Овом реченицом се углавном подјебава лик у друштву који викендом први иде кући.

Najnebulozniji zaposleni u fensi hotelima sa 12 zvezdica. Regrutuju ih preko engleskih kraljevskih voštanih vojnika koji su u stanju da vrše fotosintezu u mestu celo radno vreme uz male radnje koje su im u opisu radnog mesta.

Retko ćete ga videti da se smeje. On je glavni i odgovorni hotelski prevoznik, dispečer i taksista, povezan je i sa kontrolnom sobom radio prijemnikom za slučaj kvarova ili terorističkih napada. Školovan je da teši uplašene turiste prilikom kvara lifta, zna sve brojeve na dugmićima, on je kulturan, povučen mladić u lepom odelu i lepim manirima. Uvek gleda samo svoj posao(vrata lifta), tako da pred njim možete da pričate i kako u sobi 11.9 štelujete bombu za uništavanje sobe svoje tašte koja je sprat iznad, on neće ni trepnuti, emocije ostavlja na klaviru pred svako radno vreme, a vi nećete ni primetiti da je pored vas.
On prima platu koja je najveća tajna hotelskog biznisa. Bakšiš ne odbija. Ceni svoj posao. Neki ga se čak i plaše pa često idu pešice, drugi ga omalovažavaju u liftu, treći ga hvale, a on ustvari samo zarađuje kako bi nabudžio novi spojler na starom ferariju.

Vesnik nesreće, donosilac baksuzluka, širitelj katastrofe. Daglas Fakler iz Policijske akademije. On ide miran a iza njega gori zemlja, nebo, vazduh.
Za razliku od običnog baksuza koji je baksuz i sebi i drugima bahil baksuzira samo drugim ljudima. Samom svojom pojavom. Ono što američki šupci zovu The cooler i zapošljavaju ga po kockarnicama da stopira nečiji srećni niz dobitaka dobri Turci su nama dali u ovom izrazu što samo dokazuje da bahil živi odvajkada i da mu smrti nema.
Bahil je onaj koji je 47.godine pre Hrista odlučio da se učlani u Aleksandrijsku biblioteku pet minuta pre nego što je prvi put izgorela, bahil je uspeo da uđe na stadion osmine finala 1998. taman na vreme da ga Mijatović ugleda u publici sekund pre nego što je poslao loptu u prečku lepu materinu i tako razjebe Jugoslaviji prolaz dalje.
Bahil voli da obilazi svet. Početkom devedesetih je putovao po Balkanu, 2004. otišao da odmara na Tajlandu a zakazao put u Japan 11. marta 2011.godine.
Čovek koji se rodio s natpisom na čelu- Gde ja dođem tu trava ne raste.

Ekvivalent Chuck Norris-u, a i Bati... Neprejebiv. Nezajebiv. Pokushaj dostizanja njegove popularnosti Sizifov je pos'o - shto se vishe trudish, on je sve bolji. Lik chije ce se definicije koristiti u vaspitavanju dece. Nalazice se u zbirci narodnih umotvorina "Posle Vuka"...

1. Nesvesno tipkas PIN-broj u mikrotalasnu.

2. Vec godinama nisi igrao soliter pravim kartama.

3. Imas listu od 15 telefonskih brojeva, da bi pricao sa svojom
familijom, koja broji 3 clana.

4. Saljes E-Mail kolegi koji sedi odmah do tebe.

5. Izgubio si kontakt sa prijateljima, jer nemaju E-Mail adresu.

6. Nakon napornog radnog dana stizes kuci i javljas se na telefon
imenom firme.

7. Biras nulu s kucnog telefona, da te pusti dalje.

8. Dobijes napad panike, jer si bez mobilnog izasao iz kuce, i vratis
se po njega.

10. Ustanes ujutro i prvo otvoris Outlook, pa onda pravis kafu.

11. Naginjes glavu da bi se nasmejao ;-)

12. Citas ovaj tekst i smejes se.

13. Previse si u frci da bi primetio da na ovoj listi nedostaje 9.

14. Sad se vratis da pogledas, jel' to stvarno nedostaje 9.

...i onda se smejes...
...i smejes...

Usput:
Jedan juznoamericki naucnik je posle dugotrajnih i komplikovanih
istrazivanja utvrdio,da osobe sa smanjenom seksualnom aktivnoscu citaju mailove sa rukom na misu.
Ne moras sada sklanjati ruku, kasno je...

1) Nemoćni svedok sopstvenog ili, ređe, tuđeg bitisanja na ovoj našoj stradalničkoj planeti. 12-ti igrač na terenu života koji uz godišnju ulaznicu redovno dolazi na stadion, vodi tamo celu familiju, komšije i kolege sa posla, urla, dere se, navija...ali dole igraju ostalih 11 igrača, koje baš i ne tangira naročito gigantski "Pjano daj gol" transparent razapet preko celih jebenih tribina. Šaznam - možda ga postavljamo na pogrešnu jebenu tribinu, ko će ga znati...

2) Odgovarajući broj sportista jedne strane u rendom disciplini sportskog odmeravanja snaga kojima, pak, ova druga naprosto rastura čmar svojom dominacijom u igri. Duel odnosa snaga tipa Troicki-Đovak, Bulbulderac-Atletiko Madrid, Metalac-LA Lakers, rendom penzos-Višvanatan Anand i Poljska-Nemačka, iz 1939. godine. Kako je to jedan njanjav narod, boktemazo...

Ноћ коју сви, без обзира на узраст, истом мером једва чекају, али је сви, у зависности од узраста, различито проводе.

Ђак првак
Он је свестан да ће сутра на пут, ал га то не забрињава све док сутрадан не седне у аутобус. Тек онда схвати шта се заправо збива, и да је ствар озбиљна. Ноћ му је дакле идетична обичним ноћима, с тим што, кажем, зна да се нешто дешава.

Други, трећи разред
Игра игрице, гледа теве, и добија последње инструкције од родитеља где му је шта у торби. Не спава до 11, а онда га сан полако побеђује. Око три се буди, дере се, не жели да иде на рекреативну, коначно по први пут признаје да ће му бити мука за родитеље, али га убеђују да ће све бити кул.

Четврти разред
Радостан је јер је симпатија дала и последњу рату. Плус је учитељица рекла да ће бити нека журка последњег дана, и да ће дечаци изводити девојчице. Супер! Кеву убеђује да није клинац и да не треба да му објашњава где му је шта. Иде да спава око 11, мада може још да издржи, али свестан је да ће му требати енергије.

Пети разред
Дописује се са другарима на фејсу, капирају да тамо купе пиво и да не спавају целу ноћ. Договарају и ватање најлепше девојчице, тучу са клинцима из места где иду, и евентуално зајебавање професора. Суму за трошак коју је добио од родитеља спаја са уштеканим парама, које је штекао месецима унапред, знајући да му родитељи неће дати довољно. Капира да ноћ не преспава, играће Кантер. Маршира родитеља из собе који покушава да му објасни где му је шта. У два сата га родитељи стрпавају у кревет, упркос његовом опирању.

Шести разред
Набацује музику на меморијску картицу за пут. Капира како да убаци оне две лименке пива што је купио у путну торбу а да родитељи не примете. На крају му не успева. Нема везе, купиће тамо. Остварује се жеља из петог разреда, није ни трепнуо целу ноћ. Намерава да уштека нешто пара од оних које су му родитељи дали, за разлику од прошле године када је чак и додавао.

Седми разред
Куцка се са симпатијом преко фејса. Све је уверенији да ће се колико већ сутра, на екскурзији, смувати. Даје до знања кеви да је одрастао, и да ће сам спаковати торбу. После пола сата је зове, и тражи другу торбу јер у овој неће све стати. Она се прихвата посла и успева да спакује све, чак и остаје поприлично простора, који она упркос његовом негодовању попуњава пижамама. Нервира се јер му кева не верује да тамо неће спавати. Иде на спавање у 10, јер је прошле године изгубио цео први дан јер није спавао. Но ипак у сан тоне тек око 2, до тад је размишљао о симпатији.

Осми разред
Има да се напијем стил. Последња екскурзија са овим друштвом, не зна како ће поднети то, мораће да убије тугу алкохолом. Успева да прошверцује две лименке пива у путној торби. Има симпатију, али не верује да ће бити у стању да се смува са њом, јер ће побогу бити пијан целу екскурзију, па се не упушта у дописивање са њом, већ се свађа са друговима да ли је боље да тамо купе пелинковац или да понесе Миша вино. Иде да спава око два.

Први разред средње школе
Епа ако су му наставници прошле године уништили пијанку, ове године неће. Има да се убије. У торбу трпа вињак. Пиво је преслабо. Спрема форе са вукајлије како би у новом друштву био кул. Игра Кантер, љубав из петог разреда. Спава око 12.

Други разред
Исто као и први разред. Опет капира да ће коначно да се убије, што му на крају коначно успева. Сада не скида форе са вукајлије, јер су сви из новог друштва ипак схватили да он није ништа посебно. Не игра Кантер, набацује тинејџ сентименталну музику.

Трећи, четврти разред
Спрама кодоме, за сваку потенцијалну по један. Не планира алкохол, зна да ће он сам доћи. Узима од кеве последњи динар, и спрема пасош. Такође, тражи на интернету колико коштају курве у тој земљи где фура. Иде да спава око 12.

Екскурзија са факсом
Жали што не иде на екскурзију, ал нема се пара.

Екстра додатак:
Вођа пута
Спрема карте, и гледа википедију.

Грозан обред (да не кажем обичај).
А лепа је намера била... давних времена. Неки се тамо аустралопитекус сетио да ода почаст свом сународнику и да га отпрати на онај свет достојанствено, или му је пак смрдела лешина која привлачи свакојаке лешинаре и предаторе.
Давно је то било... Човек је еволуирао сада, "напредовао". То није више инстикт који га нагони да сакрије трагове иза себе да га не би појела нека караконџула. Не, човек је сада разумно биће, како оно кажу - Homo Sapiens? Сада је у питању разум, разум који се пита: "Шта ће рећи народ ако не буде бар 60 кила печења? Умро му ћале, у жалости је и опет стис'о кесу? Не, не може то тако. Док сам ја газда сахрани да види народ кол'ко тугујем.".
Легло лицемерја та сахрана. Долази ти неки човек, први пут га видиш у животу, још и базди на твоју препеченицу: "Добар човек био тај Миле... Ајд' живели." Пружа руку масну од свињетине (а лепо си поставио тањире и сребрни прибор само за овакве прилике): "Прими моје искрено саучешће. Хик." Док переш руке размиљаш се: "Курац био добар човек... Сећам се, кад се једном вратио кући пијан, што није била реткост, мајку је ударао оклагијом по глави све док није почело нешто црвено да прска по зиду. Сакрио сам се испод кревета кад сам га видео тако бесног и касно заспао. Пробудио сам се у Дому за незбринуту децу. Имао сам само 4 године, али такве слике остају урезане у памћењу." Од тада ниси чуо за њега, све до пре недељу дана кад ти је поштар уз рачун за струју уручио то чудесно писмо у ком си сазнао да је скот који ти је убио мајку и одузео нормално детињство најзад отегао папке. Каже: "Поштовани Обраде, са жаљењем Вас обавештавамо да је Ваш отац преминуо 11.04.2011 у 16:34h. Молимо Вас да се у што краћем року јавите у капелу у Мишарској бр. 11 како бисте преузели леш и измирили дуговање за одржавање покојника. Ваше ЈКП". Гнушаш се. Радујеш се. Дође ти да не одеш тамо, да ставиш тачку на тај део живота, заувек. Али... Шта ће рећи народ? Како ћеш сутра изаћи на улицу? И ето те ту где си, сахрањујеш особу која ти је једино дала усрани живот (вероватно случајно) и слушаш лажно сажаљење неких тамо незнанаца.

Ovim izrazim obavjestavamo prijatelje da smo kupili igricu i cesto kazemo za nju da je "original" tj. pod tim mislimo da je nismo mogli naci na warezu,rapidsharu i ostalim piratima pa smo morali da je platimo kod obliznjeg svercera.

Kaže se kada neko izvisi za neke pare koje je očekivao. Nastalo po uzoru na Rahelu Ferari iz Tesne kože.

Obrisati patos .

Poprište odvala i smehotresnih misli od strane (polu)analfabetizovanog čoveka koji ovim putem želi da poruči kako prodaje ili, pak, kupuje određeno dobro. Sastavljeno u stilu Tominog engleskog, Gagićevog prodora ili pevanja Goge Sekulić, ovi oglasi odišu nekom jebenom iskrenošću i dobrotom koju je teško zamisliti. Kao da nikad ni ne možeš posumnjati kako je autor tog teksta neki drlov koji deci buši balone i babama lomi muškatle. Nekako to mučenje prilikom pisanja, poput rukopisa prvaka koji tek štampanu ćirilicu pokušava da savlada, daje jednu kompaktnu iluziju koju je teško razbiti.

Nijedan oglas nije kompjuterski "svaren", već predstavlja manualni pečat domaćina, glave kuće i ponositog čoveka koji svojim humorističkim pristupom pokušava da uvali vepra za priplod mortus pijanom beraču malina ispred seoske prodavnice koja, naravno, u svom sklopu ima i poljoprivrednu apoteku. Upravo na njenom staklu, pored plakate da lokalni fudbalski klub igra utakmicu 12. kola opštinske lige u nedelju, u 11 sati, stoje i izlepljeni oglasi.

Srbin.
Srbija je zemlja sa najviše selektora nas svetu. Svaki Srbin zna koga bi pozvao u reprezentaciju i koga ne bi, a svaka od tih "reprezentacija" je različita. Otuda moderna izreka "Svi Srbi su selektori".
Nažalost, gorenavedeno se može primeniti i na mnoge životne sfere koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa sportom.

Kućni ljubimac koji uvek bude optužen za nered koji napravim kad se vratim kući pijan.

Verovatno sledeće japansko otkriće čije će kopije Kinezi masovno prodavati na zapadnom tržištu po znatno jeftinijim cenama od flaširane vode ovde.

Smeša magičnih svojstava, u doditu sa kojom perut momentarno isparava, ostavljajući blistavu i čvrstu kosu...

Петак је вече, изашао си из друге у десет и петнаест, јер ти је шеф пуштао неки клип док си ти њему покушавао да кажеш "само тетки лек да однесем", јер чекају те ортаци на Омладинском, па идете до Трамваја на неки рок, па на ко зна какву музику у КСТ.
У бусу си појео сникерс и попио ону црвену воду са електролитима јер то је као нешто много добро па ћеш сад да направиш подлогу за бадвајзера.
На омладинском попијеш три црна никшићка.
У трамвају попијеш пола пива јер ти другу половину испросипао басиста кад си пробао да одеш до клоње.
У КСТ-у ти сипају нешто у затворену лименку и од 4 рибе које сте сконтали теби најдебља западне.
У два сата и 25 минута погледаш на сат по последњи пут.
У 5 ујутру се будиш на окретници двајестројке у Карабурми Два, на станици, око тебе је зомби апокалипса, у ушима и даље звуци оног инструмента сличног бенџу из индијске песме од Панџабија Мундиан ту Бачке, прилази ти лик и тражи цигару, а имаш осећај да је минус четрдесет шест.
У седам и 20 се онесвешћујеш у моменту кад ти је глава била 11 цм изнад јастука.

Јебена легенда.
Ми Срби смо стока ко стока, па Јово није познат на националном нивоу, већ само на регионалном, тј. у источној Српској. Живио је тачно 100 година (1886-1986) мада неки кажу да је уписан у књигу рођених као дјечак, тако да је прешишао и стотку. Имо је једну жену и 16 дјеце (11 синова). Био је травар са Романије и лијечио људе од Триглава до Ђевђелије са својим травкама. Лијечио је чак и сина америчког предсједника Никсона (позво га у Бијелу кућу, Јово купио авионску карту Романија-Вашингтон-Романија, дошо тамо и оздравио му сина) Кад је имо 90 година, сам је себи подиго споменик у природној величини. Болиогакурац. Кад је напунио стотку, сморио га живот па је извршио самоубиство.
Данас је срамота бити дилер на тим просторима, јер нико не може да надмаши учинковитост Јовових трава. Кад би данас неко имо његов оригиналан лијек, имао би непроцјењиву вриједност, кака Мона Лизина слика каки курци.

prva igica za fiksne telefone kod nas. cilj je bio osloboditi hugolinu (shatro hugova riba, a kasnije izraz za ribe sa spicastim ushima) putem ciste srece. u pocetku su bile 3 igrice (lijane, noj i hugokopter) koje su se davale deci na osnovu broja godina (jelte dete od 11 god ne moze da vozi hugokoter) i svako ko je ucestvao je dobijao iste nagrade. Sve se zakomplikovalo kad su poceli da dele nagrade u zavisnosti od broja poena gde je nintendo 64 dobijao onaj ko predje 2000 poena (jednino moguce u hugokopteru), pa su tako deca uporno zvala misleci da ce bas oni dobiti a ono.....action man privezak za 1250 poena na lijanama.

Jedna veoma iritirajuca cinjenica je bila da se prijavljuje gomila glupe dece, kao i dece sa mnogo zakasnelim reakcijama koje su pritiskale brojeve brzinom nadrogiranog lenjivca, praveci frustracije kod dece koja su tada znala da igraju igrice a nisu mogli da dobiju vezu. Takodje igrica ce ostati upamcena po optimistima koji su zvali sa telefona sa kruznim brojcanikom i uzalud pokusavali da skrenu noja, dok je voditeljka se pravila luda i kao "bice boje drugi put, sada nismo imali srece"...

Film koji je pokrenuo lavinu interesovanja i podelio ljude.
Hrišćanstvo, države, slobode - sve su to zablude, a jedina prava istina, tvrdi autor, nalazi se u dva sata njegovog filma.
Pre svega hrišćanstvo, film ga predstavlja kao plagijatorski mit i najobičniju astrološku projekciju, jer je Bog, naime Sunce.
11. septembar, po ovom filmu, bilo je samo buđenje straha i panike, sa ciljem što lakšeg zavođenja kontrole. Autor tvrdi da nikakvih udaraca aviona u Pensilvaniji i zgradi pentagona nije bilo. Ne spori se da su avioni udarili u "bliznakinje", ali da se one nisu mogle srušiti bez eksploziva postavljenog unutar njih. Sve to je bilo potrebno da Amerika uđe u rat protiv globalnog terorizma i "ljudi iz pećina". Naravno, iza svega leži finansijski interes, jer ceo američki finansijski sistem, tvrde autori, zapravo je piramida koja je smišljena da opljačka svoje građane. Najbogatiji bankari Rokfeler, Rotšild i Morgan svesno proizvode krize, jer na njima dodatno zarađuju. Cilj svih američkih ratova bila je zarada američkih bankara.
Na kraju, autori vide konačni svet po meri ljudi "iza zavese", tj "Jedna svetska vlada". Mediji namerno zaglupljuju, školski sitemi propadaju, ne bi li bilo pametnih ljudi koji bi mogli prozreti krajnji cilj svetske zavere - čipovanje ljudi.