroskopa, za rođendan želi veb kameru.

Približio se prijemni za srednju školu, dežurne gluperde prezasićene pričama o njenom visočanstvu, greju stolicu da jednom za svagda speru ljagu sa svog imena koju su nabili kako njeni, tako i njihovi roditelji. A ona, ona greje "Ronaldovo" krilo, jer ipak je ona čudo kakvo svet nije video. Ona ne mora da uči jer još dok je bila u obliku jednog spermatozoida i jajne ćelije, primljena je u Mensu... njen embrion je već govorio da će postati nobelovka jednog dana.

Trenutak istine i rangiranje za srednju školu. Samouvereno korača ka spisku gde će pored svog imena ugledati "Treća beogradska gimnazija", jer svaka druga škola je za pičke i nižu klasu. Šok i fijasko! Držeći za ruke Ronalda koji je u šesnaest godina već pustio trbuh, pronalazi pored svog imena "Drvno-prerađivačku školu". Nema veze, idemo dalje. Majka je već sklepala priču kako to i jeste želja i cilj! Postaće svetski čuvena dizajnerka nameštaja jednog dana, evo, već je traže iz Ikee.

Srednja škola i zaključak da je fakultet kod nas čisto gubljenje vremena. Ronaldu su nudili višemilionski ugovor u Ajaksu, ali šta će on u Holandiji?! Ostaje u majci Srbiji i IMR-u, to je pravi klub za njega, koji bez njega ne može, a zbog izrazitog lokalpatriotizma rešen je da mu pomogne. Ronaldo je našao novu, još mlađu pametnicu! Zanat, to je danas na ceni... ćorava Milena će se drkati na fakultetu godinama i šta onda?! Ovako odmah imaš posao u rukama. Đuro Salaj, kurs za izradu akrilnih noktića i čupanja malja šećernim voskom i Bog da te vidi! Stisnuće zube i istrpeće matorana da joj otvori još jedan od više miliona kozmetičkih salona u Beogradu, a posle toga će sve ići svojim tokom. Sam svoj gazda! Čad i Gvineju već odavno ne ume da nabode na karti.

Jebi ga, beda udarila, konkurencija prevelika, a muka naterala žene da same čupaju kudravost! Nesuđena lekarka, pravnica, borac za ljudska prava, teniserka, balerina, vajarka i kompozitorka primorana je da potraži komad hleba na drugom mestu.

Postoje. Prave se od jeftinijih materijala, tipa skaj, a dole je karton u boji kao imitacija djona.

Još jedna višeznačna sintagma koja pokazuje svo bogatstvo našeg lepog jezika.

Trenutak ili period u životu kada ti je najpotrebnija pomoć prijatelja.