Девојка невина попут прсате конобарице на Ибарској магистрали, или народски речено к'о мајка девет Југовића.
Али, авај, она ипак тврди да је и даље недефлорисана захваљујући патријахалној брани од насртаја сотонских мушких удова, невина иако си јој седамнасети мужијак од почетка године, ухваћена руку под руку са својим цењеним хименом без обзира што чак и Горанац код којег купујеш пљескавице тврди да је ономад тако добро таслачио.
И тако, све док се и сам не увериш у супротно, где и долазимо до поенте израза гимнастичарка. Након што је пробуразиш тако јадно, схвативши да унутра има више простора него у кукурузним силосима посткомунистичке Русије, очекуј да ће ти благо телећим погледом, са одглумљеним изненађењем у стилу било које глумице из поставе Лисица, рећи да се са својим цветом растала радећи двоструки тулип на греди.

Оно што кажемо кад нас неко зајебава у друштву, и погоди нас добро у тој зајебанцији да нам у тренутку буде непријатно ал' закуца нам мозак па не можемо ничег бољег да се сетимо него ''Чуј њега''..

Оно што се конзумира а не долази директно од мајке нам природе.
Рођено у фабрици.
По правилу јефтиније, некад и укусније, или му је на неки начин одстрањено неко негативно својство (кафа без кофеина). Добро по здравље ако желите да не пуцате од здравља.

Реченица која може добро да звучи само на српском језику,па је зато често и користимо...да изразимо нашу јединственост...могле би и да се патентирају...да се узме неки кеш...XD

Ово је већ озбиљна циганска претња, најчешће упућена другим Циганима. Дотични прети како ће пребити неког тако добро, да га ни мајка, ни отац, ни 47 осталих чланова фамилије неће препознати. Обично се заврши супротно.

Учитељ који својим ученицама даје оцену 5 са *. Не зато што су добро урадиле контролни већ им шаље сигнал преко сублимираних порука да жели да их љуби.

Пандан народној пословици "Јутро је паметније од вечери". Која је такође донекле тачна. Донекле. Јер јутро је медиокритетна, малограђанска, пуна индукованих жеља, шминкана лопатом курва. Јебе се за динар а и мање. Ујутру размишљаш, рецимо рационално, онако како си научен да рационално треба да изгледа. Три пут мериш па једном сечеш, множиш, сабираш и одузимаш, калкулишеш. Хладнокрвно и без емоција, људи су стока, оне које можеш да искористиш одвајаш на једну страну да их негујеш а оне који ти никада не могу послужити шкартираш к'о Бранко Коцкица тинејџера.

Ујутру си одморан и јак,волу зубима муда да откинеш ако треба. Спреман си на све и радиш на остварењу жеља које си прихватио за своје мислећи да ће да те остваре и усреће. А уствари само подижеш ментални зид око стварних жеља, оних што ти копају тунеле по мозгу испод темеља, тихо и неприметно, веома лагано, без журбе јер њихово време увек дође на крају. Подижеш зид и трудиш се да их не видиш, имаш важнија посла, места где да будеш и ствари које треба да урадиш. Трудиш се да напредујеш и требало би да си срећан.

Онда полако како дан одмиче постајеш уморнији, почиње да те смара све, фрустрације се обијају о главу к'о пинг понг лоптица о Каракашевићев рекет. И даље верујеш у оно у шта си сам себе убедио јер неће један дан да уништи године труда и веровања. Али лагано почиње да те копка а ниси ни свестан тога. Радиш оно што треба, ћутиш и гураш даље. На крају када је дан потрошен довучеш се кући мртав уморан, више не би могао зубима ни кесицу кикирикија да отвориш али добро, мислиш, вредело је. Скинеш све маске које носиш преко дана, скинеш предмете које тако волиш са себе, спереш дневну штроку, замажеш мало очи пред светлећом кутијом и легнеш. Уморан си и требало би да спаваш али ровци осећају слабост одбране и са тихог и неприметног копкања прелазе у булдожер на напалм мод напада. И сада стварно знаш шта желиш, шта би те стварно усрећило али то се не поклапа са шаблонима и обрасцима који ти цео живот представљају као задовољство и срећу. Једноставно и даље немаш муда да признаш себи па се утешиш тиме да ниси пизда да желиш тако баналне и глупе ствари, јер то су глупости и коме то треба у животу. Научен си другачије. Окренеш се и на климавим ногама одржиш онај зид док некако на силу не заспиш. Ујутру, опет из почетка.

Ниједан препарат, па чак ни чаробни фервекс не може да замени добро прорачунату количину лаксатива узету у право време, која код прехлађене особе изазива страх од кашљања и кијања и тиме врло брзо и ефикасно решава све проблеме везане за прехладу.

Нова категорија корисника друштвених мрежа.
У питању су они који у реалном животу пизде и хистеришу за сваку ситницу па се труде да преко нета каналишу негативну енергију.

У пријатеље прихватају све који им упуте захтев јер они воле све људе и у свима проналазе нешто добро. Неретко и сами додају непознате људе јер сматрају да се њихово унутрашње богатство мери бројем (онлајн) пријатељстава.

Свако јутро путем статуса пожеле пријатан дан својим пријатељима, свако вече се одјављују са лепим жељама за лаку ноћ. Свима уредно честитају рођендане, славе и остале празнике. Чак и када им упуте понуду да сниме садо-мазо порнић за 2000 динара или их јавно попљују да су секташи и смарачи, они остају једнако фини, сталожени и љубазни.

Међу пријатељима имају, поред физичких лица, профиле насловљене на алтернативно знање, анђеле чуваре, емоционалну интелигенцију, енергију природе, поруке учитеља, интуитивни говор универзума и тако у недоглед. Посебно ВИП место заузима њихов онлајн духовни вођа Dharshana Thilakerathne.

У стању су да неуморно спамују свој и туђе зидове колачићима судбине, љубавним хороскопима, мудрим цитатима, порукама мислилаца и сл. Стотинама својих пријатеља уредно шаљу слике куца, маца и малих беба, букете цвећа, слике заласка сунца и остале квази смирујуће фотографије.

На статусе (поред јутарњих и вечерњих поздрава) стављају само мудре цитате великих филозофа и одломке из капиталних дела домаће и стране књижевности. Када постављају музику то је обавезно нешто спиритуално, звуци природе или класика, а најекстравагантније што деле са јавношћу је домаћа сентиш музика.

Ужасно иритантна појава. Приговори некога за нешто што сте ви урадили, што и није тако добро. Иако том неком пре тога није уопште пало напамет да вам да савет шта да урадите.

Опаска која има за циљ да ортацима скрене пажњу да њихова накнадна памет вама неће донети ништа добро и да су то што сад причају, требали да вам кажу много раније, пре него што су неке ствари одлучене.

Све што постоји може се поредити са нечим другим што постоји, а са посебним освртом на секс и примарне полне карактеристике.

Субота вече - пијеш... Будиш се у Недељу (у већини случајева је то послеподне)... То изгледа отприлике овако - Отвараш очи,гледаш где си,ако си кући добро је. Онда нађеш фон који је негде под јорганом,гледаш слике од синоћ,већину обришеш јер изгледаш Бер Грилс кад поједе изнутрице угинуле камиле,затим некако устанеш и погледаш се у огледало, свашта помислиш, и тако почнеш да тражиш ствари по кући,почевши од јакне па све до патика. Све је ту, добро је. Ако нешто фали, наћи ћеш то случајно негде у кући где мислиш да ниси ни био. Након тога седнеш и одереш 2 литре воде,која је теби неизмерно слатка. Узмеш онај фон ако је читав,назовеш ортака,организујете блеју где ћете сазнати све ствари које су се издешавале синоћ.

Када идете на журку(или нешто тог типа) негде толико далеко да вам је мука да пођете тамо,а опет сетите се да можете толико добро да одспавате до тамо..

Чорбастији део неког јела.

Каже се за некога ко је потпуно промашио своје опредељење. Било да је уписао средњу школу, факултет, добио посао или можда потписао уговор са неки клубом, а није добро проценио ситуацију, ту му неће помоћи ни боготац.

И тако даље. И те пичке материне.

Обавезан зачин који употпуњује набрајање. Крајње једноставан и кратак, а ако се саговорници добро разумеју може да значи више од једне слике. Више од хиљаду речи.

Супер, врхунски, вр`.

Кондуктер: Деда, ако нешто мрзим у свом послу, то су људи који желе да седну на седиште које им је нумерисано на карти! Бус је полупразан, зато немој да свираш да те не изнабадам том лопатом!
Гробокопач: Јете говна, мени то овде пише, ја тамо и одох! Ено, поред оног дечка што седи на броју 13.

Док се гробокопач полако приближавао седишту које му је писало на карти, дечко поред којег је требао да седне, гледао је изгубљено у правцу возача и тек на моменте затрептао очима. Није му било свеједно, ал' јебига. Карта је курва. Кондуктер је макро. Гробокопач га и није питао да ли је слободно јер није ни било потребе; а и дечко је чуо горе поменут разговор тако да је био у мат ситуацији. Убрзо је деда почео да га смара својим "гробљанским" причама. Неко време је трпео и климао главом али је дошао тренутак када више није могао да издржи.

Гробокопач: Је л' знаш ти мали колико је мени ликова побегло са лопате? Ниједан! Ја кад урадим, онда то буде да ваља. Препоручи ме.
Студент медицине: Добро, хоћу, ај сад ућутите.
Гробокопач: Ал' само да знаш какве раке копам. Бомбона!
Студент медицине: Деко, досадан си. Смараш ме од Сегедина о ашовима, лопатама и гробницама. Верујем ти, јеботе, али ако проговориш још нешто о постхумљу и тим зајебанцијама, отераћу те на друго седиште.
Гробокопач: Добро, нећу. Али само да кажем да је Тома Николић код мене науч... Добро, ћутим.

Тишина је поново завладала. Студент је кулирао, опуштено гладећи своју студентску брадицу. Било му је супер јер је гробокопач напокон ућутао. А он... Њему је било као на иглама што мора да ћути зато што је по природи био неки тешки брбљивац. У пар наврата је уздахом почињао реченицу коју је, исто тако, уздахом и завршавао. Нешто га је кочило. Одједном, преломио је и поново ушао у конверзацију.

Гробокопач: И ти у Београд, а?
Студент медицине: Аха.
Гробокопач: Добро.
Студент медицине: Па добро.
Гробокопач: Калуђерица?
Студент медицине: Зелени венац.
Гробокопач: Па добро.
Студент медицине: Добро.
Гробокопач: Него, да ли си приметио ову преко пута? Као да јој није добро.

Бууухаааааааа, бууухаааааааа...

Студент медицине: Позлило јој од вожње изгледа. Извини, је л' ти добро?

Ко то тамо пегла?

Редовно стање на ТВ екранима у Србији до увођења кабловске. Неки су имали среће, па су имали сателит. А ми који нисмо, свакодневно смо се суочавали са овом елементарном непогодом. Па онда ћале мора да се пење на кров да намешта антену, једно дете да стане на пола степеница, једно код врата а кева код ТВ-а и да се довикују, у ствари да преносе шта ко каже (по оном систему, као кад се носи нешто тешко а има више људи, па да не би свако носио тешко све време, они стану једни поред другог и додају један другоме, е тако је и ово довикивање функционисало). Најважнији термини коришћени у овом случају су били: "Је л' има снега?", "Мало лево, лево!", "Сад мало врати", "Је л' добро" а олакшање настаје кад мајка викне: "Добро је, не мрдај више!"
Срећом па тада није било баш нешто пуно канала да се тражи. Ако ћале ухвати трећи, онда си на коњу, можеш да гледаш "Додатно убрзање"!