Old skul (veoma old skul) ruralni izraz kojim se opisuju osobe čiji se način života slabo uklapa u seoski ambijent. Natraguz ne ustaje u 5 ujutru da narani stoku, ne zna da vozi traktor, ne može da zakolje pile, a kamoli neku krupniju domaću zverku. I što je najgore, ne podnosi rakiju! Štalu zaobilazi na kilometar, smeta mu miris, a isto važi i za svinjac, mada nema problem sa mirisom krmenadli. Natraguzov ćale, inače mrčo teške kategorije, gorko se kaje što mu je kupio komjuter na kom ovaj provodi veći deo dana. Zato se svakako neće zajebati da ga pošalje na studije u neki veći grad gde bi mali mogao da ostvari pun potencijal... u rađenju ničega. Ukoliko bi natraguz jednom u životu bio zaista primoran da ustane u 5, 6, 7 ujutru, pitanje "Da l' da se umijem il' da se ubijem? poprimilo bi čisto retorički karakter. Naravno da bi se ubio.

Popularan naziv za rakiju izuzetno loseg kvaliteta, cist etil-alkohol. Odlikuje se providnom bojom. Obicno se uvaljuje ljudima koji zive u gradu i ne znaju sta je rakija.

Kad smo bili mali...
-Nismo imali robote,actionmanove,bratz...Imali smo autice i lutke
-Posle rucka odmah izlazili napolje i vracali se na veceru ili kad padne mrak
-Nismo po ceo dan gledali crtace...Gledali smo crtace pre dnevnika,i ponekad neki diznijev crtac
-Nismo smeli da pisnemo za vreme dnevnika,kamoli da uzmemo daljenski,jer nam pocinje serija...
-Jeli smo cokolade,bombone,pili zasecerene sokove ali nismo imali probleme sa kilazom jer smo ceo dan bili napolju i igrali se...
-Ko nije bio dobar ucenik jednostavno je padao godinu...Nije se slao kod psihologa pedagoga...
-Kad idemo kod druga,drugarice nismo zvonili jednostvano bi usli i poceli da se igramo...
-Nismo imali stitnike,kacige...Padali smo na dupe samo tako...
-Lomili smo ruke,noge,prste,izbijali zube ali nikog nismo krivili za to. Sami smo bili krivi,niko drugi.Igrali smo se napolju,u strasnom svetu,sa prijateljima,ne ljudima koje je tata platio da nas cuva.Naucili smo se odgovornisti i pravim vrednostima.I sta nam fali???

je ponovo jedan od volsebnih klisea americkih filmova.Vec je poznato da u frizideru americkog glavnog glumca uvek ima hladnog piva i leda,americki glumac se nikad ne izuva i obuven lezi u krevetu,kad ulazi u kucu nikad ne pere ruke i nikad ne ide da obavi barem malu nuzdu ali tu i tamo prespava u kuci i ujutro se brije.Nikad ne pere zube i ne pljuje penu od kaladonta u umivaonik ali muzevno se brije dok se iza njega seta gospoja umotana u peskir da bi se naglasila seksualna aktivnost prethodne noci.U tim retkim relaksirajucim momentima u zivotu naseg junaka,dok mu je lice nasapunjano a on ziletom tretira fejs obavezno izbija neka frka u vidu telefonskog poziva i tada dolazi do nasilnog prekida brijackog posla.Tako jako zagusti da nas junak ne stigne ni da otvori vodu i spere se a kamoli da dovrsi brijanje nego se prihvata suvog peskira i brise penu sa lica.U sledecem trenutku vec sedi skockan u automobilu i jurca u zariste borbe,obrijan i izbrijan,bez fleka od pene i oderotina i mirise na Brion kroz ekran.

Učestao prizor ispred noćnih klubova. Najčešće imaju 13-15 godina. Kada se kreću, odaju utisak pilota kamikaze, samo što ne krenu u obrušavanje. Ni Jukio Seki im nije ravan (inače, ovaj baja je prvi potopio brod sa svojim avionom, ni manje ni više nego nosač aviona, doduše eskortni, al' ipak nosač). Hod im je, koliko smiješan, toliko i žalostan, jer držati balans na nogama pijan nije nimalo lagano, a kamoli kada se nalazite na 15 centimetara visokim štiklama. Blebeću i smiju se kao navijene. A tek prelazak preko neravnina! A pa to se ni Feliks Baumgartner ne bi usudio uraditi sa onakvom obućom. Kad jednom sjednu, nema ustajanja. Neće sebi da priznaju da su pijane (ko prizna, pola mu se prašta, jebiga), nego sebi utuve u glavu da mogu da hodaju. To ne završi dobro, u dobrom slučaju, sjeban zglob, u lošem, češanje betona nosem i licem.

Opcija koju bi mobilne kompanije svakako trebalo da uvedu. Ljudi prosto ne kapiraju da ne treba da vas zovu kada ste pijani/mamurni. Treba da shvate da vi prosto želite da odete po svoju devojku, odvedete je u zološki vrt, pokažete na slonicu i izjavite da je i ona zgodnija od nje.

Ulazis u pun bus.

Opcija jedan: Neko u masi jako smrdi

Opcija dva: Vise njih u masi jako smrde

Opcija tri: Naci ces prazno mesto

Opcija cetiri: Sresces nekog na koga se zestoko lozis

Iskonska i nezajažljiva potreba nas Srba da ga nekako utnemo omiljenim nam komšijama iz bivše Juge. Znajući da mučenici nemaju pesmu uz koju bi slomili čačkalicu, a kamoli razbili čašu i da će sigurno u potrazi za dobrim provodom posegnuti za nekim od naših kanala, zli umovi naših medijskih javnih servisa su skovali dijabolični plan i kao pozadinu u novogodišnjim programima ubacili gomilu mladića i devojaka u srpskoj narodnoj nošnji. Kad su se najmanje nadali, naši susedi su nekom mračnom silom, teleportovani iz toplih domova pravo u tamni vilajet. Il' ćeš uz Tozovca na sto međ' predjelo, pokidane košulje, trešten ko majka seći vene kol'ko ti je dobro ili ćeš uz Kemala Montena, bukvalno seći vene u pokušaju da se setiš svoje prve pesme. Ništa sneg, ništa šuštanje, ko gleda kajaće se, ko ne gleda kajaće se.

Čuo sam jednom jednu priču o jednom čudnom čoveku. Lep ko lutka, lud ko struja kažu. Desetak godina u nazad, ubedjen da je on Molder i da je njegova misija da odbrani planetu od vanzemaljaca, naoružan sekirom i metalnom kapom sa antenama, Molder iz Progara je noćima obilazio selo i terao te zle stvorove, pa ih zato nije ni bilo. Na nekoliko godina je bio zatočen u duševnoj bolnici, ali to ispiranje mozga nije umanjilo njegovu želju da odbrani meštane svog sela. Čuo sam i to da je u kišnim noćima bilo jako strahovito videti ga kako trči oko nečije kuće i mlati sa sekirom kao da se mačuje sa vazduhom. Ja ne znam da li on postoji, ako ne, onda treba da postoji u priči kao što je ova. Ako iko ima neke podatke o njemu bilo bi lepo da to podeli sa nama, ali čisto sumnjam da žitelji Progara imaju pristup kompjuteru, a kamoli internetu.

Ako je verovati američkim filmovima, to je prevozno sredstvo koje se uvek nalazi na čelu raskrsnice i tu je da te zvekne ako prođeš na crveno.

Doći kući u zoru. Ili malo posle zore, u nekim ranijim jutarnjim časovima.

Janko Tipsarević, legenda srpskog tenisa i sporta uopšte. Da ne parlam mlogo o njegovoj karijeri koja je blistava i tako to. Ne zaboravimo i to da je pravi burazer, što se tiče (ne)pokazivanja respekta prema svima (čitaj - ne jebe živu silu). E, poenta i srž sindroma, koji je po njemu dobio ime, je ta da su njegovi zapaženi rezultati ostali u senci popularnog Djovaka, koji je trenutno prvi na svetu, svaka mu čas'. Kad je Novak bio i 40-i dizala se velika frka a Tipsa uleće često i u TOP 10 pa retko ko reaguje a kamoli da od sreće istuče kera.

Od ovog sindroma oboljevaju tj. pate kvalitetne pičoke koje se druže sa još kvalitetnijim pičokama i onda reeetko ko obrati pažnju na njih, gre'ota.

Neizbežna rečenica koju sebi kao pitanje bez odgovora neprestano postavljamo nakon- pijane noći, prežderavanja, seksualne ili ljubavne veze koja rezultira ili našom patnjom ili opsesivnim proganjanjem suprotne strane, svađe s prijateljem u kojoj padnu teške reči, upisivanjem fakulteta, kupovine pogrešnih odevnih predmeta, kačenjem s glavnim bajom kafane, lajkovanjem nečega posle čega ti stignu 161 notifikacije od istog a da u principu veze nemaš s tim, uključivanje onlajn četa kada počnu da ti se javljaju likovi za koje ne znaš ni šta će ti na spisku prijatelja a kamoli da komuniciraš s istim, prelazak na postpejd pakete, kada komšiji, verskom fanatiku naivno poželiš dobar dan a on te se dojebe pričama bez kraja i konca počevši od nastanka monoteističkih religija, odlazak na književno veče nabeđenim nadama, odlazak na koncert improvizovanog džeza u kojem muzičari otpuste konce vremena pa krenu unedogled da se zabavljaju za svoju dušu na naš račun, kad u vreme prikazivanja Granda neoprezno pustiš u kuću ljude koji to gledaju pa ni u tvojoj ne žele da propuste, kad uzmeš kredit za auto na lizing, kad nahraniš uličnih par mačaka pa ove odluče da budu tvoje još jave ostalim da se tu dobro jede, kad pristaneš da pričuvaš pit-bula prijatelju koji je otišao na par meseci iz zemlje, kad odlučiš da želiš biti sam a ipak se zaljubiš...

Ono što sam sebi želiš da priuštiš tokom dugog niza godina, učestvujući u svemu ovome i posmatrajući sve ovo.
Dakle, neopozivo samoubistvo.
Međutim, ukapiraš da nemaš para ni za metak, a kamoli za pištolj iz kojeg bi se upucao.
Odlaziš u džunglu (grad) da nabaviš to što ti treba. Na ulici okrećeš robu (sve ono što u kući imaš od kakve takve vrednosti) i za kratko vreme zaradiš toliko para da možeš kupiti 10 pištolja i 10000 metaka.
Lepa zarada, velika kinta.
Kome je do samoubistva nakon toga?
Možeš da prodaš 9 pištolja i 9999 metaka, i da lepo živiš od toga.
Rešiš se da to obrneš na crno, i sa tom zarađenom svotom, ubrzo se probudiš u političkim vodama.
Ni pet ni šest, već si u Opoziciji, ili čak na vlasti.
Od prvobitne situacije, kad si hteo da se ubiješ, a sada ti to više ne pada na pamet, lagano ubijaš druge, a da oni to i ne primete.

Opisuje osobu koja ima izuzetno jak san.
Po hijerarhiji, ''ne bi ga probudila ni granata'' je ispod ovog izraza.

U vreme izlaska iz inflacije i prizeljkivanja kraja sankcija, okupila se ekipa estradnih umetnika, redom od (da krenemo sa damama) Svetlane Velickovic (jos uvek cvetka-zanovetka neudatog), Mire Skoric, Ane Bekute, Maje Marijane, zajedno sa Bekijem Bekicem, Rodjom Raicevic, Slavkom Banjcem i neizostavnim-u-svakoj-corbi-mirodjijom- maestrom Kebolinijem!

Radi se o albumu sa slicicama, tj. kartonskim karticama, koje su se lepile obicnim lepkom. Svako od osam umetnika imao je po deset slicica, iz detinjstva, skole, u vreme ranih pocetaka i u najsvezijoj varijanti. Muzjaci su imali i slike iz JNA, a sve je bilo propraceno veselim komentarima. Zanimljivo je napomenuti da su ljudi u to vreme bili u izuzetnoj fizickoj kondiciji, jer je jedna od narodnih igara bila "ko pre stigne do dilera- dinarima nece loziti pec". Tesko da je iko mogao da dozvoli sebi da baci pogled na ovako nesto, a kamoli da pomisli da kupi album i sakuplja slicice u toj silnoj zurbi i lovu na marke.

Planirana je turneja po svezoj, novoj Jugoslaviji (dakle, Srbiji i Montenegru) sa velikim finalom u Banjaluci. (Slike)

Slaba ocjena na ispitu, zbog koje mladi Taliban ne može da postane bombaš-samoubica.

Zamislite muf...ali ne onaj standardica zapušten džbun k'o u šiptarke, već onaj koji nikad nije video ni makaze, a kamoli brijač, srp. Pička iz vukojebine sa najvećih nadmorskih visina kršnih planina, takozvanih prirodnih goleti. Gorštačka pička. Al' ne onakva kakvu je Kristofer Lamber teslačio za života dok nije umrla sirota od starosti (može biti samo jedan), već najmračnija pećina u kojoj bi se vaš mališa dezorijentisao usled uticaja raznoraznih gasova i isparenja ili čak život izgubio u hrabrom okršaju kako sa jednoćelijskim, tako i sa višećelijskim organizmima prilikom kićenja jele. A ako i to preživi, dovršila bi ga neka toplokrvna životinjica. Pa mališa, zar bez armora od juneće kože na vrli novi svet sa sopstvenim razvijenim sistemom odbrane? Biotop među nogama jebote!
Brdski žbun. Planinski gunj. Gorski vijenac koga i Zagor zaobilazi u širokom luku...u stvari, mojne da ga zamišljate ako volite svoj seksualni život ololo.

Školski primer kako loš tim menadžment može da upropasti priču koja je obećavala. Naime, zahvaljujući lošem tajmingu i marketingu plasiranom u pogrešno vreme, ova serija koja je mogla da doživi i nastavak u sledećoj sezoni, završila se neslavno posle samo nekoliko epizoda a tv ekipi zdravstvene asocijacije američkih lekara ne preostaje ništa drugo nego da sačekaju sledeću godinu i u vatru stave jazavce, rode, mungose, žute bubamare ili neku drugu životinju koja će jadnim komarcima oteti nesudjenu slavu. Ili će nilski konji početi da idu od vrata do vrata i kijaju u lica stanarima.

Ne stvarno, ne zajebavam se, ekonomisti i bankari su izostavili jednu veoma važnu činjenicu usled baktanja oko medija i računanja koliko će se budžetski deficit nacionalne ekonomije popuniti - komarci zimi miruju, ne sisaju krv, a kamoli ubijaju. Tako da nema novca od vakcina, džaba se ulagalo u medije a nama preostaje da se fokusiramo na ligu šampiona, sajam knjiga i teritorijalni integritet. Možda i Dačić snimi pornić sa lotobabom.

Ovaj izraz se koristi kada neko nije dostojan necega.