Oprezno ulazite u smrdljivi hodnik dekanata. Na njegovm samom kraju, sija žuto svetlo kroz prozore starih drvenih vrata. Smrad laka za nokte i nikotina guši vas dok se probijate kroz hodnik čijem se patosu ne vidi dno od kompresovanih pikavaca.
Konačno dolazite, dok vam se u rukama trese ispitna prijava, a pored vašeg uveta proleće indeks i urlik se prolama hodnikom:
-JESAM REKLA ĆIRILICOM....PONOVO!!!
Konačno ste skupili hrabrosti da znojave ruke savijete u pesnicu i oprezno i tiho pokucate na vrata... Zlokoban glas vas tera:
-Ajde ulazi unutra, šta lupaš na ta vrata!
Pored vas prolazi prebledela individua. Na licu ne možete da procenite koliko stara, zbog zgrčene facijalne grimase i gomile sedih vlasi na glavi, samo se u očima naziru suze.
-Ja sam došao...
-Dosta bre, znam ja šta si ti došao.
zlobna masa iza stolice vas prekida...
-Svi vi dolazite sa vašim papirima i zahtevima, samo ja rintam ovde po ceo dan.
Prolazite kroz gustu maglu dima i suzdržavate se da ne zakašljete dok vam suze nekontrolisano idu niz lice.
-Šta je, da ti ne smeta što pušim?
-Ma ne, naravno. ljubazno odgovarate
-Samo vam fali još to da mi oduzmete, dušu ste mi uzeli, još to i da crknem! Daj mi to da vidim, šta si se ukipio ko kišna glista, progovori čoveče ili se vrati sutra.
Brzo ali ponizno joj dajete ispitnu prijavu.
-Hm, dooobro. Nisi baš sve padže pogodio ali evo, pošto sam dobre volje prihvatiću...
Brzo se okrećete, za sobom ostavljajući kovitlace oblaka duvanskog dima. Trčite preko tepiha od pikavaca nazad u slobodu, u prirodu. Izlazite napolje i udišete vazduh punim plućima. Srce vam igra od zadovoljstva, i taj košmar je završen.
Onda se setite da morate za dve nedelje da upišete godinu i na trenutak se razočarate, ali optimizam vas ponovo savladava. Možda crkne do tada... A sad odo u slobodu...
I uz srednji prst uperen prema dekanatu odlazite u zagrljaj sunca...

Znaš onaj osećaj kad se nikad nisi napilo? Ni ja. Ali zato odlično poznajemo ono kad prebodeš. Kad niko živ ne može da te zaustavi ni smiri. Kad praviš sranja brzinom kojom Lea Kiš izgovara "hahaha aplauz!"
Ne postoji osoba u kafani koja ti ne smeta, koja ti nije pogledala ribu popreko, koja te nije izlaktala dok si jurio ka klozetu da se ispišaš nakon što se svo pivo ovog sveta slilo u tebe. Konobar ti ne menja pepeljaru dovoljno često. Svetlo nije dovoljno jako. U kafani je hladno. Preglasna je muzika. Ima previše dima. Smeta ti što je sunce zašlo. Što se zemlja okreće (druže, tebi se tada okreće i kafana i zemlja i sto i stolice). Zabediš na sve i svakoga.

Kad se Albanci sahranjuju pokojnika stave golog na dasku, bace ga u raku i razbeže se da ih ne podavi, samo, nikad mi nije bilo jasno ko nabaca zemlju na njega...

Nijansa tena koja se dobija za vreme prelepih, savršeno vedrih i vrelih dana, kada sunce najjače prži - ali samo uz pomoć fanatične primene zaštite od UV-zračenja SPF faktora od beskonačno.
Sve se vrti oko navlačenja zavesa u sobi i samopregornih, beskrajnih sati totalne posvećenosti TV-ekranu i virtuelnom svetu modernih igrica, koje sve manje izgledaju kao igrice, a više kao igre, dok sve češće postaju i sama stvarnost.
Asesoari za ovaj modni trend se sastoje od preforsiranih podočnjaka tipa "viseći vrtovi" ili "dodirni mi kolena", kao i obaveznim parfemom ustajalog duvanskog dima na odeći, nastalog usled optimalne neprovetrenosti životne sredine i odsutnosti uma se promeni duks u kojem se zivelo, jelo, pilo i spavalo poslednja 3 dana.
Kao kompliment da baš kapirate trend se shvata kada riđokosi ljudi počnu da vam se smeju da ste "beli k'o sir".

Naporno raditi, ubijati se od posla.

Priče koje se prenose usmenim putem, jer niko nije spreman i svestan da ih zapiše. Svakodnevno pojavljuje se neka nova sa debelim talogom iskustva i to od nekog prolaznika koji je samo trenutno svratio na jednu dok čeka nekog, i tako seo uklopio se u već provereno društvo ispričao i otišao dalje. Niko ne zna njega samo eto bude neka usmerenica ko mu je brat, sestra ili žena pa se tako nađu na pola puta. Priču je neko zapamtio i preneće je sutra u novom društvu ili nekoj novoj kafani gde će čuti novu priču.

I tako ide u krug i niko da se seti da ih zapiše, bar desetak da napravi zbirku, i sve vremenom ode u zaborav... Koliko je samo priča ispričano po kafanama i to kvalitetnih, a niko da se seti da su one izašle iz čistog dima i alkohola, kao jedno pravo iskustvo.

To je kad stručnjaci iz Zastave uzmu Fiat Punto i ugrade u njega jeftine kineske baterije i elektromotor.

On je upoznao Nju. Rodila se ljubav koja pomera temelje i potapa brodove. On je podrigivao njoj na uvo, Ona mu je govorila da je stoka. Voleli su se, o da. A onda je jednog dana Ona rešila da zapali s trećim golmanom Grenobla ostavivši mu ukiseljeno mleko u frižideru i rupu u srcu koju je pokušao da popuni raznim ženama lakog morala. Ali nijedna nije poput Nje, tako da je rešio da je vrati. Napisaće pismo i uručiti joj ga lično, možda će ukrasti koji poljubac. Još pamti njene usne... Dodirnuo je kvaku, ali se predomislio kada je čuo uzdahe i jecaje iz Njene garsonjere - "To, moj Grenobljanski džine!". Sećao se kada je njega u zanosu čupala za kosu govoreći mu da je Njen tigar. Još pamti Njene sočne, blago rastavljene usne između kojih se poput dima njegove cigare probijao opojni miris belog luka, koje je video u svakoj bari u koju je ugazio dok je odlazio od Njenog stana. Iz zgrčene pesnice izvirivalo je zgužvano pismo u koverti crvenoj kao ljubav.

Kulovska opaska upućena sagovornici koja želi da povuče dim cigarete iz naše ruke.

Garvan je ono zuto govno u prahu,koje su nase babe koristile za ciscenje dimnjaka i cunaka.Koliko se secam,bilo je pakovano u providne kese od pola kilograma i smrdelo je na sumpor.Ubacivalo se u raspaljen sporet i razvijalo visoku temperaturu i spaljivalo nakupljenu cadj.
Mi,deca, smo nasli bolju primenu za garvan,koja je ukljucivala i loptice za tenis.Loptica se zasecala i u nju se sipao garvan,a zatim se ta loptica palila sa sibicama.Prvo bi se zapalila loptica i kad bi plamen zahvatio garvan,sve je pocinjalo da gori uz zaslepljujuci plamen uz velike kolicine dima i miris sumpora,na opstu radost komsiluka,u zgradi u kojoj smo to palili.Odusevljenje komsiluka ovom nasom igrom je bilo toliko veliko,da su mnogi pozeleli da nam prebroje rebra sa drskom od metle ili nekom slicnom ,prirucnom alatkom.

Neću da posebno naglašavam pesme pisane specijalno za ujnu, ujaka, tetku itd. koje svoju prođu traže u slučajevima kada se rođaku čestita položen vozački recimo ili na svadbama. I onda od ujaka pesma tipa "Ja i moj ujak smo carevi..." to je svima poznato.

E sad, još veće blago su pesme pisane specijalno za neka zanimanja koja nisu čak ni tako česta kao za šofera, železničara, odžačara, poslastičara... (vidi primer)

Pre i posle Photo-shopa!
Sve se reklame svode na isto:
-Kupite ovaj magican proizvod, nek vam usi malo gore, al evo vam dokaz da ste napravili extra kupovinu u vidu "pre i posle" fotografije.

u svakom filmu holivudske A/B produkcije akcionog zanra, u odlucujucem trenutku tokom pucnjave, pojavi se on. Onaj sa pumparicom.

Ovi kurajberi sa heklerima, emkama i kalasnjikovima su bedni. Njihovi meci ne mogu da naprave rupu u Zemljinoj atmosferi. Oni se pucaju, bacaju iza zaklona...mozda eventualno i pogine neko , i to tek posto ga dobro izresetaju...dok se ne pojavi ultra - baja celave, nauljane glave, garav od dima, sa bicepsom 50cm u obimu, i ogromnom jebenom sacmarom kojom pocne da razara neprijateljska tela. Tada sva akciona muzika staje, vise se ne cuju pucnji niti eksplozije u pozadini, cuje se samo ono DZHMMM (repetira) , DZHMMM (opet repetira) DZZZHMMM , i naravno sve to dok ne trepce niti menja izraz lica. Tela i udovi osakacenih neprijatelja "onog sa sacmarom i njegove ekipe" lete unaokolo menjajuci boju neba u krvavo.

Obicno ga glumi nagruvani, celavi crnja, ili belac (takodje celav) sa gustim dlakama na grudima, i tompusom koji grize zubima uz surovi osmeh.

Izrazni arhaizam koji se može čuti još samo od osoba rođenih između Prvog i Drugog svjetskog rata. Sinonim za odlično, izvrsno, izuzetno.

Mala, skučena prostorija u policijskoj stanici, prljavija od baba Stojankinog krmedara, puna dima kao kafana kod Prla subotom uveče, koja obavezno ima skrin-ogledalo (ono sranje koje je sa jedne strane ogledalo, a sa druge obično, providno staklo). Ispitivač je namrgođeni, prekaljeni, ratni veteran iz Vijetnama koji se suočava sa sopstvenim demonima iz prošlosti i pokušava da glumi Djuk Njukema, Čak Norisa, Majora Stankovića, ili nekog sličnog jebozovnog dasu, kako bi zaplašio dotičnu osobu. Naravno, suzdržava se da tu istu osobu ne sastavi sa zemljom, rastavi sa životom, ubije Boga u njemu, bez obzira u kojeg Boga vjeruje. Osoba je nervozna kao srpska svinja za Prvi maj, i na svako pitanje odgovara sa "Ne znam o čemu govoriš". To ponašanje je siguran znak da je dotična osoba za optuženi zločin kriva isto kao što je Holivud kriv što ti filmovi postoje.

Devojka čije su usne nalik dvema gusenicama tek skinutim sa žara.
(ne mešati sa "usnama vrelim kao žar", kako se pokojni Nino voleo duhovito izraziti)

Mnogo češći i efektniji način rastavljanja dve traljavo ili pak superlepkom spojene jedinke. Mislim, možda jeste smrt sto odsto efektna, ali to je samo jedan kostur, za čije te mišljenje o tebi... Realno boli sedmi pršljen. Ono, jes' dima natprirodne moći i jako dubok glas, pa se slediš ako ti poruči kafu, onako: ''DAAAĆETE MI KAFU, GORČU, BEZ MLEKA, AKO MOŽE MALO PRVO PRELDŽIJSKI DA BUDE PROPRŽENO DNO DŽEZVE'', onda radije odabereš da ga selektivno ne vidiš, dok ti ne dođe vreme, ali kada se svet uroti protiv tebe... Pa ko si ti da izigravaš nekog kontraša, možda i hoćeš, ali mnogi popuste. Kacu glupi. Ili su možda srećniji kad su prihvaćeni od strane zajednice? Što je to zeznuto kad si društveno biće, sve više ti to znači kako si stariji.

Svojevrsni kokošinjac koji gaji svaka osnovna i srednja škola a kojem je nekada bila namena da brine o interesu učenika.
Najglasnija kokoška je predsednica, ona jedina priča i svaka njena je amin za ostale. Pevaca obično nema, a i kada ih ima kao da ih nema.
Blagodet učenika zamenjen je interesom, obično pet, najglasnijih kokoški, koje su zadužene za nadnice kao što su precenjeni školski dinar za plaćanje "profesionalnog" školskog obezbeđenja (obično nekog večitog studenta u besparici), grejanja, klime, rešetke na prozorima i vratima, prečišćivači duvanskog dima za toalete, muzičke klozetske šolje i mirišljavi toalet papiri. Pored toga određuju se i paušalne i zatezne kamate za neplatiše kao i danak u krvi koji ide svakom razrednom starešini kao žrtva za lično požrtvovanje na ekskurzijama.
Nađe se u kokošinjcu i poneka guska i ćurka koja pojušava da istera pravdu na videlo, a kojoj je obično sa nekoliko bačenih zrna dovoljno zamazati oči i zapušiti usta...

cigara od posebnog znacaja,ona koja se pali samo u posebnim prilikama,to nije obicna pljuga koju samo zapalis iz navike
cigara koja zahteva samocu,samo ti i ona u beskrajnoj tisini
to je cigara koja oslobadja,pali se u trenutku kad ti se sve skupi,kad te dusa zaboli,da li je razlog tome neka riba,kinta,promasen tiket koji bi ti promenio zivot,nesto sto ti bas zagorca tvoj slatki zivot
palis je lagano,prvi dim je najvazniji,udises duboko,sve najgore misli povlacis u sebe i onda kad izdahnes,zamisljas kako svi problemi odlaze u kolutima dima
gasi se posebnim potezom presavijanaj preko palca,kao da nije dosta sto je gasis,zelis da se muci,sve svoje probleme iskaljujes na njoj u nadi da ces osetiti olaksanja i kao nekim cudom,lakse ti je,osecas se malo bolje...

uz duvan-čvarke marketinški trik industrije dima za navlačenje dece na prave cigarete. momenat prelaska na čist duvan predstavlja finalizaciju frustracije nemogućnošću paljenja i uvlačenja istih. 'punoletno' dete krišom pripaljuje, starim trikom iskrizacije kafe na vreloj ringli, svoju cigaret-žvaku, avaj ali ona umesto da da bogat i ukusan dim, samo se topi. dete tada poseže za kupovinom prave robe. ženska šminkom, muška deca lepljenjem lažnih brkova postaju dovoljno odrasla da za sitne novce prevare pohlepnu trafikantkinju i kupe paklicu svojih prvih nikotinskih štapića. iz pakla izašla kutijica (otuda tepanje 'paklica'), glorifikovanog, u istorijskim udžbenicima, Kolumbovog otkrića, pruža im neverovatan ugođaj imitacije odraslih. južnoamerička subverzivna diverzija surovih evropljana, išla je svojim tokom, jer Inke i Maje su već tada znale da će se praviti dovoljno pametnim da ih zatruju kojekakvim visokotehnološkim radioaktivnim otpadom, stavljajući veštački šećer, čak i u rizlu.