Dobar slogan za podjebavanje lošeg jebača.

U procesu odumiranja. Kvazi život. Preživljavanje.

Pitanje koje je nekada davno postavio neki pristojan razbojnik na divljem zapadu, i od tad svi pljačkaši pre nego što žrtvu ubiju da bi je opljačkali, lepo prvo pitaju. Koliko je samo ovaj izraz života spasio...

San svakog Balkanca.

Опис неке ненадјебиве радње која је супротној страни нанела велику штету, тугу, чемер, јад.

Usklik nakon kojeg uvek ide neko sranje.

Moto ruskog ruleta.

Уморан к'о коњ под утоваром.

Просечно трајање телефонских разговора тинејџерки, поготову ако осталим укућанима "хитно" треба телефон.

Matematički gledano, vratiti sve na staro.

Zagriženi alkoholičar. Kafanska legenda. Uvek kum, nikad pičkica. Popiće, za bilo koju priliku, dobru ili lošu. Svadba? Stavite ga za šank i mladenci su mirni. Slava? Dajte mu flašu vina i gledajte šou. Teško se napije, a i kada se to desi, on poriče. Često pripada srednjem sloju, ali oponaša karakteristike najbogatijih. Prepoznate ga na ulici po hodu i razvučenom osmehu na licu. Ili pak, na proslavi, kada se dere na sav glas uz Miroslava Ilića i lomi plastične čaše. Jebiga,kristal se čuva za one bolje goste. Alkohol ne pije da bi zaboravio probleme, već zato što voli taj osećaj. Izmami vam osmeh gde god ga sretnete i zapitate se: '' Šta li ovaj čovek misli kad je ovako srećan?''. Ne misli ništa. Srećan je ,i to je to.

Нешто од чега је чак и живот хрчка у кавезу интересантнији. Чак и тај медени хрчак ће свој дан успети да преточи у нешто занимљиво, сврсисходно, нешто што ће да се изроди у нешто друго, направиће децу ако му доведеш хрчкицу али дорћолски вутраш никада ни под којим условима неће престати да пуши крндељачу која има укус убуђалог хлеба и мирис закланог пацова уз незаобилазне турнире у ПЕС-у који се свакодневно одвијају.

Много година касније, пред стројем за стрељање, пуковник Шарл де Ламартин присетио се једног далеког пролећног поподнева када га је отац први пут повео да упозна чари фудбала.

Ливада за тренинг била је на самом рубу његовог села Галондо- месташцета од око тридесетак кућа, укусно извајаних од глине и кварцног песка, са готски украшеним стубовима. Куће су биле распоређене равномерно дуж калдрмисане, помало усране улице од стајског ђубрета, необраног јаковог млека, којекаквих прња и остатака хране које је било типично стање за ово доба године, јер се пролећем организовао вашар од стране неких македонских цигана, доводећи са собом свакојаке животиње, мечке које играју самбу, аре које певају оде на 8 језика, тигрова који прескачу металне котурове и све то уз пратњу фруле, лире и китаре.

Шарл је сада, пред свој судњи час, оштро осећао мирис ваздуха свог завичаја- куваних слонових костију са хризантемама, похованих урми, измешаних са мирисом јоргована и гладиола који су допирали из баште младе, кошчате, али отровно лепе удовице Анете фон Дитрих. Одувек је мислио да је имала најмирисније цвеће на свету...

Са заласком златних снопова сунчевих зрака, околње сеоске жене, укључујући и његову мајку, би се окупиле у његовом дворишту, поседале на откопане пањеве трулих мајских трешања и са вретеном у рукама почињале причу о магичној опојности њеног цвећа. Једне су причале да је тајна у томе што их залива дијамантским сузама из стаклених, маслинастих очију, које, у ноћној тмини пролива на земљу због изгубљеног мужа. Друге су, пак, имале теорију да је цвеће било калемљено од њених дугих, вихорастих власи, боје сазрелог кокоса. Млађи брат Филипо и Шарл волели су да се прикрадају и пажљиво слушају те приче, све док их отац не би ухватио, заврнуо крајеве ушију и одвео до сламеног кревета, гунђајући о њиховој дрскости и неспособности за ишта друго, осим за женске трачарије.

Једном приликом, за време вечере код породице пољака Drużbęczki излетело му је:
-А шта се десило са мужем удовице Анете? Како је умро?
Сви су престали са причом, одложили каменом обрађени есцајг и прострелили га погледом, исколачених очију. Ни дан данас, док стоји очи у очи са смрћу, није био сигуран да ли су ти погледи били погледи беса или сажаљења. Отац је, чврсто стегнутих вилица, кроз зубе процедио да свима пожели лаку ноћ и да оде у кревет, а да ће се он раскосурати са њим када се врати кући. Знао је да му се не пише добро. Наредних дана је, пре срања, морао да маже тур кантарионовим уљем.

Отац је био паор. Крупан, изузетно вредан, али строг и ћутљив. Мајка, из неке племените аустријске породице, сталожена жена, мршава, изгубљеног погледа, али још увек веома агилна и нежна. Није се пуно мешала у кући, осим кад огладне. Умела је да до касно у ноћ везе, а онда пре свих ујутру устане да опере прљаво рубље кором од секвоје у трошном лименом лавору који је уједно служио за купање.

Живели су скромно, углавном од пољопривреде и прекоморском трговином гмилих банана директно из Шат ел Араба, од неког очевог пријатеља, арапина Хасана.

Ливада на коју га је отац одвео била је пуна скакаваца, јеленака, и још прегршт којекаквих инсеката. Ставио је лопту на ногу и почео са егзибицијама. Волеји, маказице, бициклице, да сте га само видели. Други човек... Бацао се по ливади као неко дете, да је мали Шарло замало праснуо у смех.

Крајичком ока, дете угледа колону младића у тамно-зеленој маскираној одећи, гумених цокула са пушкама на бедрима како марширају ка селу.
-Оче, ко су ови људи?
-Tо су војници.

Севну му искра у оку. Поглед му се није одвајао од њих. Њихов једнак топот, њихова песма и шала, достојно држање зграбила му је душу као шарка неопрезног пацова. Узео је сасушену грану у руке, ставио на груди, пришао оцу, и рекао:
-Тата, ја не желим бити фудбалер.
Погледао га је са зачуђеним, дубоко потресеним погледом: - А шта желиш бити?
Одсечно и оштро је одговорио:
-Желим бити војник!

Отац се од несвестице једва задржа на ногама, дрхтавим покретима лагано седе на један камен, дубоко зари дланове у очне дупље и громко заплака.

Pobedom zadržati šansu za plasman u sledeći krug takmičenja ili osvajanje titule.

Biti u 3 izjutra na vukajliji, pisati gluposti i pušiti cigaru.

Sarkastična izjava kada shvatiš da sisaš na sve strane.

Не знам јесте ли кад гледали оне неке цртане филмове гусарске, па знате оно када они тако неког ухвате и гурну га знате на ону дугу даску што се љуља на броду и завежу му очи и он тако иде по тој дасци а испод њега понор читав јеботе ко кањон Таре, ал малко мање страшан.

Оно даска се љуља и он тако иде по њој, мало фали да се стровали доле ко у неки бунар. Ако су неки добри гусари они њему ставе оно неко чудо око врата, неки шлауф јебемлига како се зове, ако нису добри онда га још и гурају ногама по тој дасци, која је узгред речено, будибогснама некако уска јако, могла би бити даска шестица, али шта ја знам кад ја не радим на бренти јеботе, а немам кога да питам о томе јер нико не воли да ради на бренти јер је тешко, а и брате не плаћа се социјално нити здравствено, а пензију јеботе како смо кренули нико неће ни дочекати јер ће граница бити 107 година, ко за политикин Забавник.

Претња деде пензионера баби, убогој домаћици без прихода.

Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.

Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, načeta ludost u službi zdravog razuma.. Svakom je njegova najlepša, uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše težiš i žudiš. Druge ne vodimo tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti, deluje blistavo, a opet može se učiniti i strašnom.

Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama. Tamo sam svoj, tamo ne dopiru prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.

Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ali ja ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim u nepoznati pravac, ćutnju, i drugujem sa mislima koje se ne mogu reći, zvukovima koje sviraju instrumenti koji samo tamo još postoje. Nema gladi, hladnoće, sujete, civilizacije..

Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo sudbonosna stanica sa koje sam krenuo davno, jako davno.

Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih cifara i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, ljudska sudbina jedan novi smisao.

A onda prodre snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.

Uzvik nemoći u sasvim obrnutom poretku stvari.