Ciljna grupa političke gamadi, jer računaju na to da nikad nisi glasao pa će oni sad da te ubede kako će da ti stvore bolju Srbiju i kako je u tvom interesu da glasaš za njih.

Dvadeset i prvi vek je đavolje doba. Jer za razne debilnosti ljudi se pravdaju njime ko da je on Lucifer lično i da ih nagoni na zlo.
E sad ajd da kažeš želeo si da probaš to, vidiš ono, uradiš ovo. Ali ne ,namamo ni toliko hrabrosti da priznamo da smo negde pogrešili, odmah tražimo neko, bilo koje opravdanje.

Najčešća rečenica u prvim razredima osnovne škole, naravno, na času maternjeg jezika. Prelaskom u viši razred se rečenica širi do imbecilnosti. U početku je subjekat i predikat, a poslije se na biciklu pojavljuju boje, pa brzina vožnje. Uglavnom, Marko je napredovao, ali samo do određene ure, a ta ura je peti razred. Nikada se neće saznat` đe je pasa` Marko junačina...

Niko ne zeli da cita online dnevnik.Niko.Nikoga ne zanima to sto su ti roditelji smor,ortaci nezreli a profesori te mrze.Jedini ljudi koji posecuju blogove su isti takvi pacenici ili perverznjaci kao sto sam ja koji tu dolaze trazeci tvoje slike u tangama.Mani se pisanja kupi neku fensi kamericu i kreni sa pomenutim slikama.

Čest dodatak u upitnoj rečenici kojim se upitanom stavlja do znanja da će ispitivanje potrajati sve dok ne odgovori.

Najrasprostranjenija bolest kod sredovečnih domaćica u Srbiji (čitaj: nezaposlenih kevi i tetaka). Problem sa ovom opakom zarazom je što od nje ne boluje zaraženi, već svi oko njega. Leči se jedino zaposlenjem ili udarnim dozama Floresite i Seremlade.

Poslednja reč evolucije kada je u pitanju ljudska neosetljivost i bezosećajnost. Primerak homo-sapiensa sa genetskom sekvencom jebenog mammuthus primigenius-a, da ne kažem, "kedlavog mamuta". Biće od kojeg se sve odbija i ništa ga ne dotiče. Govedo. Emotivni invalid. Čovek koji to nije.

Doduše, treba biti iskren i reći da je pomenuta kategorija ljudi žalostan nusprodukt konstantnih civilizacijskih nastojanja da se život na ovoj našoj "plavoj planeti" olakša, poboljša i apgrejduje, pri čemu se, razume se, sasvim zaboravilo na momenat "duše" kao najelementarnije čestice u čitavom kosmosu. Zamajan problemima sopstvene egzistencije i opteretivši se možda čak i nametnutim aspiracijama u profesionalno-privatnom domenu, savremeni ČOVEK se skoro sasvim otuđio od sâmog sebe i povukao u digitalnu sigurnost čuda tehnike čiji broj, čini se, iz dana u dan raste ( ili bar do trenutka kada Japan konačno bude potonuo na dno okeana ) i preti da prejebe čak i onaj iz doba Renesanse. Doduše, ovo što mi sada doživljamo nikako se ne može nazvati "novom renesansom" ili tako nečim, i to najviše zbog toga što danas ne morate da naručite jebenu statuu od rendom vrste kamena da biste videli golu ženu. Mada, i ja kenjam previše...

Elem, razgovarao sam pre neki dan sa svojim dilerom i dobri čovek mi je rekao da nije frka da me sačeka sa kintom još par dana. Eh, da su svi ljudi tako humani...

Zapeti do nivoa crnčenja. Ostaviti i muda, i bubrege, i srce, i kičmu, a kod zidara i geometra vala i jetru, na jebenom poslu. Da l' je plaćeno ili nije, ko mari - važno je da budeš karakter. Moraš da budeš odgovoran, marljiv, i nadasve poglup. Zapainješ i za gazdu, za lenjog kolegu i za kompletnu organizaciju. Setiš se sebe kad popiješ jednu dve, a sutra je novi dan i krećeš ponovo. Može da bude silom prilika, i pod moranje, ali najčešće zavisi od karaktera čo'eka.

Conditio sine qua non života. Toliko prožeto kroz pore ljudskog bitisanja da se može činiti kao osnovni materijal od koga je satkano. Prokletstvo (ili dar?) na koje smo večno osuđeni. Čekaćeš nešto sve dok ne dočekaš smrt. Deo apsurda.

Čekaš prevoz koji stalno kasni. Čekaš u redu za menzu, u redu u pošti, u redu na faksu. Čekaš da počne čas ili ispit. Čekaš da se završi. Čekaš na birou. Čekaš da prođe radno vreme, da konačno dođe vikend. Čekanje na platu da legne, na sudiju da svira kraj da konačno prođe tiket i na orfu da uleti u favorita. Čekaš ortaka koji večito kasni. Čekaš ga da ti konačno priđe. Čekaš je da ti konačno ''da''. Čekate i nadate se da će da dobije. Čekaš klinca posle škole. Čekaš da prođe kiša, dođe leto, padne sneg... Čekaš da Srbija napravi nešto u fudbalu, da Partizan/Zvezda uđu u Ligu šampiona. Čekaš da dođe neko srećnije vreme. Čekajući Amantina da napiše defku. A Vladimir i Estragon i dalje čekaju...

Bile dve najbolje drugarice Anja i Vanja! Sada poznatije na fejsu kao Anj@ BrOOka Matcxica i WaNja Sexxxy MaW@ . Evo dokaza da zivot pise romane.

Zivele su u istoj zgradi od rodjena, isle u isti vrtic, zajedno sedele u osnovnoj i dan danas sede zajedno u prvom razredu srednje skole. To je stvarno nerazdvojno drugarstvo. Prijateljstvo kakvo se retko srece. Jedna drugoj su cesto fenirale kosu, pozajmljivale stvari, spavale jedna kod druge, sve najlepse sto moze da se dogodi jednom drugarstvu. Cesto bi svoje slobodno vreme provodile na fejsu. Nisu ni sanjale da nesvesno postaju zacetnici cyber gramatike i morfologije. Da osnivaju nova pravila tvorbe reci, sitagmi,recenica i pravila za njihovo sastavljanje. Evo razgovora koji je kriv za danasnju web azbuku mladih...

Anja je poslala poruku Vanji

-Macko kad ces da dodjes kod mene?! Rekli smo u pet!?
- Ma znam Vanja ali moram nesto da odnesem kuci prvo.
- Kuci??? Odkad ti kozo imas kera? Kad si ga kupila?
- Jbt koliko si ti glupa! Ne da odnesem KUCI, kao Keru, zivotinji, nego...kako da ti objasnim...kuTji...
- aaaaaaaa pa sto ne kazes odmah glupaco.

Drugom prilikom Anja salje Vanji:

- E macko kasnim, sacekajte me par minuta molim te. Keve mi, zapalicu svecu.
- Dal si normalna kakve svece palis nocas???!!!
- Alo bre glupaco,nije vostanu SVECU,grobljansku, crkvenu...nego zapalicu....hm... SHvecu...sestru Minu jbt...nema je otisla u grad, treba da uzmem one nove cipele...
-Omg, mogla si odmah lepo da napises kozo

Biti menstrualni na internetu mogu biti i muškarci o žene, nema veze sa fizičkim postojanjem vagine na vašem telu već je dovoljno da čučite onlajn i vrebate da neko pomene bilo kakav škakljiv pojam, da biste počeli da menstruirate naokolo. Poseban magnet za menstruaciju su crkva, patrijarh Paja, makedonski picopevci i bilo koja tema na koju možete da ispadnete produhovljeni i borci za nešto.

Ovo se dešava prilikom čatanja, kada vam vas konekcija j**e, ili loše telefonske veze zbog vašeg kilavog operatera.

Jede slasno. Briše. Mažnjava.

Nov način govora rasprostranjen među dobrim delom nove, informatički "pismene" generacije, koji raznorazne skraćenice iz online upotrebe, koje su bile stvorene radi ekonomičnije komunikacije, prenose i na međusoban razgovor licem u lice. Klasično pismeni ljudi (oni koji su redovno pohađali časove srpskog jezika i književnosti u školi) koji ne provode svoj život na netu, teško razumeju ovaj dijalekt i obično im zvuči kao niz neartikulisanih zvukova.

Izraz koji se koristi za lika koji bukvalno shvata izraz "osjećaj se kao kod kuće".
Izraz je dobio ime po fudbaleru Frančesku Totiju koji je cijelu svoju seniorsku karijeru proveo u Romi gdje uživa status božanstva. Poznato je da je više puta čak i prijetio svojim odlaskom iz kluba ukoliko uprava ne učini kako on zapovijeda (najviše po pitanju transfera) i oni su naravno svaki put poslušali njegove zahtjeve kako ne bi ostali bez svog trejdmarka koji na klub gleda kao na svoju đedovinu.
"Toti" je onaj tipus koji na tvojoj slavi sjedi u čelu stola iako ti nije ni rod ni pomoz' Bog, ne izuva se u gostima, ne zatvara vrata od kupatila kad piša van svoje kuće, kroz tvoju kuću šeta samo u gaćama ili ti dovede ribu na gajbu jer nema đe drugo da je povali. Ipak "Toti" nije parazit, pa dođe da ti pomogne da iscijepaš drva bez poziva, izigrava konobara na prvom rođendanu tvog sina, vrati ti klince iz škole kad si na poslu, dođe da te šlepa kad ti auto stane u nekoj Vukojebini.
Sve u svemu "Toti" je pozitivan lik, malo previše privržen al' jebi ga zaradio je povlastice koje koristi.

Muda.

Jedini humoristički online časopis na svetu koji ima manje čitalaca od broja cipela gl. urednika, a traje pet (5) godina. A i jedini časopis u XY (eks-ju) državama čije ime samo (i jedino) urednik ume pravilno da izgovori.
Sadržina? Uglavnom pokradeni tekstovi i bajate slike (dominiraju smešne slike mačića).
Čitaoci su uglavnom drugari gorepomenutog urednika, pa se smeju sadržaju iz pristojnosti.

Tip ljubavnika, neko voli to, neko ne, jebem li ga, stvar ukusa. To je taj tip ljudi koji ne zna ništa na brzinu, čiji je moto "polako pa na vrijeme kući" On obrađuje đevojku studiozno, temeljno, kao neku dobru knjigu, pa je okreće, prevrće, podvlači, pamti đe je stao pa se vraća na već predjeno da utvrdi gradivo...

Omiljeni tinejdžerski hobi. Njihova glavna zabluda je da ta aktivnost ostaje neprimećena.

Rečenica upućena barončini kada njegove lovačke priče odu predaleko i van svih granica moguće istine.
U redu je što laže da bi ljudi imali lepše mišljenje o njemu, ali kad ga toliko pretera i preforsira za baronijama male sive laži prerastaju u masne, crne pecaroške priče koje je uvreda za um svakog drugog čo'eka jer misli da će poverovati, a to je nemoguće jer ako nečiji mozak prihvati tu informaciju kao validnu, urušiće se vremensko-prostorni kontinuum i ode sve u majčinu.