Ali kad u pičku materinu.
Mantra koju nevini pubertetlija ponavlja u sebi.
Karakteristika pojedinih ljudi, naročito onih sklonih čestom menjanju kanala, da se uključuju u film neposredno pre nego što se završi. Isti ljudi često šaltajuči kanale nalete na 125. epizodu neke serije koju inače prvi put vide u zivotu i počinju da gledaju kao da je prate uveliko i tako sve do prvih reklama a onda - IDEMO DALJE.Zapravo, takvim ljudima uopšte nije bitno šta gledaju, ionako ih ne zanima šta će da se desi, vazno da se nešto čuje i da mrda slika.
A: šta je to, neki film....o čemu se radi?
B: Sad će kraj, odličan je, skini ga pa gledaj sutra na kompu.
A: ma jok, sad ću ja da se uklopim....
Rečenica koju prosečna žena izgovara minimum sat vremena.
Rečenica koju izgovara trener Olimpijakosa Marku Panteliću,kad planira da ga u igru uvede u 85.minutu utakmice.
Znak da ste se udubili u knjigu.
Ili samo čačkate konac iz čarape.
Veoma jednostavno - umreti. Neki put je potpuno neshvaljivo u sta se pretvorio ovaj svet. Naime - ovih dana je očigledno veoma popularno biti pokojan.
Dečko gine. Novine prenose. Priča se po kraju. Onda počinje.
2 dana pre sahrane:
Naravno prvo čemu se pribegava kada treba saopštiti nešto - oh, da. fejsbuk. Gomila grupa nastaje ( R.I.P, Zauvek u nama, itd. ) Nijedan od admina nije poznavao preminulog. Ubacuju se slike koje lajkuje 6,986 ljudi(grupa ima oko 7,000 članova.) Komentari tipa :" Brate moj, bio si baja. Znachi nikada te necemo zaboraviti sine. "(klinac, najčešće 5,6 godina mlađi od preminulog, čuo za njega dvaput u zivotu.) ili "BeBo, bUbAwiii wratiiiii seeee!!! zNacXi nEcUUU bEz tEbWeee... mIcOo0o m0ja weEpaA...tUggAAA... </3 "...Statusi tih ljudi su naravno u istom stilu.
1 dan pre sahrane:
Svi se međusobno žale jedni drugima jer Boze moj on je bio "divan decko". Naravno svima je bio ili najbolji drug, ili dečko, ili brat od tetke za koga su tad saznali ( verujte, ima i ovoga). Priprema za sahranu. Klinci se opijaju i seku, dok devojčice padaju u nesvest i njima u naručje. Prepričava se kako je njegova majka zamalo skočila kroz terasu.
Sahrana:
Skupilo se bar 600 ljudi na groblju. Kupuju se venci, cveće. Devojčice su se pojavile sa ogromnim naočarama, da se ne vide podočnjaci i razmazana maskara, koju su iz nepoznatih razloga stavile. Biju se ko ce pre da stigne do sanduka u kapeli, bukvalno idu preko ozalošćenih. Kolona krece dok gomila klinkica vrišti obešena drugovima u šuškavcima i air maxu oko vrata. Oni ih nose. Čuje se jecanje "Ivanee" ( pokojnik se zvao Igor, pritom). Nakon sahrane se opijanje nastavlja, dve devojke se biju oko toga koja je bila sa njim. Još dve se uključuju u raspravu. Momci razbijaju flaše i nastaje tuča jer ne može da se razjasni ko mu je bio najbolji drug.
Par meseci nakon toga u autobusu srecem poznanicu koja je bila najglasnija skoro na sahrani. Znala ga je iz vidjenja, al ja reko da ispadnem korektna pa sam je pitala kako je i da li je bila na groblju, na šta me je ona zabezeknuto pogledala i pitala "zašto?" . Onda se valjda setila, pa odmahnula glavom, i nastavila da mi priča o svom dečku koji vozi Hondu CBR.
Toliko o tome.
Rečenica koju izgovore suvozači u momentu kada vozač pusti Sinana.
A: I sada, Sunce moje!
B: Gotovo, ginemo u roku od 10 minuta. Gasi to jebote!
Rečenica koja se najčešće izgovara kada na granici kažu da će vam oduzeti alkohol.
Vreme u koje je najpovoljnije da se setiš da si nešto zaboravio da poneseš.
(Posle prevaljenih 30 kilometara): -Gde mi je pasoš?! Kako sad da pređem granicu? A, moram da se sad vratim.
Dokaz koliko je vreme relativno.
Svako će da optužuje onog drugog da je zakasnio.
To bi pisalo na mozgu Jelene Karleuše, prilikom prodaje njenih organa zbog presađivanja (ako bi bili na prodaju).
Logičan opis malera koji te prati u većini životnih situacija. Priprema terena je besprekorna, al' ništa od realizacije. Obezbedio si praznu gajbu, obrij'o muda k'o Facafaca, naprskao se najnovijim Eclatom for men, al' u podsvesti postojanje bojazni da će nešto krenuti po zlu. Da ga nećeš umočiti, da NEĆEŠ JEBATI.
-Majo, aj svrati do mene, otišli moji u Ćićevac kod strica!
-Došla bi Sale rado, al jutros sam dobila!
-Znao sam!
Poslednji minut u Pioniru kad igra Partizan!
Lete racuni,upaljaci,time-out 4,5 komada,prekid igre zbog glasnog navijanja :)
Kad keva ide do komšinice i vraća se za "pet" minuta.
Sine, odo' ja do komšinice na pet minuta, a ti, molim te, budi toliko ljubazan pa na svakih pola sata promešaj pasulj.
Rečenica kojim si kao klinac saopštavao koliko imaš para u džepu.
Zato što je tada orjentir bio `SEGA` klub.
Ta 2 minuta zapravo traju 15 minuta...Dok svaki igrač napravi faul, pa dok se izšutiraju slobodna bacanja, a tu si i trenerski tajm auti...
(ako je kritičan rezultat)
Dok zapisnički sto vrati vreme i rezultat na semaforu, pošto je lakše popeti se do semafora i ručno vratiti...Znajući da su nam semafori praistorijski
Pa onda oni zvuci sirene kao kad prolazi lokomotiva za vreme tita
-Ej brate aj napolje?
-Čekaj da se završi tekma.
-Koliko je ostalo do kraja?
-Evo još 2 minuta.
-Ništa onda, vidimo se sutra
Čekaju Godoa. Depresivne lenčuge ili teške drkadžije koje stalno pišaju uz vetar pa im je krivo što ostaju mokri, a pored kojih život samo prolazi. Oni stalno ponavljaju, obavezno preteći prstom, o dolasku njihovih čuvenih 5 minuta slave, sreće, velikog uspeha, velike moći, kad će se dokazati da sluga Jernej nije uzalud tražio pravdu; da je moguće ono što Sizifu nije uspelo, da će uspeti da izguraju tu stenu na vrh planine i da će ta stena ostati na vrhu nepomična kao večiti spomenik njihove pobede nad nepravdom.
Al' eve im mojega, što bi rekli moji Moravci. Dok tako busajući se u grudi čekaju da im padne s neba u usta i dok galame tražeći neku svoju pravdu i neki red; dok govore da su ljudi zli, da ih niko ne razume jer su drugačiji; dok neprestano kukaju da im je kafa previše vruća, pivo previše hladno, sarma previše masna, vino previše gorko i kiselo, a rakija ne valja jer štipa za grlo i želudac... život pored njih prolazi i odlazi u neprovrat.
Često nisu ni svesni da je možda tih 5 minuta i prošlo, ali da su oni zbog svojih ničim opravdanih velikih apetita, potpuno nesrazmenih sopstvenim mogućnostima, sve te iste trenutke smatrali samo kao uvod u nešto veće, kao mali uvod u besmrtnost. Ništa ih ne zadovoljava, stalno misle da zaslužuju više. A nikako da shvate da mnoštvo sitnih radosti vredi više od te jedne velike; da kad već idu uz vetar, da ne pišaju isto tako nego da mlaz malo skrenu u stranu koliko da više ne zapišavaju sami sebe; da shvate da moraju sami da stisnu petlju, da pokažu da imaju muda; da zajebu prošlost, da sve neuspehe i poraze ostave iza sebe i krenu dalje da svaki naredni dan žive u fazonu: boleeee mene kurac za sve, ako me život jebe, jebuckaću i ja njega pomalo, bolje i po minut svakog dana, nego 5 minuta nikad. Retki se opamete pa iskoriste maskimalno ono što im je ostalo od života. Većina i dalje ostaje da čeka tih svojih 5 minuta... I dalje odlučno preteći prstom nekome tamo...
"Ma doćiće i mojih 5 minuta pa ću svima konačno da jebem mater..."
Ono što vaši ukućani izgovore kad vas neko traži dok ste u hm.....neprikladnoj situaciji da se javite.
- Dobar dan! Jel Žarko tu? Nikola ga traži.
- Jeste, al'.... zovi ga za 10 minuta..... Nešto radi.....
- Šta radi? (Nikola rešen da zajebava)
- Ma otkud znam šta radi!? Zatvorio se u kupatilo i nema ga da izađe pola sata! Sere, piša, licka se tamo šta ga znam.... Joj da nije zapušio šolju?! Žarko jesi živ izlazi?! Jooooooj.... Zovi ti njega za deset minuta.
- Hvala...
- 'Ajde dete pobogu izađe li? (spušta slušalicu)
Garantovan način da zubobolja prodje.
