Kultni Heavy Metal časopis koji je počeo da izlazi u ex-YU početkom devedesetih godina prošlog veka. Štampan je bio u Novom Sadu, a glavni urednici su bili braća Polzovići. Sam časopis je bio veoma kvalitetan, pokrivao je veliki broj podžanrova, recenzije izdanja su bile veoma objektivne, tekstovi su bili kvalitetno napisani i sadržali su veliku količinu relevantnih podataka.

Intervjui su bili "netipični", odnosno, pored stadardnih pitanja koja su se postavljala muzičarima za sam bend, bilo je "osećaja" neke drugačije atmosfere, što zbog samog načina postavljanja pitanja, što zbog pitanja za koja bi ste (pošto ste ih pročitali) rekli "Hej, pa ja bih postavio isto ovakvo pitanje". Takođe, kao i u svakom drugom časopisu je bilo i po nekoliko postera (neki su bili na onom kvalitetnom masnom papiru) sasvim solidnog kvaliteta. Bio je tu i mini strip o nekom "smešnom" metalcu, odnosno liku koji sadrži sve predrasude vezane za metalce.

Taj časopis je na neki način iznedrio Jadranku Janković Nešić, veoma poznatu novinarku u Rock/Metal krugovima. (Ona je dugi niz godina vodila emisiju VJ Heavy Sat na rtv Studio B). Sam časopis je prestao da izlazi negde krajem 1992., u vreme kada se SFRJ raspadala u parčiće i kada je ekonomska kriza žestoko drmala Srbiju.

Kao neki "eksperimentalni" projekat, devedesetih se na tv NS plus emitovala emisija Hard Metal, gde su se puštali spotovi, uživo snimci, ponekad i celi koncerti, intervjui i prilozi vezani za Heavy Metal i sve ostale podpravce. Kolekcija spotova je bila za poštovanje, pogotovo što je bilo gomile snimaka Metal bendova sa cele ex-YU koji se danas veoma teško mogu naći. Kažem "bila" jer je celokupna arhiva, zajedno sa ostatkom veoma vredne video-arhive uništena u NATO bombardovanju novosadske televizije.

Popularan potez odstranjivanja sluzave materije iz nosa naglim izduvavanjem iste, dočekivanjem sadržaja rukom i lansiranjem istog ka zemlji, gde je sadržaj u polučvrstom stanju što mu omogućava pravilnu rotaciju oko svoje ose, dok leti od nosa ka zemlji/banderi/zidu/licu druge osobe.

Scene seksa u domaćim filmovima malo starije generacije - bukvar za omladinu!

Cat Claw, izgovara se Ket Klou, a znači mačja kandža. Čedo novosadskog strip crtača Baneta Kerca, jednog od retkih koji je u ono vreme (1981) razmišljao tržišno. Izdavač iz Gornjeg Milanovca "Dečje novine" je već nekoliko godina unazad štampao novinu YU Strip koja je izbacila krem onoga što se zvala Jugoslovenska škola stripa. Bilo je tu raznih pogleda na strip a svakako najistaknutiji autor zbog kojeg se ta novina i prodavala je bio Branislav Bane Kerac. On je svoje pozicije zaslužio praveći u tandemu sa Svetozarom Tozom Obradovićem strip "Kobra" o jugoviću, filmskom kaskaderu koji luta po svetu i izbegava nevolje koje ga uvek nekako stignu.
Onda je uredništvo odlučilo da kopira Marvel Comic Group i njihove kostimirane junake pa je raspisan konkurs za YU superheroja. Bane I Toza su kao jedan od predloga stavili devojku koju ogrebe radioaktivna mačka te ona stiče njezine sposobnosti. Legenda je rodjena ali ovaj izuzetno atraktivan i nesumnjivo popularan strip nije uspeo da spase svoju matičnu reviju od propasti. Izašlo je par epizoda u YU Stripu koji je ugašen sredinom osamdesetih. Zatim je izlazila jedno vreme u popularnom EKS-u, sve dok se i ta novina nije ugasila a onda je Bane digao ruke od naših propalih izdavača i krenuo da štampa pojedinačne albume.
Taman što je Cat Claw došla u ruke agilnog agenta iz Sarajeva Ervina Rustemagića i taman što je stupila na tlo Amerike počeo je rat u Sarajevu. Odmah zatim zavedene su nam sankcije i posao u americi je propao.
Posle se saznalo da je Bane i pod sankcijama nastavio da se zeza sa svojom heroinom koja je uprkos sranjima izlazila po skandinaviji i kojekuda. Priča je ipak završena '94 kada je Bane, verovatno kao i svi ostali morao da se dovija i radi kojekave druge poslove da bi koliko toliko dostojanstveno živeo u ono ludo vreme.
Početkom novog veka, i sa dolaskom novog optimizma u ovu namučenu zemlju, autor je rešio da na svetlo dana iznese svoje delo koje je moglo postati jedan od naših boljih izvoznih proizvoda. Mukotrpno, marljivo i uporno, on iz godine u godinu izdaje po jedan album u nameri da celu priču strpa u tvrde korice kako bi novi klinci mogli da shvate kako se nekad na ovim našim prostorima maštalo i razmišljalo pozitivno i svetski a ne samo gledalo ko je Srbin, Hrvat, ko ustaša, četnik, balija i koga treba likvidirati zbog nečeg što nosi rodjenjem i prostorom gde je rodjen.

Kada seljak izvali letvu iz ograde u samoodbrani a na kraju vire dva eksera kao ubojito oružje nalik kobri.

Retoričko pitanje. Osim kada je "Na TV-u, 'de mu je i mesto".

eks yu autoktona mikro narodnost iz predela jugoistocne srbije(podrucje: Crne Trave,Kuse Vrane,Babusnice itd..)Lako cete ih prepoznati na ulici jer su upadljivo i bezobrazno glupi a interna drugarska zajebancija im je : DE SI BE,MAJKE TI GA NABIJEM U PICKU ili SESTRU TI JEBEM. Jako izrazen osecaj pripadnosti coporu tj.grupi ljudi sa kojima su u krvnom srodstvu na kraju ima za ishod incestoidno razmnozavanje i degeneracije sa svakim novim kolenom. Vec decenijama se razmnozavaju i usavrsavaju svoj gen tako da se na kraju moze ocekivati totalno usavrsen dikavac. Taj novi dikavac ce biti nesto najogavnije sto covek moze da sretne i vidi u svom jebenom zivotu!!!!!!!!

Nije. Krv je 55 procenata krvne plazme (90% krvne plazme je voda, ali dobro, nećemo cepidlačiti) i 45 procenata krvnih zrnaca, od kojih 96% krvnih zrnaca čine eritrociti, koji služe da ostatku ekipe iz organizma donose kiseonik, jer ostale, jebiga, mrzi da dišu, zatim 3% čine leukociti, koji su tu kad neka bakterija upadne gde ne treba, da joj kažu:"Ova arterija nije dovoljno velika za nas dvojicu"(ili možda za nas 2 puta 10 na 32-gi, ko zna koliko ih je tu), pošto ostale ćelije mrzi da dignu dupe i sami oteraju bakterije u tri pičke materine, a ostalih 1% su trombociti, ili krvne pločice, koji su tu da, kad se telo povredi i kad ostale ćelije zakukaju:"Zatvori ranu, jebem ti sve, promaju si napravio!" da baš oni budu ti koji zatvaraju ranu, ostale mrzi da dignu guzicu(u njihovom slučaju... jebem li ga, valjda ćelijsku membranu). Krv je, takođe, dobar pokušaj matorog mafioze da izbegne sigurnu smrt koju mu spremaju njegovi rođaci.

Izraz koji koristi vampir kada govori da ide večerati.

Pravo ime Satan Panonskog je Ivica Čuljak, poznat je bio i kao Kečer II. Rodio se u Vinkovcima krajem pedesetih, otac mu je bio vojno lice. Kako je bio samoživ, talentovan momak a živeo je u maloj sredini sa autoritativnim ocem, logično je bilo da postane ljuti panker. Isprva je pisao pesme, slikao, pa se pročuo po underground krugovima. Prelomni trenutak u njegovom životu desio se početkom osamdesetih. U Vinkovačkom hotelu je pjevala Meri Cetinic i tu se skupio malogradjanski vinkovački krem. Ivica nije mogao izdržati otišao je tamo pod punom punkerskom opremom. To se nije svidelo lokalnim mafiozama i po njegovim riječima ¨oni veliki htjeli su zgaziti mene malog¨, izvukao je nož i iskasapio jednog od njih. Zaglavio je u vinkovačkoj ludari na neodredjeno vreme. U ludari nastavlja da piše, slika, priča o njemu, posredstvom raznih fanzina, izlazi iz ex. YU okvira. Neki čak tvrde da ga je posetila legenda američkog HC a Jello Biafra, al to nikad nije potvrđeno. Krajem osamdesetih izlazi iz ludaje pa sa Dusparom, Kilmisterom I Mariom (Lepim) muzičarima iz vinkovačkih Majki, počinje da nastupa pod imenom Satan Panonski. Na sceni se obično sekao nožem, skakao na glavu, valjao po zapaljenim kesama, pa je malo ko obraćao pažnju na njihovu muziku. Njegov izdavač, Zdenko Franjić, je tu muziku okarakterisao kao folk-punk, dok ju je Satan nazivao hard-blood-shock. Uglavnom, izdali su tri albuma: LJLJLJLJ(Ljuljamo Ljubljeni Ljubičasti Ljulj), Nuklearne Olimpijske Igre, Kako je punker branio Hrvatsku (92). Najpoznatije pesme su: Iza zida, Lepi Mario, Komšinica Slavica, Poslednji Dinosaurus Umire, Misli li Istok…Izdao je knjigu pesama+ispovesti "Mentalni Ranjenik". Početkom 90 tih u saobraćajnoj nesreći gine Lepi Mario, ubrzo počinje rat i Satan pošto je čovek bio Hrvat, priključuje se zengama. Nije potrajao dugo, bizarno u toku jednog primirja popije zalutali metak, koji je došao sa Hrvatske strane. Bolje upućeni tvrde da metak nije bio baš zalutao, već da ga je ubio rođak onog iskasapljenog mafioze, što nikad nije dokazano. I to je bio kraj. Uglavnom, Satan je ostao zapamćen kao jedan od najjačih underground likova ex. YU. Ima puno angdota , legendi o njemu, al to nekom drugom prilikom.Nuklearne Olimpijske Igre je lako naći, a to je ujedno I njegov najbolji album. Al oprezno, nije za preosetljive.

Čuveni turski fudbalski klub čiji navijači imaju dosta problema prilikom smišljanja navijačke pesme.

Ukoliko se dotični glumac pojavljuje u najavnoj špici nekog ex YU filma to je siguran pokazatelj da sa tim filmom nema zajebancije. U njegovim filmovima nema likova poput Đode, Đoše, frau Elze, kučeta Sime. To su ozbiljne drame sa dubokoumnim porukama. Rade igra ili intelektualnog alkosa ili zavodnika ili buntovnika ali uz obaveznu cigaru u svakoj sceni. Erotske scene u kojima on glumi su sa primesama jugoslovenskog drndanja-mrndanja a la "Saću da te karam" u kombinaciji sa strastveno romantičnom holivudskom dramaturgijom. Likovi koje igra se nikad ne smeju, ozbiljnog su pogleda, blago zamišljeni, sagovornike nikad ne gledaju u oči. U kasnijem, tj. novijem umetničkom opusu glumi uglavnom ruske mafioze, daleko neinspirativnije i za gledanje i za definisanje

Poslednja linija odbrane od groma.

Radnja koja je nekada bila usko povezana sa kupovinom suhomesnatih proizvoda i spremanjem mezea. A onda se nekako uvukla u žargon vezan za zlatno doba CD-piraterije, da bi odatle naglo nestala popularizacijom mp3 formata.

Dve subkulture popularne '90. koje sad polako izumiru... Padavicari su bili grungeri i neki moderni rokeri(slusali neki death metal, ex - yu, grung itt.), ali je bilo i prezivelih pankera(premalo, gotovo ih nije ni bilo) i thrashera koji su od praistorije do '91. mlatili na trgu republike dok nije doslo vreme dizelasa kada duga kosa nije smela da se nosi... padavizcari su uvek sedeli u uglu razmisljali "o vaznim drustvenim temama", dok su dizelasi bili hiperaktivni i rugali se "misliocima"... Dizelasi su imali one tapirane siske, kajle, kopije roleksa, Air - Max... dok su padavicari imali masne kosetine, martinke, vijetnamke, kajseve s' metcima, maskirne tole itt. Naravno "tapiri" su bili popularniji od "mislilaca" pa je tim bilo 'ne - popularno' i 'zabranjeno' biti padavicar... evo jedan tipican razgovor izmedju ove dve kreature devedesetih...

Jedan od najčešćih predmeta sprdnje, a ponekad je vrlo praktična za upotrebu.

Lik koji zna osnovne akorde na prva tri praga (oni bolji imaju veći repertoar hvatova a umeju i da zasoliraju). Većinu pesama u pop i rok muzici (a pogotovu u ex Yu-rock muzici) moguće je odsvirati i uz poznavanje svega par desetina osnovnih akorda (Durovi, molovi, po neka sedmica).

Ambiciozniji priučeni gitaristi trče da okupe bend a oni skromniji vucaraju akustaru po kampovima & kućnim žurezama uz neizostavnu rok liru i gomilu drugih pesmarica. Ako ume iole pristojno da peva i ima osećaj za štimung, omiljen je u društvu i kod devojaka. Ako ne, puste ga da odsvira stvar/dve koju "svi znaju" pa ga onda diskretno zamole da ipak skloni gitaru, ili je da u ruke nekome čiji repertoar je širi od "Tad sam bio mlad", "Alkoholičarke", "Balkana"...

Najveća noćna mora priučenog gitariste je apsolutni sluhista

Opet.

Maloljetnik koji sluša Azru, EKV, Riblju Čorbu, Divlje Jagode, Crvenu Jabuku, Aerodrom, Alisu, Bajagu, Bijelo Dugme, Galiju, Generaciju 5, Haustora, Osvajače, Parni Valjak, Prljavo Kazalište, Smak, Viktoriju, Električni orgazam, Film i ostale ex yu izvođače u današnje doba i to samovoljno. Roditelji često nemaju uticaja na to i zgranjavaju se kad primijete da im dijete sluša tu muziku iz davnih vremena koja je i danas popularna. Nakon prvonastalog šoka i straha da im se dijete počelo drogirati pa sluša muziku koja je totalno različita od onoga što slušaju mladi, roditelji se privikavaju i slave što im je dijete normalno i neće postati peder/kurva po uzoru na neke od današnjih popularnih izvođača koje slušaju svi tinejdžeri i mlađi.

Zvuči nespojivo? Nije tako bilo oduvek. Dok internet nije ni postojao, a noćni program se završavao u 23h, sa sve ratnim filmom, muška populacija je strast za gledanjem u nešto žensko, a tuđe, mogla da zadovolji samo virenjem u prozor neke dobre komšinice koja je eto slučajno, malo zaboravila da spusti roletnu.
Pojava hrvatskog časopisa Erotika je na EX-YU prostore donela revoluciju. Primerci su bukvalno bili rezervisani i unapred prodani.
Svi su se znali sa trafikantima i imali sa njima interne dogovore da im smaknu sa strane novi broj, čim izađe.
E sad, pojavio se problem kako Erotiku bezbedno i diskretno doneti kući...
Za to se pobrinula beogradska Politika. Neobično velikog formata, a izlazi svakodnevno, savršeno odgovara da se u nju ubaci mnogo prijatnije štivo i ležerno pronese kraj komšiluka koji neumorno snajperiše.