Nula od coveka. Nije dostojan pristupu polnom organu ljudine, pa ni uz pesmu, nego mora prvo da pristupi dezinfekciji ,,prljavih'' ruku.

Odgovor prosječnog srpskog oca koji u tom trenutku gleda fudbal na tv-u, na izjavu sinčića: Tata, posrao sam se u lavabo!”

Izraz kojim sagovorniku dajemo do znanja da je neka osobina o kojoj govorimo naročito izražena kod nas.

Rečenica koja se često može čuti na basketu, kada ti u ekipu zapadne jedan od onih nemača pojma koji samo popunjavaju broj.
Naravno, ti se potrudiš da i on učestvuje u igri, dodaš mu koju loptu onako od zemlju, bez iznenađenja i sporije da mu ne bi ispala, ali vremenom provališ da samo gubiš napade zbog njega i dodaješ mu onda kada si u totalnoj frci kod aut linije, samo da bi se izvukao malo i opet primio loptu.

Rečenica koju obučno izgovore naši roditelji kad počnemo da se žalimo na stanje u kući i na našu slabu finansijsko situaciju, i osiromašene donacije naših roditelja koje nam ne mogu ispuniti sve naše prohtjeve, jelte, pa se s toga odlučujemo na rad.

Mesto na kome u Srbiji možeš da pogineš ako voziš po pravilima.

Jedno od glavnih pravila zabavljanja. Od svakog boljeg postoji bolji. A sam čin varanja unosi adrenalin u vezu, koji kad se spoji sa dopaminom vrši duplo svršavanje u međunožju lujke sa kojom se zabavljaš.
Ako prevari svog sadašnjeg dečka sa tobom, bio ti navalentan ili ne, budi siguran da će naskočiti na prvi kurac na koji naiđe na bulevaru Bludničkog Seksa. Jednostavno, neke navike se teško gube. Ma zajebi i to, navike se ne gube. A žene su devijantna bića sa mozgom antihrista. Sve što ti smeta, ona će sakriti negde duboko u sebi. Zaključaće to u bezdanoj jami sa krokodilima. Onda, kada se najmanje budeš nadao, sve to će isplivati, zajedno sa svim monstrumima koji tamo žive, uključujući i njenu majku.
Ukoliko se pak desi da ti nju prevariš pre nego što ona prevari tebe, tek onda si najeb'o. Ne samo da će te naterati da zažališ za svaki put kada si ubacio u drugu, nego će ti se osvetiti šurnaestoduplom merom. Ništa ne boli muškarca kao to kada sazna da ga je devojka prevarila sa najboljim drugom. E, pazi sad, ova kučka je opasna. Ne samo da će se kresnuti sa tvojim ortakom, nego je u stanju da opali pola tvog društva, kolege sa faksa, drugare iz srednje, komšiluk i onog klinca kog si stalno tukao na ćošku Gimnazijskog parka jer nije hteo da ode da ti kupi pivo, samo da bi dokazala poentu. Šta je poenta? Ne varaj varljivu kučku. Nikad. Veruj mi, ne želiš da sledećih nekoliko decenija slušaš priče u društvu: "dobro se jebe ona tvoja mala". A ona je, hvala bogu, iskusna što se toga tiče. Em što ćeš izgubiti status "alfa mužjaka" u društvu, em što više nikada nećeš povaliti takvu vrstu pičetine. Zajeb'o si se za vjek i vjekova.
Dakle, pusti da sve ide svojim tokom, da te prevari sa crnčugom iz Nigerije koji je na pripremama u lokalnom fudbalskom klubu i šutni je dok si još u kontroli. Jer, veruj mi, u tom trenutku si još uvek u kontroli.

Urođen takmičarski duh kod Srbalja.
Alergija na ostatak planete, koja se manifestuje cijanidnom reakcijom, ukoliko pokušaš da nas potceniš u Jelu, piću, seksu i nekim sportovima.

Stara narodna koja je dokaz da je ponekad bolje ne uraditi ništa, nego raditi nešto pogrešno, nešto što će naneti više štete nego koristi. Udri ciganče dok ne razbije tikvu, po gotovom poslu nema potrebe. Jednostavno jebo ćar vajdu.

Odjeb koji keva koristi uvek kad joj sin ukaže na neke greške, kad su njene veštine u poslovima domaćice dovedene u pitanje.

Još jedan od lucidnih osvrta na sportistu koji je malo brzi od infuzije.

Sve zastupljeniji profil igrača u našem fudbalu. Jako iritantan profil, a koji čini da čak i Aca Stojanović izgubi entuzijazam tokom prenošenja utakmica.

Jedna od najpogubnijih pretpostavki naše istorije, ruku pod ruku sa odokativnom procenom količine zdravog razuma pojedinca.

Posle izgovora iste i odigranog meča "pro PES-ovci" ostaju kraći za 3.186 dinara.

Savet iskusnog strica mlađanom junoši koji prvi put ide sa društvom na more, pa se kurči kako će da savatava ribe.

Реченица којом се води већина светских произвођача технике.

Postoji mnogo onih koji jedva čekaju da zapale preko granice. Postoji mnogo onih koji će reći da nema goreg mesta za život od Srbije. Ali čak i najgori među takvima - u koje, ponekad, spadaju - moraju da priznaju da naša zemlja uopšte toliko loša
Zašto treba živeti u Srbiji ili zašto je super biti Srbin za mene je pitanje nad pitanjima. Recimo, ako bi postojao vremeplov i mogućnost navigacije ptica, sigurno je da bi mnogi od nas poželeli da ona roda koja nas je onomad donela na to i to mesto u Srbiji promeni kurs i sleti na neki dimnjak u Danskoj ili Švedskoj.
Ko bi još birao da se rodi kao Srbin, i to još u Srbiji? Ali treba to odbraniti jer - kako ćeš protiv krštenice. A meni je to često bilo čudno. Dobro se sećam da tamo negde devedesetih godina nisam razumeo pojedine tekstove Mome Kapora. Ne zato što su bili teški i nerazumljivi. Radilo se o nečemu drugom.
On je pisao o svojim nostalgičnim napadima u Njujorku. A nije imao samo u Velikoj jabuci te rafalne ispade nostalgije. Slična stanja i patriotska groznica drmale su ga i u Parizu, Londonu... Gde god da je bio događalo mu se isto. Išao bi on tako i najednom bi ga nešto spopalo, nisu to bili pundravci u dupetu, već ista ta bića u srcu i duši.
Pisao je kako bi u Njujorku kupio sir, onaj pijačni, ali to nije ličilo na onaj na Kaleniću. Pisao je da kad god bi naručio neko jelo u pariskom restoranu, to nije bilo to. Nije brate pasulj tamo daleko, kao ovaj naš.
Mislio sam, matori koji ti je kurac? Pa ko bi tražio sir da mu miriše ko sjenički tamo na Menhetnu? Pa to bi bilo ko da tražiš engleski pims u „Poslednjoj šansi" na Tašu. Koga briga da kao turista osetiš domovinu u instant pakovanju tamo negde daleko. Okej, priznajem napade nostalgije gastarbajterske populacije, ali patnju turiste za otadžbinom...
Ali, nije to bila suština zašto me je nervirao Kaporov tekst. Jednostavno, radilo se o tome da nisam mogao da razumem da neko tokom devedesetih godina iz Njujorka plače za Beogradom u kome su tada ljudi imali platu 10 dojč-maraka. Mislio sam da bih pevao od sreće da su mi ponudili da čistim pisoare na Menhetnu ili da skupljam pseći izmet po Central parku. Takav je bio moj patriotizam u toj deceniji.
Ali priznajem, krvario sam za Beogradom tokom boravka u JNA u Sloveniji. Kada sam prvi put došao na vanredno odsustvo, pustio sam radio Studio B i osetio blaženstvo. Shvatio sam lokalpatriotsku rečenicu po kojoj je znak da si ušao u Beograd to što si na radiju u kolima našao stanicu Studio B.
Bio sam spreman da ljubim beton na Slaviji, popušim Meštrovićevom Pobedniku, bio sam patriota, voleo sam svoj grad i svoju zemlju. A samo nekoliko meseci pre ovog napada patriotizma, patio sam da vojni rok služim u Sloveniji, a ne, nedajbože, u Skoplju.
Slovenija je bila kul, „Mladina", „Lajbah"... Sve je bazdilo na Evropu. Samo nakon par dana uhvatio me je napad nostalgije, i to ne samo što su nas drndali na obuci, već mi je falio kraj, ortaci, Beograd, Srbija. U restoranima i kafićima na Bledu gledao sam Janeze koji bulje u skijanje, a nigde fudbala, uzbuđenja... Nisam kapirao ništa od toga, a i zbog grupe „Lajbah" zaglavio sam kaznu i najgoru karaulu na kojoj sam gulio kao u kamenolomu.
To je bio moj prvi osećaj patriotizma u životu i osetio sam njegovu amplitudu kada sam: zbrzao Makedonskom ulicom i video taksiste koji cepaju šah na haubama svojih odrtavelih „mečki"; otišao na derbi Zvezda - Partizan i čuo onaj huk koji pliva nebom nad Topčiderom; a najviše jer mi se odvratna Slavija činila lepšom od londonskog Trafalgar skvera.
Bio sam tada Momo Kapor, ali ne u Njujorku u poteri za zlatiborskim kajmakom, već vojnik koji u Sloveniji sanja pivo ispred beogradskog dragstora. Tada sam shvatio da srpski patriotizam cveta dok si u prinudnom egzilu. Tada sam shvatio da biti srpski patriota znači patiti za mrvama koje su ti preko noći oduzete.
Pa i u devedesetim godinama, kada je Kapor krvario za Beogradom stružući đonove po pariskom Monparnasu, mogli ste i tada sebi reći da je kul biti Srbin. I to jer vas je u toj deceniji ova zemlja oslobodila svakakve odgovornosti i ambicije. Prosečan Srbin je tada imao alibi za svoje luzerstvo. Niko nije od tebe očekivao ništa. Ne možeš, druže, biti Arkan. Slab si za to. Nisi se ušemio pa dobio dozvolu da tvoj šleper prođe granicu dok hrče carina. Dakle, niko si i ništa, i to je baš super. Tvoj fakultet nikome ne treba.
A i koji će ti kada to ne traže na šleperu. Žena nema za šta da ti prigovara jer i onaj majmun što živi pored tebe srče isto sranje od plate i može porodici obezbediti... Ništa.
Čak i u tim godina, koje prezireš i nikada ne bi želeo da se vrate, mogao si skapirati zašto je dobro biti Srbin, a ne Amerikanac koji mora da se jebe sa kreditima, kamatama i svim ostalim sranjima. Tvoje je da gledaš Pink i Palmu i da kresneš komšinicu za boks zlatnog „marlbora".
A zašto je danas dobro biti Srbin kada treba da otplaćuješ iste te kredite kao slinavi Teksašanin u predgrađu Dalasa ili pegavi Englez u Birmingemu? Nemam pojma? Ali, ipak znam.
Moja rođaka živi već deceniju i nešto u Rimu i kaže da su oni odlepili kad je apeninsku čizmu stegla čizma globalne ekonomske krize. Oni se ne snalaze u sranju, a ona im priča o našoj plati iz devedesetih i rafovima tapaciranim paučinom. Što bi rekao Goran Bregović: „Lako je biti tolerantan sa dolarima, ali dajte Amerikancima malo dinare... Pucali bi jedni na druge crnci i Kinezi". Zato je tebi dobro u Srbiji, jer si utreniran da ovde nikada neće biti dobro, pa ti je svaki napad iznenadnog luksuza premija, i shvataš ga kao pauzu između dva siromaštva.
Biti Srbin je super jer se možeš identifikovati sa Novakom, Vidićem, Brakočevićkom... I boli te što nema plate, jer ti zbog njihovog uspeha oblačiš pocepane gaće i ulaziš u farmerke zakrpljene na dupetu i stižeš tačno na vreme ispred Skupštine da urlaš jer su oni na balkonu ti, a ti si oni. Zato se nigde tako euforično ne slave uspesi sportista jer se nigde na svetu toliko ne fotokopira tuđ u sopstveni život.
Super je biti Srbin jer si kao pacov ili bubašvaba otporan na sve nedaće i ceo krvotok ti je nabijen protivotrovom za sve one koji bi da te potamane.
Super je Srbija jer samo se u njoj može roditi Del Boj. Kaži?! Ono kad su komentatori i fensi publika na poslednjem SP u fudbalu pizdeli od vuvuzela ti si ih već posle dva dana mogao nabaviti na pijaci na Vidikovcu. Da je kul živeti u fejk garderobi prvi smo mi saznali, a sad gledaj na Zapadu. Ni oni se ne bune što je „barberi" pruge izvezao neki Kinez.
Super je živeti u Srbiji jer možeš imati snove da je svuda bolje nego što je to tebi. I London ti je lepši iz Beograda, a kada živiš u njemu on te pojede, a i kad dođeš na posao u 10 umesto u devet, nadrkani šef ti kaže: „Good afternoon". Iz Beograda ti je sve na Temzi idilično, ali život je dobar ili savršen samo tamo gde ne plaćaš infostan jer u svakom gradu u kome ti poštansko sanduče puca od računa - sve ti je odvratno.
Super je živeti u Srbiji... Verovatno i zbog toga što ću za dvadeset sati zaparati mermerni pod njujorškog aerodroma JFK. I tamo, među čelično-staklenom scenografijom Menhetna neću, kao Momo Kapor, sanjati zlatiborski kajmak...
I zbog toga nisam ništa manje Srbin ili se manje palim od njega što živim u Srbiji.

Recenica koju upucujemo ukucanima na putu do wc-a, dok pod misku staljamo presavijene novine, a u ruci drzimo mobilini (u slucaju da u novinama nema nista zanimljivo, igracemo igricu na mobilnom dok ne zavrsimo "posao")

Izraz za veoma jak šamar, takoreći iz sve snage.

Kada najzad dođe do daha, nakon penjanja uz stepenice, ili uz brdo, ovo je prvo što kaže prosečan pušač, debeljko, crnogorac ili starac.

И креће сценарио у глави који се никад не би остварио у стварном животу...
Али коме се то јебе, лепо је док машташ.