Jedna od najtežih odluka koje individua donosi u životu. Naime pred njom je krajnje težak zadatak, da izabere ime, ime koje će je predstavljati u budućem periodu. Cilj istoimenog je da vas prestavi kao najvećeg šmekera sa jedne strane, i onog kul lika sa kojim momci žele da popiju pivo sa druge. Jedan pogrešan korak i sve bi postalo pakao. Proces je krajnje zamarajuć, dugotrajan i organizovano sagledan od strane jedinke. "Aleluja efekat" se javlja odjednom i prestavlja rađanje savršenog korisničkog imena. Popraćen je lučenjem adrenalina, i osjećajem katarze.

Naziv divnog, nadahnjujućeg i savršeno kreativnog sastava koje osnovcima svake moguće godine stavlja u plan i program Ministarstvo prosvete. Kao da njih to nešto naročito interesuje i kao da će baš da maknu svoje dupe pa da sve te sastave širom drage nam zemljice Srbije, pročitaju.

Nešto što je postala čitava nauka.
Neophodno je izbeći šabanstvo i seljaštvo, sto nikako nije prihvaćeno.

U doba socijalizma i teškog dotoka proizvoda sa "trulog zapada" ova kombinacija je bila idealna zamena za gel za učvršćivanje kose. Dovoljno je bilo rastopiti šaku šećera u čaši piva i oblikovati frizuru po želji. U poređenju sa današnjim najskupljim gelovima i lakovima za kosu, na skali od 1 do 10, ovaj je imao ocenu 28, jer je i košava bila nemoćna da rasturi to koSstrukciju.

Angažovati se celim svojim bićem da nekome učiniš uslugu, da nešto uradiš za tu osobu, bez razmišljanja da li će ti se to obiti o tintaru kasnije.

Biti kao popišan. Ozbiljno se skenjati zbog nečeg. Rastužiti se.

Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.

Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.

Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.

A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa ...Eh, avaj!

Period kulturne evolucije pojedinca. Događa se u kratkom roku nakon preseljenja u Beograd i početka studija. Karakteristično za ovaj period razvoja je učestalo postovanje novih francuskih muzičara na društvenim mrežama.

Ovog puta (si) se izvukao, ali sledeći put će(š) najebati. Posprdna rečenica koja se koristi kada vas neko iznervira, pokazujući mu da neki drugi faktori odlučuju o njegovoj sudbini, jer, da se ti pitaš, do sada bi ga utovarali đubretari ili jele ribe. Proistekla iz činjenice da neretko ubice telo žrtve zamotaju u tepih radi lakšeg transporta i neostavljanja tragova po prevoznom sredstvu.

Predstavljena kao sajt za svakoga, sajt za razonodu, Vukajlija je dobila ogroman broj članova za kratko vreme koje postoji. Odredjena podgrupa tih članova (uglavnom novopridošlih, ali ima i onih od ranije) pokušava konstantno da uvede totalitarni režim ovde, gde će se pisati samo o čemu oni hoće. Još kad bi dobili moć od dragog nam Kaizena da svaku defku cenzurišu i edituju, to bi bilo prosto savršeno (ne pričam ovde o modovima). Ne bi više bilo defki koje u sebi sadrže i najmanji nagoveštaj da splavovi nisu totalno govno i da ih treba spaliti, kao i one koji na njih idu. Beograd, da se oni pitaju (iako medju njima ima i Beogradjana) bio bi izbačen iz svih definicija u kojima je pomenut u iole pozitivnom kontekstu. Nasuprot tome, ostale bi one koje hejtuju Beograd na najvujgarnije i najodvratnije načine, a pritom bez argumenata, a zašto bi ih i bilo kad su Beogradjani poznati kao silovatelji pataka i gusaka, dok kao bekap te njhove zanimacije cepaju zurle sa najnovijeg CD-a Fazlije. Pisalo bi se samo o tome kako je Grand seljački, Milan Stanković gej, a Mile Kitić jači nego ikada. Novi članovi (iako medju hejterima novih članova ima onih koji su manje od mesec dana na sajtu) bi se najpre odveli na skalpiranje, zatim na tetoviranje vrelim žaračem, a zatim ban, pa na električnu stolicu. Kad bi sve to obavili mogli bi mirne duše da se vrate muvanjima na četu i PVT-u, pisanju debilnih viceva kojima tepaju "definicije" i uživanju u pisanju najraznoraznijih vrsta govana i čitanja istih, a po potrebi i pljuvanju nijanse roze boje na šeširu Isidore Bjelice, ili dužine brkova Marije Šerifović. Takodje, moglli bi sa vremena na vreme da nekom novajliji koji je istrpeo inicijaciju i pritom ostao normalan, paljbom komentara život zagorčaju svojim "ništa novo nisi napisao, ovo već svi znaju" komentarima.

Muškarac od kojeg se tru balkan bojsima diže kosa na glavi, iako mu na neki način i zavide, jer dok oni cirkaju u ćošku kafića/kluba, on pokupi sve ribe.
Šminker u wc-u provodi više od prosečne sponzoruše, a to vreme uključuje tuširanje dva-tri puta dnevno, nameštanje frizure minimum sat vremena, stavljanje pudera i po potrebi kreona, turpijanje noktiju i višestruko mazanje asortimanom krema iz kompleta "protiv bubuljica, za meku kožu, isparavanje podočnjaka i za zaštitu od iritiranja kože nakon čupanja obrva". Na vrat stavlja pola boce nekog parfema, tako da kad udje negde svi osete njegovo prisustvo. Ne može da prodje neopaženo pa da mu jebeš mater.
Ne navija ni za jedan klub, sport prati samo kad mora, gnuša se kretena sa stadiona i ostalih nakurčenih likova, mada je sa svima njima dobar i svi mu se javljaju bog zna kako (a i on njima, gde ćeš s njima da se kačiš, jelte) jer je svakome od njih nabacio po neku drugaricu, kojih ionako ima na pretek.
Ne dere se, ne pljuje, maksimalno izbegava bilo kakav oblik fizičke agresije, sluša haus jer su narodnjaci isuviše seljački, a ostali muzički pravci isuviše nekul i bezveze, mada to ne želi da priča (iako indirektno pokazuje) pa na pitanje "šta slušaš" odgovara sa "sve što mi se svidi".
Oblači se po najnovijoj modi, što uključuje tesne farmerke, uske majčice živih boja (žuto, roze, ljubičasto) i obavezno neke cipelice, jer su patike ono... Ono što za djavola pretstavlja krst, za njega je Air Max.
Retko ostaje sa nekom devojkom u dužoj vezi, obično je sa jednom maksimalno nedelju-dve, a da je pritom prevari x puta.
Još da napomenem, nije feminiziran i nije pička, već samo jedan urbani mladić koji kod devojaka izaziva uzdah "joj što je sladak" i koji pije viski ili tuborg od 500 dinara u braunu ili teatru, a kafane zaobilazi u širokom luku (tamo sve seljaci koji smrde i ružni su).

Duga crna kosa k'o iz kotla punog ključale masti izvađena, crna prljava majica sa slikom nekog sačuvajmebože džibera, poderane pantalone i neke čizme jebemliga, zovu ih po ženskom hrvatskom imenu Martina, ma nek idu tri pičke materine.
Crtaju neko veliko A u krugu, okreću krstove naopako, drogiraju se, muški se šminkaju ispod očiju, ženskinje se šišaju na ćelavo, a sve to nešto žgoljavo smotano, mračno, ružno, strašno. Viču da su drugačiji i pametniji od drugih, nazivaju ostale seljacima, a muški dugokosci ekser u brašno ne znaju da zabodu, dok ženski pripadnici misle da se oklagijom razvijaju fotografski filmovi.

I dok otac i majka čitaju u kući očenaše prislužujući zadnji dinar za spas deteta, ono se sve više odaje đavoljoj raboti, te u krivudavim putevima kokainskih noći gleda da neđe zaradi sidu ili neki drugi hepatitis. Spas mu dolazi prekasno, obično onda kad panduracija odbije bubrege zbog napada na trafiku izazvanog halucinacijama zbog opojnih droga kad im se učini zmaj od trafike ili robokap.

Kupaju se redovno - jednom godišnje. Smrde na kilometar. A sve to rade zbog jebene muzike. Slušaju neke pume, kuguare, pantere jebem liga. Neće da čuju krštenu muziku, pa da ko sav normalan svet, odvrnu Sinana ili Jašara uz mezetluk i piće, a ne da uključe neko krkljanje - nije ni čudo da pomišljaju na samoubistvo i seku vene. Kasi čuo da je neko odvrn'o Šabana i seko vene?

I dok im tako mladost prolazi u crnini i tmini, dok izvrću naopako krstove na grobu pokojnog solunca, dok na novoj fasadi u ranim jutarnjim časovima sa telom punim opijata i kojekakvih drugih nekrštenih supstanci iscrtavaju A u krugu, mozak im se izokreće u totalnu glupoću, i od nekada finog deteta koje je u vrtiću dobilo prvu nagradu za najbolju recitaciju majci za osmi mart, postaje garavi filadendron nesposoban da se suoči sa stvarnošću života bežeći u beskrajna prostranstva drogom i drogeraškom muzikom izazvanog ništavila obavijenog crnom masnom kosom, poderanim pantalonama i naslagam prljavštine usled višednevnog nekupanja.

VRATITE DOMAĆINSTVO U ŠKOLE I REDOVNO SLUŽENJE VOJNOG ROKA!

Hipsteri ga zovu i daždevnjak.
Naravno, na prvi pogled jasno je da je reč zapravo o burnjaku, stanovniku potoka listopadnih šuma Srbije i, da se tako duhovito izrazim, regiona. Mada je dotični najviše ponosan na svoju adresu u urbanim legendama.
Pored očnih žlezda iz kojih ispaljuje plutune belog otrova i oslepljuje sve na šta naiđe, poseduje i arsenal uber kiseline, iz žutih fleka po drekavac/crnom telu, koja je uzročnoposledično odgovorna što Srbi od vajkada nose opanke, da se ne bi preselili u Australiju i družili se sa Đovakom.
Burnjak ima smrtnog neprijatelja u vidu drekavca, koji mu je preoteo neke moći i kurči se njima po internetima.

Uh, fala Bogu i to prođe. Jeste bilo čupavo, sinuse i kosinuse sam za zadnje dve nedelje učio više nego sve ostalo u životu, ali isplatilo se. Dala mi je dvojku i zvanično imam najgori prosek u razredu. Jebe mi se baš za prosek!

Ovde na selu se zna, ako hoćeš da imaš para, moraš da radiš kao konj. Posla se ima, od jutra do mraka, težak je seljački dinar, ali kada uveče izađeš u obližnje selo, rasadnik budala, briga te što te lokalni indijanci gledaju popreko i peglaju ti crnu košulju. Tebi je super. Kinta za pivo, kinta za pljuge, kinta za gorivo, kurtone doneo komšija sa Exita za dž, neke Flumper Bumper, ali rade posao. Ako imaš sve to, radodajke same dolaze. Dobićeš pičke, ili po pički.

Ipak, ovo leto beše drugačije - ćale je dobio otkaz. Nakon 29 godina pišanja krvi u fabrici došao je neki kurton koji mu je rekao da je višak. Višak? Lep izraz za floskulu "koji ćeš nam kurac". Odmah sam shvatio da ovo leto neće biti kao drugo, ima da se radi, a pare će ići za neke druge, meni mnogo manje bitnije stvari. I tako je i bilo. Legla dnevnica, treba za koncetrat, legla dnevnica, fali prašak za veš, legla dnevnica, stigli računi. Sa sedamnaest godina se osećam kao domaćin, ali koga da krivim, ćuti i trpi. Bog sve vidi.

Leto, ko za kurac, nikad toplije! Upeklo Sunce, probija plafon, pa kada se podigne prašina za kombajnom ili kada krene da isparava otrov kojim si prskao repu, psuješ i njivu, i život, i majku što te rodila. Posla sve više, gazda se nešto uzjebao sa novim reklamnim kulturama, pa mora sve da bude tip-top. Neka se goni u kurac.

Na bazen i reku nisam mogao ići, zbog posla, radio sam svaki dan. Ako ne radim, onda pada kiša, pa mogu samo u sobi da budem. Bio sam zahvalan i na tome, ali me je negde duboko pekla savest što blejim bezveze, umesto da radim. Odem napolje i počistim šupu, da ne moraju moji da se cimaju. Bolje to nego ulica.

Pitate kako sam proveo letnji raspust? Jebeno, vrelo, pražnjavo i znojavo. Napokon došao prvi septembar i počela škola, pa da mogu da odmorim ko čovek.

Najcesci odgovor nejebaca na pitanje "el ima neka picka".U prevodu to znaci "nema nista , ne pitaj me dalje" .

Majstor koji ti uvek predlaže generalku na autu.
On jako voli da otvara motor i da ga rasklapa na sastavne delove. Zbog toga je i postao majstor - samo da bi mogao da zaviri u srce auta, da vidi kako to čudo radi.
Da nađe tromb koji blokira arterije motora tvog četvorotočkaša, i da ga odstrani hiruškom preciznošću.
Njegova strast je identična strasti kardiologa. Dok mu ulje prska po licu, ruka mu ne drhti, isto kao što ni kardiologu ne drhti ruka kad mu krv prsne na lice dok operiše otvoreno srce.
Njegovi pomoćnici nisu skalpel, makaze, gaze, končići i zgodne bolničarke.
Njegovi pomoćnici su ključevi, šrafcigeri, španeri, pumpe, lanci i klinci koji su došli na praksu kod njega da gledaju zgodne gole ženske na kalendarima u radionici.
Njegovi pacijenti ne leže na operacionom stolu, i ne traže anesteziju da bi bili operisani.
Njegovi pacijenti su iznad kanala i strpljivo danima stoje i čekaju da ih on operiše i otkloni i najmanji trag sumnje u njihovu potpunu funkcionalnost.
Ima precizan sluh koji mu omogućava da odredi koji je stepen oštećenja motora ako ga čuje na udaljenosti od pet kilometara. Otvaranjem haube, vidi mikropukotine na motoru, nano-naprsnuća na cilindrima, oseti miris nedovoljno kvalitetnog ulja koje je prouzrokovalo svu tu štetu, čuje aritmije u radu srca vašeg prevoznog sredstva i tačno zna da ste vozili auto kod njegovog najvećeg konkurenta koji je sve to i zakuvao.
On uvek vidi neki kvar koji može biti fatalan za tvog ljubimca na četiri točka. Vidi u budućnost i prošlost tvog automobila kao da ima vremeplov. Zna da si udario karter pre dve godine, i da će da ti otkaže boš pumpa za dve nedelje. Zna da si koristio taj auto dvaput nedeljno da bi ženu varao sa komšinicom van grada, i da ti zato amortizeri malo lupaju, ali ti to neće reći. To će pripisati lošim putevima.
General majstor svoje operacije naplaćuje skromno. Po operaciji uzima iznos koji prosečan kardiolog dobija kao mesečnu platu. Zato i voli da često operiše srce vašeg automobila.
Sve u svemu - majstor svog zanata. General u armiji auto majstora.

Guča je jedna prelepa , mirna varoš koja se nalazi u Dragačevu (nedaleko od Čačka).
Populacija, oko 1500 stanovnika u samom naselju.

E, problem je u tome što je jedna kulturna manifestacija ''Sabor Trubača'' iz 60ih pretvoren u običan nekulturni ''seljački vašar''.
Sabor trubača = okupljanje trubača

Kada su se prostaci i seljačine latili vlasti nakon 80ih, pošto ni za vreme tog crnog komunizma nije mogao da radi baš ko šta hoće, došle su vesele devedesete kada je Sabor Trubača počeo da se pretvara u:

"Šund, kič, posunovraćen zdrav razum, neukus svake vrste, slepljen i zalepljen etničkim, etičkim i moralnim blatom moderne Srbije i sve umiveno zastrašujućim, odvratnim skičanjem i vrištanjem pleh-muzike (koja, uzgred, sa muzikom nema ama baš nikakve veze), ponovo počinje u Guči! Ali, koga zapravo ''muzika'' uopšte i interesuje? Ako želite da zaboravite bar na momenat raspadanje države Srbije, nezaposlenost, neobrazovanost, kriminal, ubistva, silovanja, korupciju, katastrofalnu političku, ekonomsku, socijalnu, kulturnu i svaku drugu tragediju Srbije, idite u Guču. Prepustite se sedativnom dejstvu alkohola i ostalih droga, žderite mladu prasetinu i jagnjetinu, podajte se sveopštem alkoholnom (i svakom drugom) ludilu i tragičnoj neadekvatnosti, i to će vam onemogućiti funkcionisanje mozga bar mesec dana. Ako ne i duže? Srbiji nefunkcionisanje zadriglih mozgova, okupanih u alkoholu, treba najviše. Samo zato naša vladajuća politička koalicija i podržava ovaj skup zatupljenih prostaka, alkoholičara i ludaka koji se deru i vrište u magli alkoholnog trovanja, praćeni skičećim, vrištećim užasom pleh muzike. To je inače naša srpska ''agonija i ekstaza'', naš kulturni ''brend'' koji mi nudimo ostatku Evrope i sveta. Uživajte! A od Guče do Guče, rokajte bensedine, jeftin polu-otrovan alkohol i ako imate para i neke teže droge. Gledajte da zakucate što više eksera u vas mozak. Tako ćete lakše podneti realnost i omogućiti političkoj koaliciji na vlasti da na vlasti ostane ZAUVEK."

Napisao V. Š.

Nekada je drugarstvo izgledalo mnogo drugačije nego danas. Ljudi su manje visili po kućama, družili su se u kafanama, izlazili su zajedno, išli na fudbal, na more, svaki dan su provodili zajedno, i poznavali su se u dušu. Jedni druge su pratili u vojsku, bili jedni drugima kumovi, veselili se zajedno i pomagali u zlu. I kada bi jedan prijatelj otputovao daleko, tamo se nastanio i ostao duže vreme, osetila bi se praznina. Kako ljudi odrastaju, život ih vuče na neku drugu stranu, prijatelji se razidju po celom svetu, i retko se vide. I sećaju se mladosti i drugarstva sa setom, vesti o drugima čuju retko, a ni pisma ne stižu tako često..
Zbog toga, ljudi su se dosetili i izumeli telefon, no u početku je moralo da se ide do drugog grada da bi se telefoniralo, a kada su telefoni postali normalna pojava, medjunarodni razgovori su i dalje bili skupi. Medjutim, napretkom tehnike, napredovala je i komunikacija, i tako danas imamo msn, fejsbuk i skajp, uspostavili smo kontakte sa drugarima preko, i svi su srećni. Ali sve ovo imalo je i svoje loše strane..Vremenom, ljudi su počeli da se druže isključivo "na struju", bez obzira na to da li žive na različitim kontinentima ili u istoj ulici, i ta pojava postaje sve masovnija.
Danas prijateljstvo izgleda ovako:

Za takvu svadbu se kaže – bio si, a k’o da nisi. Posle 7-8 godina zabavljanja konačno su odlučili da se venčaju. Ali ne na staromodan, primitivan i aut način kako to velika većina džibera i seljaka radi. Oni su urbani, gradski likovi, kul, in. I gnušaju se od onih „seljačkih svadbi“ sa puno gostiju, masnom hranom, domaćom rakijom, veselom muzikom i veselim društvom. Nema sanse da oni prave takvu svadbu. Oni su posebni, razlikuju se od mase. Njihova svadba mora da bude nesto posebno. Mlada nije na ceremoniji uzela mladoženjino prezime, nije ga čak ni dodala, jer je emancipovana. A sada svadbeno veselje. Prvo, taj seljački izraz „svadba“.. to nije kul.. Bolje da se zove „wedding party“ i da se hepeninguje na nekom fensi mestu, pored nekog bazena. Drugo – društvo malo ali odabrano, ne vise od 20 ljudi, jer sve preko toga nije gradski fazon. Rodbina nikako nije na spisku zvanica, to su sve seljaci. Eventulano roditelji ako bas moraju i rodjeni brat i to je to. Nema sedenja, to je glupo, na svadbi treba da se đuska, a ne da se sedi i da se jede. Švedski sto i ćao! Muziku će puštati DJ, jer su bendovi prevazidjeni. Eventualno može da nastupi neki gudački kvartet. Muzika isključivo strana, a od domaće može samo ona makrobiotička – Aleksandra Kovač, eventualno Ana Stanić ili Aleksandra Radović. Hrana. Nikako ona prosta i masna hrana, nego to mora da bude originalno – bademi, lešnici, masline, pečurke, salatice razne. Zaboga, niko nije došao na venčanje da se prejeda, to treba da bude više ukras nego posluženje. U suprotnom ispadaš šaban u svom snobovskom društvu. Za piće se nikako ne služi rakija i ostala ružna i zla pića sa ovog podneblja. U obzir dolaze isključivo šampanjac i čileansko vino, a za aperitiv kokteli. Garderoba. Nikako bela venčanica, to je toliko staromodno.. Mlada će verovatno biti u nekoj skupocenoj žutoj ili bež haljini, a mladoženja u sakou, pantalonama i belim patikama. Ukupno trajanje veselja ograničiti na max dva sata, jer posle toga se ide u diskoteku. Veselje da poludiš. Inače, hit u svetu.

1. Naparfemisati se ogromnom količinom nekog parfema, dezodoransa, čega već, bukvalno prosuti cijelu bočicu na sebe. Koliko god da parfem ili šta već ima prijatan miris, tolika količina nikako ne može biti prijatna za nos ljudi koji okružuju tu personu.

2. Takođe, znači namirisati se u nečijoj neposrednoj blizini, ili stati do nekoga svježe okupan mirisom, čime sav taj zapah pređe na tu osobu, htjela to ona ili ne.