Razmišljanje narkosa pre no što se odluči da urniše jedinu preostalu zdravu venu.
Dobar slogan za podjebavanje lošeg jebača.
Em ne koristi zaštitu, em dođe do završnice za samo 5 minuta, a pritom ne vadi na vreme.
Pitanje koje je nekada davno postavio neki pristojan razbojnik na divljem zapadu, i od tad svi pljačkaši pre nego što žrtvu ubiju da bi je opljačkali, lepo prvo pitaju. Koliko je samo ovaj izraz života spasio...
Opis neke nenadjebive radnje koja je suprotnoj strani nanela veliku štetu, tugu, čemer, jad.
A: Brate, si vid'o šta uradi Barsa sinoć?
B: Jesam, matori. Onaj mali Mesi je lud. Odbrani Reala se usr'o u život!A: Jesi video kako Goku kamehametalasom oduvao Vegetu?
B: Aha, raspade se Vegeta. Usr'o mu se u život!A: Si snimio novu spravu od Kojota? Onaj termo-ultrasenzorni-minobacački-katalizator-ozonizator?
B: Jašta, i ptica mu se opet usrala u život!
Usklik nakon kojeg uvek ide neko sranje.
Moto ruskog ruleta.
Umoran k'o konj pod utovarom.
-Bogomi je dosta do vrha Lovćena!
-Ja ću sad da se vratim. Mislim da sam život ostavio usput.
Prosečno trajanje telefonskih razgovora tinejdžerki, pogotovu ako ostalim ukućanima "hitno" treba telefon.
Matematički gledano, vratiti sve na staro.
Zagriženi alkoholičar. Kafanska legenda. Uvek kum, nikad pičkica. Popiće, za bilo koju priliku, dobru ili lošu. Svadba? Stavite ga za šank i mladenci su mirni. Slava? Dajte mu flašu vina i gledajte šou. Teško se napije, a i kada se to desi, on poriče. Često pripada srednjem sloju, ali oponaša karakteristike najbogatijih. Prepoznate ga na ulici po hodu i razvučenom osmehu na licu. Ili pak, na proslavi, kada se dere na sav glas uz Miroslava Ilića i lomi plastične čaše. Jebiga,kristal se čuva za one bolje goste. Alkohol ne pije da bi zaboravio probleme, već zato što voli taj osećaj. Izmami vam osmeh gde god ga sretnete i zapitate se: '' Šta li ovaj čovek misli kad je ovako srećan?''. Ne misli ništa. Srećan je ,i to je to.
Aj sad beži što dalje od ovog kompjutera. Izađi napolje, uživaj.
U procesu odumiranja. Kvazi život. Preživljavanje.
-Čuo sam da ste se opet pomirili ti i Marija. Kako vam ide sad?
-Ma... ne pitaj. Ko na aparatima...
Nešto od čega je čak i život hrčka u kavezu interesantniji. Čak i taj medeni hrčak će svoj dan uspeti da pretoči u nešto zanimljivo, svrsishodno, nešto što će da se izrodi u nešto drugo, napraviće decu ako mu dovedeš hrčkicu ali dorćolski vutraš nikada ni pod kojim uslovima neće prestati da puši krndeljaču koja ima ukus ubuđalog hleba i miris zaklanog pacova uz nezaobilazne turnire u PES-u koji se svakodnevno odvijaju.
To su razgovori tipa: De si bate ša ima? zatim De si bate ša ima kako si? zatim Bate ša ima kako si? i na kraju E bate ajmo po neki kso (sok) do trafike...
Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Šarl de Lamartin prisetio se jednog dalekog prolećnog popodneva kada ga je otac prvi put poveo da upozna čari fudbala.
Livada za trening bila je na samom rubu njegovog sela Galondo- mestašceta od oko tridesetak kuća, ukusno izvajanih od gline i kvarcnog peska, sa gotski ukrašenim stubovima. Kuće su bile raspoređene ravnomerno duž kaldrmisane, pomalo usrane ulice od stajskog đubreta, neobranog jakovog mleka, kojekakvih prnja i ostataka hrane koje je bilo tipično stanje za ovo doba godine, jer se prolećem organizovao vašar od strane nekih makedonskih cigana, dovodeći sa sobom svakojake životinje, mečke koje igraju sambu, are koje pevaju ode na 8 jezika, tigrova koji preskaču metalne koturove i sve to uz pratnju frule, lire i kitare.
Šarl je sada, pred svoj sudnji čas, oštro osećao miris vazduha svog zavičaja- kuvanih slonovih kostiju sa hrizantemama, pohovanih urmi, izmešanih sa mirisom jorgovana i gladiola koji su dopirali iz bašte mlade, koščate, ali otrovno lepe udovice Anete fon Ditrih. Oduvek je mislio da je imala najmirisnije cveće na svetu...
Sa zalaskom zlatnih snopova sunčevih zraka, okolnje seoske žene, uključujući i njegovu majku, bi se okupile u njegovom dvorištu, posedale na otkopane panjeve trulih majskih trešanja i sa vretenom u rukama počinjale priču o magičnoj opojnosti njenog cveća. Jedne su pričale da je tajna u tome što ih zaliva dijamantskim suzama iz staklenih, maslinastih očiju, koje, u noćnoj tmini proliva na zemlju zbog izgubljenog muža. Druge su, pak, imale teoriju da je cveće bilo kalemljeno od njenih dugih, vihorastih vlasi, boje sazrelog kokosa. Mlađi brat Filipo i Šarl voleli su da se prikradaju i pažljivo slušaju te priče, sve dok ih otac ne bi uhvatio, zavrnuo krajeve ušiju i odveo do slamenog kreveta, gunđajući o njihovoj drskosti i nesposobnosti za išta drugo, osim za ženske tračarije.
Jednom prilikom, za vreme večere kod porodice poljaka Drużbęczki izletelo mu je:
-A šta se desilo sa mužem udovice Anete? Kako je umro?
Svi su prestali sa pričom, odložili kamenom obrađeni escajg i prostrelili ga pogledom, iskolačenih očiju. Ni dan danas, dok stoji oči u oči sa smrću, nije bio siguran da li su ti pogledi bili pogledi besa ili sažaljenja. Otac je, čvrsto stegnutih vilica, kroz zube procedio da svima poželi laku noć i da ode u krevet, a da će se on raskosurati sa njim kada se vrati kući. Znao je da mu se ne piše dobro. Narednih dana je, pre sranja, morao da maže tur kantarionovim uljem.
Otac je bio paor. Krupan, izuzetno vredan, ali strog i ćutljiv. Majka, iz neke plemenite austrijske porodice, staložena žena, mršava, izgubljenog pogleda, ali još uvek veoma agilna i nežna. Nije se puno mešala u kući, osim kad ogladne. Umela je da do kasno u noć veze, a onda pre svih ujutru ustane da opere prljavo rublje korom od sekvoje u trošnom limenom lavoru koji je ujedno služio za kupanje.
Živeli su skromno, uglavnom od poljoprivrede i prekomorskom trgovinom gmilih banana direktno iz Šat el Araba, od nekog očevog prijatelja, arapina Hasana.
Livada na koju ga je otac odveo bila je puna skakavaca, jelenaka, i još pregršt kojekakvih insekata. Stavio je loptu na nogu i počeo sa egzibicijama. Voleji, makazice, biciklice, da ste ga samo videli. Drugi čovek... Bacao se po livadi kao neko dete, da je mali Šarlo zamalo prasnuo u smeh.
Krajičkom oka, dete ugleda kolonu mladića u tamno-zelenoj maskiranoj odeći, gumenih cokula sa puškama na bedrima kako marširaju ka selu.
-Oče, ko su ovi ljudi?
-To su vojnici.
Sevnu mu iskra u oku. Pogled mu se nije odvajao od njih. Njihov jednak topot, njihova pesma i šala, dostojno držanje zgrabila mu je dušu kao šarka neopreznog pacova. Uzeo je sasušenu granu u ruke, stavio na grudi, prišao ocu, i rekao:
-Tata, ja ne želim biti fudbaler.
Pogledao ga je sa začuđenim, duboko potresenim pogledom: - A šta želiš biti?
Odsečno i oštro je odgovorio:
-Želim biti vojnik!
Otac se od nesvestice jedva zadrža na nogama, drhtavim pokretima lagano sede na jedan kamen, duboko zari dlanove u očne duplje i gromko zaplaka.
Nastaviće se...
Pobedom zadržati šansu za plasman u sledeći krug takmičenja ili osvajanje titule.
Biti u 3 izjutra na vukajliji, pisati gluposti i pušiti cigaru.
Sarkastična izjava kada shvatiš da sisaš na sve strane.
Ne znam jeste li kad gledali one neke crtane filmove gusarske, pa znate ono kada oni tako nekog uhvate i gurnu ga znate na onu dugu dasku što se ljulja na brodu i zavežu mu oči i on tako ide po toj dasci a ispod njega ponor čitav jebote ko kanjon Tare, al malko manje strašan.
Ono daska se ljulja i on tako ide po njoj, malo fali da se strovali dole ko u neki bunar. Ako su neki dobri gusari oni njemu stave ono neko čudo oko vrata, neki šlauf jebemliga kako se zove, ako nisu dobri onda ga još i guraju nogama po toj dasci, koja je uzgred rečeno, budibogsnama nekako uska jako, mogla bi biti daska šestica, ali šta ja znam kad ja ne radim na brenti jebote, a nemam koga da pitam o tome jer niko ne voli da radi na brenti jer je teško, a i brate ne plaća se socijalno niti zdravstveno, a penziju jebote kako smo krenuli niko neće ni dočekati jer će granica biti 107 godina, ko za politikin Zabavnik.
I tako te daske njemu život znače, jer da nema daske on bi se strovalio dole, a i sa daskom će se svejedno strovaliti dole jer on mora da ide tako po njoj, a dužina daske nije beskonačna, tojest konačna je.
Pretnja dede penzionera babi, ubogoj domaćici bez prihoda.
- Kuvaj raštan!
- Ne može pičko senilna!
- Ako ti je život PIO kuvaćeš.
- Peder stari me opet vata na penziono. Pu! Evo kuvam...
Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.
Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, načeta ludost u službi zdravog razuma.. Svakom je njegova najlepša, uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše težiš i žudiš. Druge ne vodimo tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti, deluje blistavo, a opet može se učiniti i strašnom.
Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama. Tamo sam svoj, tamo ne dopiru prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.
Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ali ja ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim u nepoznati pravac, ćutnju, i drugujem sa mislima koje se ne mogu reći, zvukovima koje sviraju instrumenti koji samo tamo još postoje. Nema gladi, hladnoće, sujete, civilizacije..
Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo sudbonosna stanica sa koje sam krenuo davno, jako davno.
Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih cifara i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, ljudska sudbina jedan novi smisao.
A onda prodre snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.
- Kevo vratio sam se.
Muk. Čekanje. Pomirujući osmeh.
- Sedi prvo da jedeš, nisi ništa uzeo u usta danima, a onda se sredi pa idi malo medju ljude. Zaboraviće te.
- Koliko sam bio odsutan?
- Eonima. Nešto kraće nego obično.
