Šaljivi izraz koji muškarci koriste za neku pripadnicu suprotnog pola koja skrene pažnju na sebe izraženijim bradavicama. To joj automatski dodeljuje etiketu neke nimfomanke koja hoda tako uspaljena unaokolo, a nikome ni na kraj pameti da je dotičnoj možda samo malo hladnije. Inače južnjački izraz.

U gradu zaljubljen je onaj koji osmehom pozdravlja znane i neznane pa u bašti kafane uzdiše nad muškatla-poezijom koju potom noću pod prozorom čita ili sedi na istom pa je sluša. Istinski blagosloveno biće.

Na selu je zaljubljen čovek četvrti, dodatni stepen gradacije na skali smotan - smotaniji - smotan u tri pičke lepe materine, što bi preko bare rekli of d čarts. Dibidus neuračunljiv lik, opasan po sebe i okolinu.

Danas nema fotografije. Samo pisanije. Učimo o Hajdegeru. Serviraju nam antifašizam. Ali profesore, Martin je bio nacista!
On samo radi po planu i programu. Ja sam u agoniji, opet upisan u napomenu. Nastaviću da ga bockam. I on se kaje za svoju prošlost. Mogao je da jebe. Fasada mu je očaj. Nema stila. Nema ukusa. Gorčina. Zato je i profesor. Posle recite da je škola obrazovno-vaspitna istitucija. Gde je obraz? Plače ukaljan. Čak i moj. Osula ga crna tempera. Sada je alergičan na nemoral. Ja i dalje osuđujem. Volim sebe jednim delom. Drugim se prezirem. Hoću da rasklopim svog robota. Sastaviću ga opet, ovog puta neće biti deformisan. Al neće biti pokretan. I ovako bi služio vlastelinu. Opet sam raspet. Moram da izdam. U sredu je sud. Glavni pretres. Dva dana pred rođendan. Hvala na poklonu. Još jedan nemir. I još jedan - moram da budem spreman i na društvenu osudu. Žig ću nositi na čelu. Žgadija će utisnuti. Počeo sam kao Raskoljnikov, i ja sam imao san. Urezivali su mi obeležje, kao Aldo Rein u tarantinovim prokletnicima. Nije bilo lepo. O, pa ja ću da izdam. Raspet sam. Između oca i neprijatelja. Za dva dana ja ću biti dželat. Ja nosim oružje. Ja presuđujem. Presuda ostaje uz “ja” dok me ne zakopaju dva metra ispod. Svakako sam dno dna. Ne želim da budem posrednik. Niti čekić. Udariti nakovanj za mene je previše!

Lagana šetnjica kroz blokove numeracije bliske brojevima 40 i 60. Odjednom se kroz vazduh promoli zajednička himna samostalnih preduzetnika i Kineza u tuđini. Začuše se alarmi plastičnih četvrtastih budilnika poređanih po obodu novobeogradskog buvljaka.

Ako si imao (ne)sreću da se obreš na toj glomaznoj pijačnoj strukturi – buvljaku - znaš da je jedini instinski indikator njegove blizine zvuk budilnika rasprostrtih po plastičnim mušemama i kartonskim kutijama, uz diskretno brkatu prodavačicu koja se nadvija nad takvom improvizovanom tezgom. Periodično pištanje krajnje jednolične i iritantne frekvencije jeste nepogrešivi putokaz ka tom svetom mestu gde možeš kupiti zvonce za bicikl, dihtung za frižider, minobacač korejske proizvodnje ili neobjavljeni doktorat iz genetskog inženjeringa. Međutim, alarmi su samo mamac i imaju za cilj da mušteriju prizovu do prave premije tezge, a to je kamen za pete. Da, uređaj kojim krvnički trljaš suve otvrdnele tabane je primarni artikal najveće beogradske pijace. Manji kamen, veći kamen, manje rapav, više rapav, mirišljav poput rumunskog kuma ili neutralnog mirisa, ako misliš da možeš da izabereš, zajebao si se. U ponudi je jedan jedini model kamena, veličine i oblika sapuna, bele boje. Na tebi je samo da kažeš koliko ti komada treba. Ako nosiš tašti u poklon, da ispadneš džek, uzećeš makar još jedan. Pa nek ide život, samo jedan imaš. Kupovina kamena je uvertira u sve ostale, ozbiljnije kupovine koje će uslediti. Kao što je pljeskavica u tortilji završni pečat buvljačnog bivstvovanja, tako je kamen inicijator uspešnog cenjkanja i probiranja.

Da se vrši istraživanje tržišta na potezu buvljak-Piramida, došlo bi se do zaključka da su budilnici i kamenje za pete najneophodnije potrepštine urbanog čoveka, tik pored hleba i vode. Da l’ su Beograđani baš toliko predani higijeni donjih ekstremiteta, ili gaje latentan fut-fetiš, jebati ga, ne znam. Ali činjenica je da se kult kamena za pete usadio duboko u temporalni režanj žitelja. Novi zakoni, komunalna policija i slični dušmani polako prečišćavaju predvorje buvljaka. Sve je manje kamenja i budilnika, pa nauči da ceniš napore one šačice Romulanaca koji ti omogućavaju da svako jutro ustaneš na vreme, lepih i sastruganih peta.

Господин-човек наркоман... Добро де, није господин, а и оно мало човека у њему нестаје, али да је наркоман - јесте.

Стари синоним за уживаоце (најчешће лаких) наркотика, који подижу расположење.

Izraz za veoma napetu situaciju.

To su mlohave i spicaste grudi koje ima lose razvijeni i potpuno fizicki neaktivni muskarac. Dobile su ime po poznatom crnogorskom pevacu koji ih ponosno seta filipinskim ostrvima u poznatom reality show-u.

Ova vrsta muskih grudi je spicasta poput avalskog tornja, i ukoliko se nesto metalno zakaci za njih, mogu da uhvate talase radija Luksemburg.

Njihov vrh krasi velika bradavica sa retkim dlakama, povrsine radkapne za tocak Lade Nive. Anglo-americki pandan ovom izrazu je "bitch-titts" , "bitch-boobs" , ili "man-boobs" .

Pospano i besciljno sedenje ili čekanje praćeno smorom i zevanjem.

Osobe ženskog pola čije je radno mesto šalter. Radno vreme im je najčešće od 8 (čitaj pola 9) do 9 pa sledi pauza od 2.5 sata, tokom koje popiju 13 kafa, podgledaju u šolju jedna drugoj, ispričaju šta je koja juče kuvala, da li je Hose Armando konačno poljubio Esmerladu kojoj je izrasla ruka bez koje se rodila i pretresu sve moguće tračeve iz preduzeća u kom rade, tipa da li ona plavuša iz komercijale spava sa šefom računovodstvenog odeljenja i slično. Nakon beskonačne pauze otvore šalter i najneljubaznijim tonom kažu "Reci", a ako imaš sreće možda čuješ i "Izvoli". Kada, nakon višečasovnog čekanja kažeš šta ti treba, uglavnom one ne mogu da ti reše problem, jer je za to, po običaju neko drugi odgovoran. U slučaju da im se suprostaviš i otpočneš verbalni duel,braneći svoja prava, zatvoriće ti šalter ispred nosa. Čudno, ali nekako su te šalteruše uglavnom žene srednjeg doba, koje je počeo da drma klimaks što dodatno povećava stepen njihove neljubaznosti.

Procedura je zapravo set koraka koji treba da dovede do nekog željenog cilja. Ona ima svoj početak i svoj kraj. U Srbiji, procedura ima samo početak ...

Definicija je napisana za Mizantrofi 2

Klasično lečenje kompleksa i frustracija crtanjem po koži. Pokušaj izdvajanja iz mase usled nedostatka kvaliteta druge vrste. I znanja. Rezervisano za malo priproste mićovane, iz raznoraznih zabiti koji u velikom gradu na studijama moraju da se pokažu, ako ni po čemu onda po lošem normalno. Po ugledu na pretke koji su se užarenim iglama i otrovnim mastilom boli u slučaju da ih metak pogodi pa kad ih dopreme kući da ih staramajka može prepoznati mrtve u kanatama. Ali samo po ugledu pošto to vojske, rata i metka videlo nije. I da treba da ga vidi verovatno bi bili uskraćeni za tu čast zbog mentalne nestabilnosti a sve zarad cirkusa na koži. Ova pojava inače preti da ozbiljno poljulja sistem vrednosti. Uopšte nije naivna stvar.
Studirajući malo dublje, i detaljnije novopečene tarzane možemo svrstati u par grupa:

Kineska slova
- Idiotizam level expert kad je tetoviranje u pitanju. Dati tatu majstoru i nož i pogaču u ruke, čoveku koga prvi put vidiš da te unakazi za ceo život crticama koje nikad nećeš saznati šta znače. Legenda kaže da mnoge devojke koje su htele imena dece i voljenih jebača na Kineskom nose natpis ja volim kurac. I treba.

Tribali
- Pubertetlije većinom koji su se vodili onom starom ''Videla žaba da se konji kuju, digla noge i crkla''. Jednom rečju propast u nedostatku inspiracije.

Leptiri i Delfini na krstima
- Pečat kurvi koji datira iz vremena pornića na VHS-u. Tetovirano u mestima gde nije imao Plavi Most radi lakšeg poslovanja. Reklama je pola posla.

Ratnici i vitezovi
- One najgore paljevine koje život žive da ih prime na konkurs u žandarmeriju. Do tada žive život žabe zimi. Preciznije žabe koja zimuje, šara se po koži i čeka leto da ode na Kosovo da pogine. Velika većina ima dva metra u leđima, nema vrat i obim ruke ima kao deblja neka manekenka struk. Debili ne znaju da su pola junaka kojih imaju nacrtano pobili više Srba nego što danas postoji. Oni koji nisu uspeli da ubijaju, to su bar želeli.

Ikone i Sveci
- Za ovu sortu ljudi ne treba trošiti reči, jednostavno.

Pizda - (zargonski) zenski polni organ

Moto, mantra i lajtmotiv dana obilježenog širokim spektrom iritacije i radijalnim neprijateljstvom prema svemu oko sebe; dana koji razvija svoju kolotečinu kao mrežu, kao ljepljivo tijesto, kao bodljikavu žicu oko logora, kao fabulu rasu sa predvidljivim epilogom.

Jesmo li loše sanjali? Nevažno, loše smo se probudili. Na put kojim se rjeđe ide ni danas se ne polazi, kosopadom preko lica i plazma-cvikerima skrivaš pogled svoj da ne gledaš ono što već znaš i da te ne vide stvari koje već isuviše dobro poznaješ, slušalicama ugrađuješ još jednu ciglu u zid koji treba da spriječi prodiranje njihovog svijeta u tvoj, uključuješ muziku za hodanje, muziku za bježanje, kapuljačom upotpunjuješ utisak svima preočitog maskiranja. Pitaš se da li će te prije udariti auto, jer te mrzi okretati se za čitavih 90 stepeni svaki put kad prelaziš ulicu, ili će te uhapsiti zbog te terorističke kostimografije, sa sve kablovima koje vise. Nevažno. Promjene su uvijek dobrodošle.

Kao u stranom gradu, od nepoznatih ti se pričinjavaju poznati, ali sad ne jer ih podsvjesno želiš sresti, nego jer ih svjesno želiš mimoići. Jer ovaj previše poznati grad treba učiniti stranim, ako se već odstraniti ne može. Mimikrija čini svoje, donekle. Prokleto neizbježne olfaktivne senzacije kvare sveukupno odvajanje, ali zvuk je isključen, a pogled ograničeniji nego kod konja s naočnjacima. Ipak, postignuti efekat je potpuno drugačiji. Takav sužen i fokusiran vizus nameće upravo ono izbjegavano: pogled u samog sebe.

I, srušen je napor i cilj čitavog tog autofobičnog dana: kako od sebe pobjeći, kako ne sresti sebe na čitavom tom putu, jer je to uzrok koji sve pokreće ali i posljedica koja se ne može izbjeći. Ono što vidiš je ionako ono što znaš.

Pesma, album ili kolekcija audio snimaka koji u tebi uklanjaju svaku lošu misao. Podižu ti nivo onih dobrih droga što ih organizam pravi sam u sopstvenoj kuhinji tamo negde u sredini mozga i čine te vanredno srećnim.
Ne euforično srećnim, ne ekstatičnim, samo srećnim kako nisi dugo bio. Onako kako bi zapravo svaki dan morao da se osećaš.

Nepristojni ljudi čiji vokabular prevazilazi udruženje kočijaša Mađarske i argetinskih gaučosa kad ih ritne vo kog štroje, začinjen pride nekom mukom, gorkom ili slatkom, što samo naš čovek može da doživi i preživi na ovom ludom svetu. A i da sroči.

Oksimoron. Jedan od najvećih mitova današnjice, naročito ako još ideš na lokalni fakultet, pa još živiš sa starcima. Vjeruje se, da otkad imaš svoj vlastiti sobičak, da će ti krenuti u životu. Hoće, ali nizbrdo. Uvjeren si da ćeš naletiti na ženske koje će se udariti kao štuke, a završiš s izležavanjem do podne i šiljem druškana. Uza sve obaveze ili čisto zbog lijenosti, jedeš u menzi od koje sereš tolike brokve da bi mogao otvoriti veleprodaju. Ako imaš slabu izolaciju u sobi, nastupa Raskolnjikov scena gdje ideš na faks s veseljem samo da se malo ugriješ. Jedino što te grije u toj ledari je trenutak kad ćeš se vratiti nazad u topli dom i zamamni miris kuhinje koji iščezava. Radno vrijeme je fleksibilno, učiš cijeli dan, lupaš prekovremene koje nitko neće platiti, osim tvog duševnog zdravlja. Odlična priprema za realnost u kojoj živimo i s poslodavcima s kojima ćemo se sretati. Tvoj rad, unatoč najboljim pripremama, izostane često nevrednovan jer imaš sreće kao ljudi bez zdravstvenog u SAD-u. Vječito podcjenjivan, s rijetkim užitcima, pitaš se zašto zanat nisi završio. A onda se sjetiš da imaš tri lijeve i da bi osvojio Supertalent sa svojom šeprtljavošću. Zbog zamora materijala, pamćenje ti je sve gore, a usprkos tome što redovito aktivno sudjeluješ, na kraju se svede na jedan zaborav i začudni izražaj lica da si uopće prisustvovao predavanju. Što odmičeš više s godinama, ne možeš ni nabrojati predmete s prethodnih.
Nekako doguraš do kraja fakulteta , a onda mučno tražiš posao kojeg nema kao i tvojih snova. Od podcjenjenosti do prekvalificiranosti, a isti osjećaj se proživljava.

Neosporno uverenje da postoje neke više sile koje upravljaju vašim životom, ali i da vi posedujete neke, isto tako moćne, sposobnosti.

Da, precednik. Ne predsednik. Nikako to. On je ono, baš precednik pravi. Ni Kupinovo ne mora da bude Kupinovo. Može da bude bilo koje mestašce tipa Kupinovo. Sve mu se 'vata na isto.

Na isto mu se i 'vata i precednik. Kao da je kloniran jedan te isti lik, ne fizički, nego mentalno i postavljen na tu stranačku funkciju širom cele Srbije. Mada i neke fizičke karakteristike se podudaraju. Iguana fazon, izuzetno razvijeni organi za varenje, guste obrve, kratke noge i tako to.

Stajling mu je takođe izuzetno zanimljiv sa stanovišta arheologa i sastoji se iz odela, koje je na svoju žalost morao da obuče kako bi izgledao ozbiljno, ali ne da kupi novo, nego ga je izvadio iz najsurovijeg budžaka u kući, gde stoje stvari koje nisu pomerane decenijama. Old skul. Tri dugmeta, naramenice od pola metra, široko i obavezno sivo. Bela košulja naravno. Mislim ono, ima li neka druga boja? Kravata mu ne treba. Ne može da raskopča košulju i onda se ne vide dlake. Dobro, može i šešulja, ali samo zbog narodne i radničke boje, mada ne podržava Šešelja jer konta da će mu Vojvoda biti najveći protivnik i rival kada dođe iz Ševeningena, pošto ne planira da se zadrži u Kupinovu. Planira da osvoji svet i pretvori ga u Kupinovo.

Ne-da Kosovo. Nikada i nikome. Doduše, ako nešto izbije tamo ikada, komandovaće svojim kupinovačkim korpusima iz fotelje, ali ne-da bre i spreman je da se oždere i opije u to ime uvek i svuda. Radikale ne voli. Zato što su čru. Zato što deluju kao da bi stvarno otišli tamo da se kidaju. Demokrate ne voli. Zato što su se prodali Evropi gde on ne bi da ide, nego bi samo da im izvozi prasiće. Liberale ne voli jer su pederi, a on podržava samo heteroseksualne odnose u načelu. Nema ih. Nego podržava.

Spoljnu politiku drži u malom prstu. Postoje Rusi i postoje Ameri. On će da bude neutralan, ali bliži Rusiji jer je pravoslavac, što dokazuje time da može da pojede najviše prasetine na svojoj slavi na kojoj tera svoju decu da nose narodnu nošnju. Zbog gostiju.

Kompjuter mu ne treba. Šta koji kurac kopi, pejst, print, miš, monitor, fleš, tastatura, skener, mejl. Koji će mu to kurac. Papir, pečat i čvrsto stisnuta ruka. Eventualno mobilni, ali nikako tač-skrin. Treba mu da zove i da se javi. Punktum.

Pleonazam za kvalitet i izdržljivost. Kada Rus nešto napravi, to ne mora da bude dobro, ali kada napravi za vojsku to je kao da je napravio za sebe. Radi u svim uslovima, od peska do vode. Potpuna multifunkcijonalnost Ne kvari se! Ne rdja! Nema rok trajanja i nema garanciju. Ne zato što ne mogu da garantuju, već zato što ih boli dupe da tebi nešto garantuju.

Osoba koja smatra da ima puno pravo da naplati svoj mukotrpni i krvavi rad, ali se zato stalno čudi kada to probaju da urade obrazovane osobe, poput:advokata, lekara, veštaka...