Najnoviji žanr muzike, naročito popularan kod devojaka ispod 25 godina.
Tekst "ja sam riba i kidam" pesama uglavnom predstavlja monolog ostavljene devojke, koja peva svom bivšem dečku i njegovoj novoj devojci, koliko je ona u stvari kul i koliko je taj dečko glup, a njegova nova devojka ružna. Ona je sada puna samopouzdanja, ona tera muškarce da svršavaju na nju samim tim sto se pojavi, ona mrda kukovima kao nijedna, ona je shvatila da joj se može. Ona će se podati prvom koji joj naruči piće. Ona je sada kulja od svih. Ona je Ledena kraljica. On će patiti za njom. On će se kajati. On će shvatiti da ova nova nije ni do kolena "ja sam riba i kidam" devojci. On će joj slati poruke.
Ali Ona...
Ona će, iako pesma ne kaže tako, završiti kao žrtva AIDS-a, preminula preranom smrću pod nekim mostom.
Jer njoj se moglo.

Očajnički vapaj čoveka koji je oduvek bio drugi izbor. Kao i nesrećni Luiđi, kolega Super Maria koji igra samo kad ovaj prvi padne u provaliju, i on je stupao na scenu samo kada su sve ostale opcije bile potrošene. I tad nešto malo, nezapaženo. Princezu nikada nije spasao, zadovoljavao se onim 'moša' sluškinjama, koje kažu da je u drugom zamku. Njega zovu na fudbal samo kad neko ispali, pa da se popuni brojka za 5 na 5, a i tada je stavljan na gol. Njemu riba da samo kad Luiđijev drug nije zainteresovan, pa Luiđi posluži kao rezerva. U društvu se ne ističe, na njegove viceve se niko ne smeje, često ga ni ne saslušaju do kraja. Luiđi se ne rađa, on to postaje vremenom, i najčešće je sam za to kriv.

Primer kako sredina promeni osobu. Ta, koja je najbolja riba u tehnickoj skoli, van nje je samo prosecna riba. Moc navike (gledanje iste iz dana u dan) vremenom nacini od nje lepoticu, i onda se potpuno zaborave i njeni malo siri kukovi, i bulja koja jedva da nije ravna, itd, itd...

Redovno održavanje podatnih jebozovnih komšinica.

Nejbitnija osoba u nekoj firmi, mali mag za sve i svašta. Svaka firma ima bar jednog. Uglavnom je izgovor za neznanje i nerad zaposlenog u firmi kojem se mušterija (klijent) obraća.

fejsbuk, ono što Angelina Jolie nema

U stvari, rođak koji je promašio odlučujući penal na utakmici protiv susednog sela.

Nema gluplje emisije na svetu.

Kad ti se uspaljeni klinac nakači na vrat pa bi da se kavži i bude pametan, onda ga pogladiš po obrazu i izgovoriš rečenicu iz naslova. I pratiš promene na jadnikovom licu...

Teska je nekih stotinak kila (i kako onda da nema sise) a cesto ima i do zla boga ruznu facu.
Na fejsu joj neki pacenici i pedofili lajkuju slike, a imala je dvojicu ili trojicu koji su se smuvali s njom jer nisu obratili paznju ni na sta drugo osim sisa. Sve ovo joj je dovoljno da pocne da misli da joj ni Pamela nije ravna.
A i te njene sise mogu najcesce da se pohvale samo kvantitetom,sto joj i nije problem jer je mnogima izgleda bitniji od kvaliteta.

p.s. Samo da napomenem da nisam neka ravna kompleksasica.

Slatkiši sa Bliskog nam Istoka, obogaćeni šećeruštinama i osiromašeni uranijumom.

Narod koji povezuje narode na Balkanu. Po 1001. put.

Carobni stapic! Sve ono sto sto vi niste sposobni da uradite, uradice on za vas! Muci vas nesanica, besparica, muci vas 4 vodoravno u ukrstenici, muci vas kriza zaraznih svinja u Meksiku, lose vreme u Andaluzijskoj oblasti, muci vas los konzervans u tursiji, ili golubovi koji vas bude svako jutro.... Sve je to proslost uz Novi Dormeo jastuk!

Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.

Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.

Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to malo, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.

Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.

Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih.
Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.

Ljudi koji su dosta toga propatili kroz život, bla bla bla... TRUĆ!

Ljudi... Čisto sumnjam da bi se mogli nazvati ljudima. To su studenti, i košto mi je jedan dobar autor jednom prilikom rekao, studenti su pičke. Ali eto, neke tamo konvencije kažu da i za njih važe ljudska prava pa bi se mogli uklopiti među ljude. Elem, ovi studenti nisu zadovoljni ponuđenim izborom hrane u menzi i često ne obraćaju pažnju na dužinu reda iza njih i broj ljudi koji gladno gledaju grašak koji je gore navedena vrsta "ljudi" obišla u širokom luku. "Neee, grašak je užasno spremljen" "O bože kakve pomije" "Ova mrkva je užasna" i ostale, konstrukcijski slične rečenice izlaze iz usta ovih nježnih, sirotih i napaćenih duša. MORE MARŠ! Zašto uopšte dolaziš u menzu, kad nosiš tuđu kožu na skoro svakom pedlju sopstvene i kitiš se skupim nakitom, a? Kad ti ćale i keva daju soma evra svaki mjesec da završiš Megatrend, zašto ne bi otvorila privatnu menzu i spremala specijalitete francuske i italijanske kuhinje? Čast izuzecima koji stvarno studiraju u teškim uslovima, ali oni obično jedu šta stignu. Žaliti se na hranu u menzi, na najjeftiniji i najveći obrok koji možeš da dobiješ, je besmisleno. Čak i radnici u rudnicima nemaju takve uslove. Dođem kod čovjeka na slavu, rudar 20 godina i pitam ga, onako bezveze, kakva je hrana. Suvi obroci. Ništa više. DVADESET GODINA. A oni zadržavaju gladne ljude koji hoće nešto da urade sa životom, pa su upisali faks. Čekaju hranu kao da čekaju bolja vremena. E pa, dragi moji, bolja vremena neće skoro, a što je u porciji, u porciji je, pa izvol'te.

Prijatno!

Trend slikanja u kupatilu je vec zavladao fejsbukom i slicnim sajtovima.Uglavnom se devojke slikaju u kupatilu u najrazlicitijim pozama i grimasama na licu.
Devojke su prihvatile ovakav trend cisto iz prakticnih razloga jer:
-u kupatilu uvek ima ogledalo i ona moze da vidi sebe i da se namesta do mile volje i kad nadje odgovarajuci polozaj da se slika
-u kupatilu je pogodno osvetljenje i refleksija na plocicama daje slici smeka,a to prelamanje svetlosti utice na sjaj u ocima i oci budu lepse i dolaze do izrazaja,a ako jos stavi sjaj za usne pun pogodak
-ako joj se pripiski moze to odmah da obavi i da nastavi sa slikanjem
-nikome u kuci ne smeta(jedino ako je viseclana porodica)
-slike su prirodnije(makar za nijansu)nego kad se slika negde gde nema ogledala i ne zna kako ce ispasti pa mora da se namesta
-ne mora da brise vecinu slika

Poslednja mudrost mog komšije Joce.

Nije zlato sve što sija. Ovo baš važi za sjajne ganc nove podmazane testere na pilani.
Jebeno je zarađivati 'ljeba na pilani. Ima kora k'o godova. Ipak, nisu svi isti što rade, nije svačija muka ista, nit' je isti karakter.

Riba koju nije potrebno dugo bariti kako bi bila spremna za konzumaciju.

Osobe koje se slikaju po raznoraznim klozetima , bilo javnim ili privatnim, u jos raznoraznijim pozama, i onda te slike kace na FB